Cena izborne kocke Tereze Mej

Britanija, koju potresa već treći uzastopni politički zemljotres („bregzit“, posledice izbora Trampa za predsednika SAD i loš izborni rezultat torijevaca), treba da izađe iz izborne groznice i političke konfuzije, da formira manjinsku ili koalicionu vladu i da 19. juna započne proces pregovaranja sa EU.

Britanska premijerka Tereza Mej je u želji da dobije čvršći pregovarački mandat raspisala izbore tri godine pre isteka mandata, u trenutku kada je imala rejting za 20 procenata jači od laburista, a iz izbora je izašla toliko oslabljena, da su mediji masovno citirali britanskog konzervativca Džordža Osborna, koji ju je nazvao „mrtvom ženom koja hoda“. Konzervativci su pre toga imali 331 od ukupno 650 poslanika u Donjem domu britanskog parlamenta.

Sada su osvojili 318 mandata, pa pokušavaju da brod od potonuća spasavaju koalicionim pregovorima sa Demokratskom unionističkom partijom Severne Irske sa kojom su inače imali dobre odnose.

S torijevskih 318 i deset unionističkih poslanika vlada bi imala dovoljnu većinu od 328 poslanika, mada u praksi britanskog Donjeg doma za funkcionisanje vlade i nije potrebna većina od 326 mandata, zato što predsedavajući britanskog parlamenta ne glasa, kao što ne glasaju ni tri njegova pomoćnika, a uz to sedam poslanika severnoirskog Šin Feina odbija da uzme mandate, što znači da je ukupan broj poslanika koji glasaju u Donjem domu za 11 manji od 650 i da 320 poslanika predstavlja većinu dovoljnu za funkcionisanje vlade.

Za razliku od prethodnog britanskog premijera Dejvida Kamerona, koji je podneo ostavku odmah posle saopštavanja rezultata referenduma koji je raspisao ničim izazvan, Tereza Mej je na sastanku torijevskog Komiteta 1922 posle neuspelih izbora pokazivala znake žaljenja, ali izveštaji prisutnih kažu da „nije klečala“. Izvinila se zbog lošeg rezultata i rekla: „Ja sam nas dovela u ovaj haos, ja ću naći izlaz iz njega.“ Rekla je i da će služiti toliko dugo koliko oni budu hteli, kao što je bila „sluga partije“ od svoje dvanaeste godine, kada je lepila koverte.

Među torijevcima nije bilo apetita da se sada iniciraju izbori za novog lidera stranke, navodno zbog procene da je Britaniji to sada najmanje potrebno. Pre toga čule su se prognoze da bi Tereza Mej mogla plesati samo jedno leto i da bi joj partijska svilena marama mogla stići već u oktobru. Berza je pokazala nervozu, kurs funte sterlinga je padao.

Glasači su nakon ovih vanrednih parlamentarnih izbora ponovo koncentrisani u dve tradicionalne partije, što donekle oživljava dvopartijski britanski politički sistem. Međutim, izborni rezultat je doveo do fenomena koji Britanci još od 19. veka zovu hung parliament, koristeći izraz koji verovatno potiče iz Amerike gde se porota koja nije u mogućnosti da donese presudu naziva hung jury.

Za razliku od proporcionalnog izbornog sistema u kojem je to gotovo uobičajeno, u britanskom većinskom sistemu, na osnovu koga prvi nosi sve, ipak je retkost da nastane „koalicioni haos“ u kome jedna partija nema dominantnu većinu, pa da bi izabrala vladu, mora da pravi koalicije, ili da formira manjinsku vladu uz podršku neke manje partije (što ima svoju cenu), ili da se raspišu novi izbori. „Njujork tajms“ podseća na to da je prva koalicija u Britaniji posle Drugog svetskog rata napravljena tek 2010. između konzervativaca i liberalnih demokrata.

U nastaloj situaciji problem se komplikuje i činjenicom da na osnovu jedne odluke Ustavnog suda britanski parlament, a ne vlada, mora da ima odlučujuću reč o ishodu pregovora o izlasku Britanije iz EU. Načelnu odluku prethodnog sastava parlamenta Tereza Mej je dobila, pre nego što je odlučila da se kocka na vanrednim izborima na kojima je dobila blokirani parlament s kojim će se teže nositi. Njen pregovarački mandat je slabiji.

TEREZA I BRISEL: Nemački magazin „Špigel“ piše da su u Briselu svi raspoloženi zbog štete koju je naneo izborni neuspeh Tereze Mej za koju se kaže da u Briselu nema prijatelja, da je doživljavaju kao isuviše arogantnu.

