Čekajući naslednika

Kao što je papstvo po mnogo čemu specifična ustanova u savremenom svetu tako je i njegov glavni predstavnik i imenotvorac – rimski papa – izuzetna pojava među duhovnimh i svetovnim liderima. On je, pre svega, vrhovni poglavar, prvosveštenik Rimokatoličke crkve (Pontifex maximus, ili upremus Ecclesiae Pastor), najveće hrišćanske crkve i uopšte najveće verske zajednice u svetu. Crkve koja je, zbog svoje internacionalne strukture i višenacionalnog karaktera, kao i zbog svoje centralizovane i čvrste organizacije i nesumnjivog političkog značaja, istovremeno subjekt i međunarodnih političkih odnosa i međunarodnog javnog prava. Kao „Hristov zamenik“ ili namesnik na zemlji (Vicarius Christi) i „naslednik svetog Petra „, on je neprikosnoveni duhovni poglavar, koji u Rimokatoličkoj crkvi ima vrhovnu, punu, neposrednu i opštu vlast u oblasti vere i morala, zakonodavstva, sudstva i upravljanja. On imenuje i razrešava najviše funkcionere te crkve, biskupe i kardinale, i rukovodi radom njihovih kolegijuma. On proglašava blaženike i svece te crkve itd., itd. Uz sve to, on je i suveren vatikanske države (Stato della Cita del Vaticano), sa svim pravima i privilegijama koji pripadaju svetovnim šefovima država.

Zbog takve svoje uloge i značaja, papa ni u toku svog života ni posle svoje smrti nema, po kanonskom pravu Rimokatoličke crkve, dostojnog zamenika, u smislu nekakvog potpredsednika, dopredsednika i sl. Kako se na ovu funkciju bira doživotno, papu posle njegove smrti može naslediti na čelu Crkve (i vatikanske države) samo novi papa. Budući, pak, da po propisima ove crkve od smrti jednog pape do izbora njegovog naslednika mora da prođe najmanje 15 dana, a u praksi često i mnogo više (nekad su to bili čak i meseci, pa i godine), postavlja se pitanje šta se dešava u Crkvi, odnosno u Vatikanu, u tom interegnumu, koji se zvanično zove Sede vacante (upražnjenost Svete stolice). Kako tada funkcioniše ta megacrkva i, posebno, Rimska kurija, taj visoko specijalizovani upravni aparat u Vatikanu, koji papi za života pomaže u upravljanju Crkvom?

SAMO NEOPHODNO: Sede vacante nihil innovatur (Ništa ne menjati u vreme sedisvakancije) – staro je i osnovno pravilo u Vatikanu.

Suočavajući se sa smrću svojih poglavara kao sa izuzetno značajnom, ali i prirodnom pojavom, Vatikan je kroz dugu istoriju ustanovio detaljnu proceduru i mehanizme za funkcionisanje u tom periodu. Pošto je mistična veza Crkve sa Isusom Hristom prekinuta, u Vatikanu, kao njenom središtu, događa se samo ono što je najneophodnije. Vatikan zapada u letargiju. Skoro svi visokodostojnici u Rimskoj kuriji, počev od kardinala na mestu državnog sekretara, preko prefekata i drugih funkcionera rimskih kongregacija, sudova, veća, sekretarijata i drugih nadleštava, daju ostavke i zatvaraju svoje kancelarije. Od visokih kurijalnih dostojanstvenika nastavljaju sa radom samo kardinal vikar Rima, kardinal Crkve svetog Petra i veliki penitencijar za opraštanje greha, koje može oprostiti samo papa i još nekoliko manjih.

Iako se u vreme sedisvakancije u celoj Rimokatoličkoj crkvi i u Vatikanu ne sme ništa bitno menjati, u Vatikanu ipak ima mnogo posla ceremonijalnog i organizaciono-tehničkog karaktera, kojim neko mora najozbiljnije da se bavi. Zato tada počinje da radi jedan od tri vatikanska ureda, pod nazivom Apostolska komora, na čijem se čelu nalazi kardinal komornik, poznatiji pod nazivom kamerlengo svete Rimske crkve (treba ga razlikovati od kamerlenga kardinalskog kolegijuma, što mnogi ne znaju i ne čine). Položaj šefa Apostolske komore je za života pape skoro potpuno lišen sadržine, iako je visoko cenjen. Smrću pape on dobija na odgovornosti i postaje najvažniji dostojanstvenik Vatikana, nešto kao regent u monarhijama. U vreme sedisvakancije, on preuzima privremenu upravu nad Crkvom i odgovornost za njeno funkcionisanje do izbora novog pape.

