U srednjovekovnoj Evropi, kada bi vladari poželeli da ostave utisak, gradili bi katedrale. Danas grade sportske stadione. Nedavno su oči mnogih bile uprte u Stadion svetla u Lisabonu, gde se odigralo finale Evropskog prvenstva u fudbalu. Uz mešavinu upečatljive arhitekture, pesama, zaslepljujućeg svetla i navijača u transu, događaj je poprimio obrise verske svetkovine. U avgustu će doći red na Atinu da se nađe u centru pažnje, dok bude bila domaćin Olimpijskih igara. U toku je grčevita trka da se radovi završe.
PROMOCIJA: Za Portugal i Grčku, prvenstvo u fudbalu i Olimpijada služe sličnoj svrsi. To su veliki međunarodni događaji za male države koje se stalno žale što su u geografskom, političkom i ekonomskom zapećku Evrope. Obe su se zemlje oslobodile diktature i krenule putem demokratije sedamdesetih godina. Za obe se sumnjalo da su u stanju da održe tako velike sportske manifestacije, jer u njima živi tek po desetak miliona stanovnika i relativno su siromašne; Portugal i Grčka bili su među najsiromašnijim zemljama Evropske unije pre poslednjeg proširenja. Obe vole da koriste leto da ostave utisak. Brošura koja je novinarima deljena u Portugalu uoči Prvenstva Euro 2004 krcata je istorijom, i tek posle opisa revolucije, diktature, kraja imperije, skromno napominje: „Portugal je danas moderna i napredna država.“ Zaista, hordama navijača koji su vršljali po barovima Lisabona bilo bi teško da zamisle da je pre samo 30 godina grad vrveo od izbeglica, nakon što su milioni pohitali da se vrate u zemlju posle pada kolonijalne vlasti.
Ipak, kad neko želi da sportska takmičenja koristi u svrhu promovisanja države, mora da računa na izvesne rizike. Grci su u strahu da to što se kasni u izgradnji objekata za Olimpijadu može samo da učvrsti već uvreženo mišljenje da njihova zemlja nije dorasla ovakvim zadacima. Portugalci su se dobro pokazali, izgradivši i obnovivši deset fudbalskih stadiona znatno pre roka. Pa opet, deluje malo sumanuto da zemlja koja se upravo izvlači iz najdublje recesije u poslednje tri decenije, spiska 660 miliona evra za nove stadione koji će biti u upotrebi samo četiri nedelje.
Portugal se kandidovao za domaćina Evropskog prvenstva usred dugog perioda ekonomskog buma. Ali, malo pre početka Prvenstva zemlja je doživela bolno ekonomsko otrežnjenje. Vlada je trošila nemilice i Portugal je osvojio nezavidnu titulu kao prva država iz evro-zone koja je probila budžetski deficit po paktu za stabilnost. Vlada Hozea Manuela Duraua Barose bila je primorana da obustavi potrošnju, zamrzne plate iz budžeta i povisi poreze. Mere su, makar kratkoročno gledano, izazvale još dublju recesiju. No, Baroso je nedavno nagrađen tako što je izabran za predsednika Evropske komisije. Možda će Portugalcima posle Prvenstva uskoro krenuti nabolje, ali je sigurno da su gnevni službenici mnogo puta proklinjali sva ta ulaganja u stadione dok su demonstrirali tražeći da im se odmrznu plate.
BARSELONA–EFEKAT: Ekonomija je trenutno u usponu, ali tek sada, kada je Prvenstvo završeno, ekstravagancija dolazi do izražaja u punom svetlu. Stadion svetla izgleda veličanstveno kada ga do poslednjeg mesta napuni 65.000 glasnih navijača. No, tokom redovne fudbalske sezone delovaće sigurno pomalo jadno. Navijači Benfike retko se okupe u broju većem od 22.000. Prizor će biti još tužniji na stadionima van Lisabona. Nova arena Braga ima kapacitet za 30.000 navijača. Fudbalski klub Braga retko ih okupi više od 5000.
Prvenstvo će zasigurno dati ekonomiji malo podstreka tokom leta. Prošlog meseca bilo je bukvalno nemoguće naći mesto u hotelu u Lisabonu ili u Portu. Pivara „Super Bok“ računa da je tokom Prvenstva prodala dodatnih 650.000 galona piva, mada bi ova procena mogla da bude naduvana, pošto je Engleska vrlo brzo eliminisana (kao i Francuska, Nemačka, Italija i Španija). Sve u svemu, vlada se nada da je Euro 2004 doneo 200.000 dodatnih posetilaca i da je ostvaren dodatni prihod od preko 100 miliona evra od turizma. Lep podsticaj, nema sumnje, ali teško da će biti dovoljan za preobražaj. Ako zbog fudbala bude ostvaren rast od 0,2 odsto ovogodišnjeg bruto nacionalnog dohotka, biće dobro.
Portugalci (i Grci, kad na njih dođe red) nadaju se da će se uspešno organizovano Prvenstvo povoljno odraziti na ekonomsko stanje na duži rok. Neki to zovu „Barselona-efekat“, po uzoru na to kako je prestonica Katalonije nakon Olimpijade 1992. postala jedna od najpopularnijih turističkih destinacija Evropljana i omiljeni konferencijski centar. Ali, ovakav efekat nije zagarantovan. Setimo se Atlante, koja nije naročito profitirala od Olimpijade 1996: štaviše, desilo se sasvim suprotno. A ni Belgija nije postala ništa više „šik“ iako je evropsko prvenstvo u fudbalu tamo održano 2000. Čisto, podsećanja radi.
Zapravo, ekonomski motivi za održavanje velikih sportskih događaja uglavnom ne piju vodu. Ako je u nečemu Portugal uspeo, to je to što je Prvenstvo velikom broju ljudi vidljivo popravilo raspoloženje. Englezi se još hvale što su kod kuće osvojili Svetsko prvenstvo 1966. godine. Danski navijači su u Portugalu nosili transparente na kojima je pisalo „1992“. Pri tom nisu mislili na Sporazum iz Mastrihta već na istorijsku pobedu na evropskom prvenstvu u fudbalu te godine. Ceo Portugal bio je u delirijumu kako se njihov tim iz utakmice u utakmicu primicao finalu, pobedivši usput mnogo moćnije i bogatije reprezentacije, kao što su Španija, Engleska, Holandija… Kome je do toga da misli na imperiju i bogatstvo kad se stigne do finala?