Evropska unija pokušava da umanji uticaj britanskih izbora na pregovore o „bregzitu“, pa stavlja do znanja da je počela da radi grupa od oko 40 službenika u Komisiji zaduženoj za pregovore čiji sat otkucava od marta, kada je formalno aktiviran član 50, a koji treba da počnu 19. juna i da se završe u martu 2019. izlaskom Britanije iz EU.

Za razliku od Britanije, Brisel je formirao pregovarački tim na čelu sa bivšim evropskim komesarom Mišelom Barnijeom i objavio detaljna pregovaračka uputstva koja su navodno već usaglašena među 27 članica EU. Postoje i posebne radne grupe u Evropskom savetu i Parlamentu.

Nemačka kancelarka Angela Merkel, koju takođe na jesen očekuje izborni ispit, rekla je u Bundestagu kako ima osećaj da se neki Britanci samozavaravaju i da je to gubljenje vremena. Izgleda da ni Angela Merkel, ni novi francuski predsednik Emanuel Makron, čije evropske ambicije rastu, nisu spremni na kompromise.

Tomas Klajne-Brokhof, nekadašnji savetnik nemačkog predsednika, a sada direktor Nemačkog Maršalovog fonda, izjavljuje da ne postoji želja da se kazni Britanija, ali da napuštanje održivog i atraktivnog kluba kakav je EU mora da ima cenu, i da ima razlike u tome da li je neko unutar tog kluba, ili van njega.

Pregovori će biti veoma komplikovani i po svoj prilici će se sastojati iz mnogo razgovora s malo rezultata. Oni mogu biti i prekinuti, ali sada raste pritisak na Britaniju da se njen izlazak iz EU bez dogovora spreči. „Špigel“ citira jednog briselskog diplomatu da to ne bi bilo dobro za Evropu, ali da bi bilo katastrofa za Britaniju. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker izjavljuje da „bregzit“ ne donosi prijatnu budućnost, da okončava jedan veliki san i da on lično doživljava „bregzit“ kao tragediju.

„Njujork tajms“ zaključuje da je EU postigla neuobičajeno jedinstvo, dok je Britanija izgleda podeljena – ranije između onih koji su bili za ostanak u EU i onih koji su bili za odlazak, a sada po regionima, klasama i generacijama. Izborni saldo donosi torijevcima samo jednu prednost: većina glasova u Škotskoj je otišla torijevcima i laburistima, oslabljeni su škotski nacionalisti i liberali, pa izgleda da je bar izbegnuta, ili odložena, opasnosti da „bregzit“ neposredno dovode do novog referenduma o nezavisnosti Škotske.

Od kada je u julu 2016. postala premijerka, Tereza Mej je stalno govorila o pregovorima sa Evropljanima, ali u njenim izjavama je bilo malo supstance – samo je ponavljala Brexit means Brexit, tražila čvrst mandat da bi se „obezbedio uspeh bregzita“, u potrazi za tim čvrstim mandatom čak se i neuspešno kockala na izborima, ali nije precizirala kakav ugovor sa EU zapravo želi.

U proteklih godinu dana zapravo je izbegavana konkretna debata o sadržaju pregovora kakvima su Britanci skloni. Evropska tema je svedena na licitiranja o „tvrdom bregzitu“ (raskid sa EU), i „mekom bregzitu“, koji podrazumeva više kompromisa. Ponekad je pominjano to da se Britanija nikako neće odreći kontrole nad Gibraltarom. Posle jedne večere Tereze Mej s Žanom Klodom Junkerom, britanski mediji su se raspisali da nema šanse da Britanija Evropljanima da 60 milijardi funti na osnovu „računa za razvod“. Magazin Obzerver je, na primer, citirao vladine pravnike koji su rekli da o tome nema ništa u evropskim ugovorima.

Potencijalni koalicioni partner torijevaca, severnoirska protestantska Demokratska unionistička partija, koja je u načelu protiv liberalne države, sekularizma i internacionalizma, bila je čvrsto za „bregzit“. To bi značilo da će možda ojačati blok opredeljenih za raskid sa EU ako torijevci „isplate“ unioniste, koji će verovatno tražiti pre svega da Severna Irska dobija nešto više od deset milijardi funti, koliko sada dobija iz Ministarstva finansija u Londonu.

„Gardijan“ 13. juna piše da će unionisti verovatno tražiti garancije da neće biti referenduma o irskom jedinstvu, da neće biti uspostavljena čvrsta granica prema irskom ostrvu, a na socijalnoj ravni razvodnjavanje prava LGBT populacije, onemogućavanje istopolnih brakova i ograničavanje abortusa, na šta će London teško pristati. „Njujork tajms“ piše da unionisti iz Alstera ipak više nisu to što su nekad bili (netrpeljivi, ksenofobični, homofobični) – uostalom, oni se već trideset godina sporazumevaju i sa irsko-katoličkim Šin Fejnom.