Osnovne obaveze kardinala kamerlenga svode se na sledeće: 1. zvanično utvrđivanje smrti dotadašnjeg pape, 2. pečaćenje i čuvanje njegovih kabineta i apartmana, odnosno palata u Vatikanu i u papskom letnjikovcu u Kastel Gandolfu, 3. organizovanje njegove sahrane i 4. organizovanje i praćenje izbora za novog papu u tzv. konklavu. Zbog nesumnjivog značaja ovih poslova i tradicionalno velikog interesovanja medija i najšire javnosti za njih, pape postavljaju na ovu delikatnu funkciju samo one kardinale u koje imaju veliko lično poverenje. Svojevremeno je papa Pije XII propustio da imenuje kamerlenga dok je bio živ, zbog čega se Vatikan našao u vrlo teškoj situaciji posle njegove smrti. Nedavno preminuli papa Jovan Pavle Drugi nije dozvolio da se tako nešto desi pa je, blagovremeno, na tu funkciju postavio iskusnog španskog kardinala Eduarda Martineza Somala.

BEZ ČEKIĆA: Budući da su i smrt i sahrana Jovana Pavla Drugog bile medijski događaj svetskih razmera, i naša javnost imala je priliku da se skoro do detalja upozna sa rezultatima dosadašnjeg rada kardinala Somala kao kamerlenga. I pored toga, neki detalji tog rada zaslužuju da budu pomenuti, zbog njihovog odstupanja od dosadašnje prakse. Recimo, kardinal kamerlengo do sada je zvanično utvrđivao smrt pape tako što je, posle obaveštenja prefekta papinog domaćinstva, dolazio u papine odaje, skidao sa njegovog lica belu maramu i tri puta ga pozivao njegovim krštenim imenom, pitajući ga, glasno, da li spava. Pre svakog od ta tri poziva on bi jednim, za tu priliku posebno izrađenim čekićem, srebrnim ili koštanim, udario blago papu u čelo. Neki izveštači iz Vatikana javili su, međutim, da je pomenuta upotreba čekića ovoga puta izostala. Kardinal Somalo je tri puta pozvao Karola (Vojtilu) po imenu i, kad se on nije odazvao, samo je prekrio njegovo lice maramom i konstatovao da je papa mrtav.

Prvi put u istoriji Vatikana televizijske stanice su uživo prikazale prenos posmrtnih ostataka jednog pape iz sale Klementine u Papskoj palati u baziliku Svetog Petra, u kojoj su se vernici RKC-a iz celog sveta tri dana opraštali od svog vrhovnog poglavara (kao i mnogi nekatolici). Televizija je pridala mnoge nove dimenzije i elemente i drugim delovima ceremonije odavanja pošte preminulom Poljaku na čelu Vatikana, kao i njegovoj sahrani. Kardinal kamerlengo i ostali kardinali pristigli u Vatikan morali su da razmatraju molbe mnogobrojnih vernika da se posmrtni ostaci Jovana Pavla Drugog, pre pogreba, prenesu u Baziliku svetog Jovana Lateranskog, koja se nalazi izvan Vatikana. Bile su to molbe onih vernika koji su sa raznih strana sveta stigli u Rim da odaju poštu papi, ali koji zbog miliona Rimljana i ostalih hodočasnika nisu uspeli da se probiju do Trga svetog Petra i pomenute bazilike. Ove molbe nisu uslišene zbog tehničke neizvodljivosti, pa su posmrtni ostaci Jovana Pavla Drugog preneti u kriptu bazilike odmah posle pogrebne mise.

KO NE GLASA: U obavljanju svih navedenih poslova, kardinalu kamerlengu pomažu njegove kolege kardinali, najviši funkcioneri Rimokatoličke crkve, koji se posle papine smrti okupljaju u Vatikanu iz celog sveta. Iako još od konstitucije pape Pavla Šestog Romano Pontifici eligendo, iz oktobra 1975, kardinali stariji od 80 godina nemaju pravo glasa u konklavu, svi oni imaju obavezu da dođu na papinu sahranu i da pomognu kardinalu kamerlengu. Zajedno s njim oni se za vreme interegnuma svakodnevno sastaju u okviru dve vrste kongregacija – opšte ili plenarne i specijalne, koju čine kamerlengo i tri druga kardinala. Sastav specijalne kongregacije menja se svakog trećeg dana, izuzev, naravno, kamerlenga. Kroz rad ovih kongregacija angažuju se bukvalno svi kardinali prispeli u Vatikan, što je za mnoge od njih, posebno za one koji ne rade u Rimskoj kuriji, dobra prilika da upoznaju svoje kolege iz raznih delova sveta i tako se bolje pripreme za centralni događaj sedisvakancije – za izbor novog pape.

Što se tiče datuma početka izbora novog, 265. po redu vrhovnog poglavara Rimokatoličke crkve, opšta kongregacija kardinala već je donela odluku da to bude 18. aprila 2005. Sada im još preostaje da pripreme Sikstinsku kapelu, u kojoj će se održati konklava i da organizuju smeštaj za 117 kardinala koji imaju pravo glasa. I, naravno, da oni koji to pravo imaju, glasaju i izaberu svog novog poglavara.

Pre toga će morati da reše i pitanje važno za sastav ovog konklava. Poznato je, naime, da je Jovan Pavle Drugi, u konzistorijumu (specijalnom sazivu kardinala) iz oktobra 2003. imenovao i jednog kardinala in pectore, što na latinskom jeziku znači „u srcu“. To je, u stvari, bio nastavak stare prakse tajnog imenovanja kardinala iz onih zemalja u kojima je Rimokatolička crkva proganjana, pa bi obelodanjivanje njihove nominacije moglo da bude opasno po njih. Kako testament Jovana Pavla Drugog ne sadrži ime njegovog kardinala in pectore, za mnoge je sporno da li će i on moći da učestvuje u radu ovog konklava i tako promeni ukupan broj glasača.

Priča o tome kako se bira papa, odnosno kako radi konklava toliko je važna za Rimokatoličku crkvu, i zanimljiva i za katoličku i za nekatoličku javnost, da zaslužuje poseban prostor. Zato se njome ovom prilikom nećemo baviti.

Kardinal Eduardo Martinez Somalo je više od dve decenije bio blizak saradnik pape Jovana Pavla Drugog. Rođen je 31. marta 1927. u gradu Banos de Rio Tobija, u regionu Rioha na severu Španije. Za sveštenika je zaređen 1950. u Rimu, posle čega je službovao u rodnoj zemlji i inostranstvu. Doktorat iz teologije odbranio je 1956, da bi godinu dana kasnije bio postavljen za profesora na Papskoj eklsezijalnoj akademiji u Rimu. Jovan Pavle Drugi uveo ga je u svoj kardinalski kolegijum 1980.

Najveće hodočašće

Bilo je to verovatno najveće hodočašće u istoriji: pored odra pape Jovana Pavla II prošlo je oko četiri miliona ljudi. U istoriji Vatikana nikada toliko ljudi u tako kratkom vremenskom periodu nije prošlo Trgom svetog Petra. Statističari su izračunali da je oko 18.000 ljudi na sat prolazilo pored odra, da se čekalo u redu i do 12 sati, da je kolona vernika bila kilometrima duga.

Sahrana pape Vojtile pretvorila se u najveći državnički skup ikad viđen na tlu Starog koninenta: sahrani je prisustvovalo oko 200 svetskih lidera, predsednika, premijera, krunisanih glava i vrhovnika drugih konfesija. Jednoj od najimpozantnijih sahrana u istoriji prisustvovali su generalni sekretar UN-a Kofi Anan, ruski premijer Mihail Fratkov, predsednik SAD Džordž Buš i dvojica bivših šefova Bele kuće – Bil Klinton i Džordž Buš stariji, francuski predsednik Žak Širak, britanski premijer Toni Bler, nemački predsednik Horst Keler i kancelar Gerhard Šreder, italijanski predsednik Karlo Aljezo Ćampi i premijer Silvio Berluskoni.

Iz papine rodne Poljske došla je milionska reka vernika, kao i poljski predsednik Aleksandar Kvašnjevski, premijer Marek Bjelka i bivši predsednik i lider Solidarnosti Leh Valensa, čiji je pokret papa podržavao. Papina poseta Poljskoj 1979. izazvala je „psihološki zemljotres i masovnu političku katarzu“. Bio je to početak kraja sovjetske vladavine.

Prvom papi koji se molio i u sinagogi i u džamiji poslednju počast odali su predsednici Izraela, Sirije, Libana, Irana, Sirije, jordanski kralj i palestinski premijer.

Pogrebu je prisustvovalo i mnoštvo državnika iz Australije, Azije i Afrike, a lidere Latinske Amerike predvodio je predsednik Brazila, najveće katoličke zemlje na svetu.

Srbiju i Crnu Goru su na sahrani pape, kome je ostala neispunjena želja da poseti Beograd, predstavljali predsednik državne zajednice Svetozar Marović, predsednik Srbije Boris Tadić, predsednik Crne Gore Filip Vujanović i šef diplomatije Vuk Drašković. U delegaciji Srpske pravoslavne crkve bili su mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i episkop šabačko-valjevski Lavrentije.

Tako je sahranjen prvi „slovenski papa“, jedan od četiri katolička poglavara koji su najduže bili na čelu Katoličke crkve. Papa Vojtila je menjao Katoličku crkvu, ali i svet: bio je protagonista političkih događaja koji su radikalno promenili istoriju, dosledni aktivista socijalne pravde, glasnogovornik onih sa socijalne i geografske margine, posvećeni ekumenista. Više od svojih prethodnika komunicirao je sa običnim ljudima. Ovaj papa koji je u mladosti, pre nego što se zaredio 1946, bio filozof, glumac, pesnik, kamenorezac, skijaš, kajakaš, planinar i pre svega borac protiv fašizma i totalitarizma, imao je velik broj sledbenika i među mladima. Možda i zato što je bio čovek mira, što je dizao glas protiv rata, što je tražio „minimum ljudskog dostojanstva, što znači da čovek bude slobodan i da ne bude gladan“: hiljade mladih sledbenika pape Vojtile spontano je skandiralo na Trgu svetog Petra: „Santo subito!“ (Svetac odmah!) Većina je ipak žalila izuzetnog čoveka – Karola Vojtilu. Čovek koji je bio jedna od najmoćnijih figura našeg doba, lider milijarde vernika, iza sebe nije ostavio nikakva materijalna dobra.

S. A.

(SVET NA OKUPU: Sahrani Jovana Pavla Drugog prisustvovali državnici sa svih kontinenata)