KORBIN I POVRATAK LABURISTE: Bila koaliciona ili manjinska, nova britanska vlada će pre svega morati da vodi računa o uspehu laburiste Džeremija Korbina, koji se zalaže za „meki bregzit“, za fleksibilnost kada su u pitanju kretanja ljudi i prava evropskih radnika u Britaniji i britanskih radnika u EU.

Sudeći po nekim statističkim izbornim analizama za laburiste su sada glasali mnogi mlađi glasači, koji su masovnije nego ranije izašli na izbore, uznemireni zbog toga što su Britanci u martu izglasali raskid sa Evropom, mada su laburisti tokom referendumske kampanje govorili i u korist opcije „izaći“ i u korist opcije „ostati“ u EU.

Sa 40 odsto osvojenih glasova i sa 262 poslanika (30 više nego što su laburisti imali u prethodnom sazivu) Džeremi Korbin nije pobedio, ali je svojim uspehom redefinisao pravila igre i učinio izvesnim mogućnost da laburisti možda i dobiju naredne izbore.

Teorijski, on bi mogao čak i da formira vladu, ako bi se udružio sa Škotskom narodnom partijom i sa Liberalnim demokratama i sa Zelenima, ali bi morao da paktira i s nacionalističkim partijama iz Severne Irske, no, takav scenario nije verovatan.

Korbina, kome je čestitao neuspešni levi pretendent na demokratsku predsedničku nominaciju u SAD Berni Sanders, mnogi protivnici iz vladajućeg miljea desnih neoliberala označavali su kao opasnog pobunjenika. Neki politikolozi sada zaključuju da se on pokazao kao idealna nova adresa preko koje su glasači saopštavali svoje nezadovoljstvo establišmentom. Po njima, glasanje za indipendistički nacionalizam na referendumu nije se toliko ticalo Evrope, koliko sistema za koji mnogi Britanci smatraju da ih je lično unazadio, nezadovoljstva zbog stagnirajućih plata, javnih fondova koji nisu dovoljno finansirani i neodrživih troškova stanovanja.

Jedan autor u „Gardijanu“ zaključuje da je Korbinov uspeh osporio i staro pravilo da podeljene partije ne dobijaju izbore. Laburisti su dobili i glasove onih koji su glasali za tu partiju zbog Korbina i onih koji su glasali za laburiste uprkos Korbinu. Dobivši unutarpartijsku bitku, a potom na izborima vrativši laburiste u život, Korbin je, prema nekim viđenjima, zapravo okončao dominaciju formule Tonija Blera o „tačerizovanju“ laburista.

MAKRONOV MARŠ: U Francuskoj je bilo obrnuto: Partija La République en Marche! (LRM) novoizabranog francuskog predsednika, tridesetdevetogodišnjeg Emanuela Makrona, ta mešavina, zapravo amalgam, Olandovih socijalista i Sarkozijevih degolista, u prvom krugu parlamentarnih izbora oživela je tu, u Britaniji napuštenu, formulu Tonija Blera.

Fransoa Makron je 11. juna oštro poveo sa 32 odsto osvojenih glasova u prvom krugu parlamentarnih izbora. Na osnovu tog početnog vođstva, istraživači Ipsosa predviđaju da bi Makronova „Republika u maršu“ mogla da osvoji čak 390 do 430 mandata. Izbori u Francuskoj se, naime, održavaju po dvokružnom većinskom sistemu, prema kome u drugi krug izlaze kandidati koji su u svojim izbornim jedinicama (ima ih 577, koliko se poslanika bira u francusku skupštinu) osvojili više od 12 odsto glasova.

Formirana samo 14 meseci pre izbora, Makronova partija profitira na račun potpunog kraha Olandovih socijalista iz čijih redova je potekla. Socijalisti sa deset odsto osvojenih glasova na putu su da izgube čak 90 odsto mandata koje su imali u prošlom sazivu i da svoju poslaničku grupu svedu na 20 do 35 poslanika.

Makron se uspešno stavio na čelo pobune protiv sebe, odnosno establišmenta u kome igra važnu ulogu, pa profitira i zbog delimičnog kraha Sarkozijevih republikanaca, koji su u prvom krugu osvojili 22 odsto glasova, a po prognozama mogu osvojiti 85 do 125 mandata, otprilike polovinu plena koji su imali na prošlim izborima.

Partije establišmenta su u ranijim izbornim finišima obično mobilisale birače i solidarno koncentrisale svoje glasove protiv „nesistemskih izazova“. U više posleratnih ciklusa to su bili francuski komunisti. U protekla dva ciklusa to je bio desni Nacionalni front, koji je posle pobede Trampa u Americi bio viđen kao opasnost po Evropu. U prvom krugu parlamentarnih izbora se pokazalo da je opasnost od Nacionalnog fronta bila preuveličana.

Marin le Pen je u svojoj izbornoj jedinici Enen Bomon osvojila 45-47 odsto glasova i verovatno obezbedila mandat za sebe u drugom krugu, ali njen Nacionalni front je u prvom krugu osvojio samo 14 odsto glasova i može da se nada da će osvojiti tri do deset mandata.

Na drugom polu političkog spektra trockističko levičarska Nepokorna Francuska Žan-Luka Melenšona sa 11 odsto glasova može da osvoji 11 do 21 mandat.

Takav sistem verovatno stimuliše ukrupnjavanje partija. Koliko na konačni rezultat može uticati izborni sistem pokazuju simulacije na osnovu rezultata prvog kruga parlamentarnih izbora prema kojima bi, da je u Francuskoj primenjen proporcionalni sistem, rezultat bio bitno drugačiji. Partija predsednika Republike Makrona osvojila bi 162 mandata (s koalicionim partnerom – 162), degolisti – 90, Nacionalni front – 76, Nepokorna Francuska trockiste Melanšona – 63, socijalisti – 43.

Teorijski (da li i praktično?) u tradicionalno politizovanoj Francuskoj mnogo toga je još u igri.

Od pomenutih 577 poslanika u prvom krugu mandate su obezbedila samo četiri poslanika, a 573 poslanika (99,3 odsto) će biti izabrano 18. juna u drugom krugu.

Čuju se najave da će partije koje su torpedovane u prvom krugu možda pozvati glasače da izađu na birališta i da taktički koncentrišu glasove, ne protiv nepoželjnih marginalaca, već protiv favorita Makrona, kako bi sprečili politički cunami i dominaciju jednog centra.

Uspeh Makronove partije u prvom krugu je ostvaren na niskoj izlaznosti od 48,7 odsto, što je za nekih osam odsto manje nego što je na izbore izašlo u prvom krugu parlamentarnih izbora 2012.

Neki govore da je ta niska izlaznost znak da su Francuzi zamoreni borbom za vlast elita koja se u 2017. godini odvija u četiri talasa (dva predsednička i dva parlamentarna ciklusa). Taj zamor je postojao i 2007. kada je pobedio Sarkozi i 2012. kada je za predsednika izabran Oland, ali ipak u prvom krugu parlamentarnih izbora 2007. na birališta je izašlo 60,5 odsto, a 2012. godine 57,2 odsto birača. Sada je na birališta izašlo deset odsto manje birača, što znači da je zamor veći, ili da je veća ljutnja na dosadašnji politički establišment.

POLITIČKA REVOLUCIJA: Uspeh partije République en Marche! neoliberalno usmereni londonski „Ekonomist“ naziva političkom revolucijom. Piše da je Makron ove godine prkosio svim pravilima koja se odnose na francusku politiku na čijim razvalinama je ostvario uspeh. Kada je osvojio predsednički položaj u svom prvom pokušaju, skeptici su govorili da on nikada neće biti u stanju da upravlja zemljom. Sada izgleda da će obezbediti ugodnu većinu i na taj način će promeniti kako lice francuske narodne skupštine tako i oblik francuske stranačke politike, konstatuje „Ekonomist“.

Da li je taj sud preteran? Sudeći na osnovu prethodnih izbora (2007, 2012) izgleda da rezultati predsedničkih izbora u Francuskoj ipak odlučujuće utiču na ponašanje birača na parlamentarnim izborima. Na izborima 2007. degolisti predsednika Sarkozija sakupili su u prvom krugu 39,54 odsto glasova, a 2012. socijalisti predsednika Olanda 29,35 odsto.

Rezultat od 32 odsto Makronove „Republike u maršu“ je u tim okvirima, ali sada izgleda da je gotovo stvoren mit o novom junaku neoliberalnog doba od koga se očekuje da obnavljanjem neliberalnog „ni levog ni desnog“ tehnokratizma izleči od reume dugu ruku Adama Smita i da Francusku, koja je doskora bila viđena kao potencijalni evropski bolesnik, pretvori u noseći stub EU. On je očito favorit finansijske internacionale, ali je pitanje da li ta podrška ima novčani ekvivalent. Prema Blumbergu, Makrona čeka teško stanje javnih finansija, koje, dok je bio socijalistički ministar, nije popravio, francuski spoljni dug koji dostiže oko 100 odsto BDP-a, spor francuski privredni oporavak, te sporadične socijalne erupcije u zemlji u kojoj je 25 odsto mladih ljudi nezaposleno.