Na nagovor „jastrebova“ u svojim redovima, mahom „tatinih drugara“, koje predvodi američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld, predsednik SAD Džordž Buš mlađi ozvaničio je svoju odluku da jednostrano istupi iz Sporazuma o protivbalističkim raketama (Anti-ballistic missiles – ABM) koji su 1972. potpisali predsednici Ričard Nikson i Leonid Brežnjev. I dok analitičari iz jednog tabora u Bušovoj odluci traže nove potvrde o narastajućem američkom izolacionizmu, a drugi smatraju da se spoljna i bezbednosna politika SAD pre može podvesti pod unilateralizam, Bušovi sledbenici uzvraćaju da nova doktrina jednostavno znači „uzdanje u sopstvene snage“. Sporazum o protivbalističkim raketama smetao je Bušovoj administraciji da sprovede u delo ekstravagantnu i skupu zamisao o izgradnji protivraketnog štita oko SAD. Sada, kada je ključni dokument o kontroli nuklearnog naoružanja zaista postao mrtvo slovo na papiru (tačnije rečeno, prema Članu IV Sporazuma, dokument će zvanično biti mrtav za šest meseci), Buš i njegovi stratezi mogu mirne duše da planiraju izgradnju štita, za koji se procenjuje da će koštati čak 80 milijardi dolara.
RAVNOTEŽA STRAHA: Da bismo shvatili svrhu štita, neophodno je da se podsetimo čemu je služio Sporazum o protivbalističkim raketama, koji se smatra okosnicom hladnoratovskog balansa između supersila, i iz koga su kasnije proistekli različiti sporazumi i konvencije, uključujući i START I, II i III. Kada su ga 26. maja 1972. u Moskvi potpisali Nikson i Brežnjev, Buš je završavao fakultet na Univerzitetu Jejl verovatno, nesvestan značaja dokumenta i, kao svaki diplomac, verovatno obuzet prizemnijim zadovoljstvima. Međutim, filozofija Sporazuma ABM toliko je zastrašujuće jednostavna da je čak i Buš mlađi, i danas, nakon tri decenije, novajlija u pitanjima vojne strategije i međunarodnih odnosa, u stanju da je razume. Naime, Sporazum, koji je evoluirao iz raznoraznih sporazuma o režimu upotrebe i testiranja taktičkog nuklearnog naroužanja između SSSR i SAD tokom šezdesetih godina, zapravo je odslikavao razvitak i evoluciju promišljanja nukelarne strategije. On je predstavljao ključni dokument hladnoratovske doktrine „uzajamnog razaranja“ (koja na engleskom jeziku ima prikladnu skraćenicu MAD – „sulud“, od Mutually Assured Destruction). Trka u naoružanju dve super sile dovela je do razvitka najmoćnijeg oružja koje, ako bi se upotrebilo u slučaju da se hladni rat pretvori u vrući rat, moglo za kratko vreme da zbriše veći deo čovečanstva. Svesne da bi upotreba nuklearnog oružja mogla da izazove Armagedon, dve super sile osmislile su strategiju MAD kojom je upravo trebalo obesmisliti upotrebu nukelarnog oružja tolike razorne moći. Strategija MAD, pretočena u Sporazum ABM, obezbeđivala je da strana koja počne nuklearni rat time potpiše i sopstveno samoubistvo. Drugim rečima, MAD nije osmišljen za upotrebu nuklearnog oružja, već upravo suprotno, da upotrebu obesmisli, čime je obezbeđena ravnoteža straha. Zbog toga je Sporazumom o protivbalističkim raketama strogo zabranjena izgradnja bilo kakvih raketnih štitova na kontinentu, vazduhu ili moru. Sporazum je čak predviđao i zabranu testiranja nuklearnog oružja, a supersile, prema strategiji MAD, imale su pravo da proizvode rakete sa bojevim glavama velikog dometa, (praktično su podsticane na proliferaciju, koja je, doduše, obuzdana sporazumima SALT i START) ali ne i na odbranu od nadolazećih raketa. Smatra se da i Rusija i SAD imaju oko 6000 raketa velikog dometa.
Sporazum ABM tako je čak regulisao i upotrebu i pozicioniranje radara za protivvazdušnu odbranu, zabranivši da se ovakvi radari postavljaju u dubokoj unutrašnjosti teritorije. Naravno da su se obe supersile trudile malo da varaju za vreme hladnog rata, ali Sporazum je, ipak, bio svetinja. Amerikanci su, na primer, u leto 1983. godine otkrili da su sovjeti izgradili moćni radar za blagovremena upozorenja u Krasnojarsku, što nije u skladu sa Sporazumom, jer se radar nalazio na oko 800 kilometara od najbliže granice, dakle, predaleko u unutrašnjosti SSSR. Radar je, na posletku, uklonjen.
VRUĆE GLAVE: Buš ističe da je Sporazum hladnoratovski preživeli dokument, i da se u novim okolnostima Rusija više ne može smatrati „Zlom imperijom“, ali da je pretnja nuklearnim ratom i dalje realna. Kada je najavljivao svoj projekat za izgradnju raketnog štita, Buš je opasnost video ne od Rusije, već od „otpadničkih zemalja“ (uzgred, ovaj termin je nakon 11. septembra prešao na listu politički nepristojnih izraza ali ga Buš i dalje koristi) koje razvijaju taktičko naoružanje, a pre svega je mislio na Severnu Koreju, Iran i Irak. No, jedno oko američke administracije uvek će biti upereno i na Kinu. „Zaključio sam da Sporazum ABM sprečava našu vladu da razvije načine da zaštiti naš narod od budućih napada projektilima terorističkih ili otpadničkih država“, izjavio je Buš prošle nedelje ozvaničivši svoju odluku o istupanju iz Sporazuma. Iako su se mnogi ponadali da će američka administracija nakon 11. septembra odustati od ovog ekstravagantnog poduhvata, jer, na primer, „avioni-projektili“ kojim su uništeni Svetski trgovinski centar u Njujorku i delovi Pentagona naprosto su nevidljivi za bilo koji raketni štit, Buš i njegovi jastrebovi očigledno su zaneti uspesima vojnih operacija u Avganistanu, s jedne strane, a žele da iskoriste povoljnu klimu u javnom mnjenju, s druge, da ne žele da izgube dragoceni trenutak. Činjenica je da je javno mnjenje u SAD raspoloženo za izgradnju štita, ali se to pre može protumačiti činjenicom da su američki građani spremni da svoju podršku daju svim merama bezbednosti koje vlada želi da preduzme, pa bila to i naučnofantastična verzija „linije Mažino“ što štit zapravo predstavlja. Kada se glave budu ohladile a paranoja stišala, projekat će već biti u pogonu, i tada će biti kasno da se zapitaju gde su otišle milijarde dolara poreskih obveznika.
Iako se Rusija oštro protivila najavama da će se Buš povući iz Sporazuma, reakcija zvanične Moskve začuđujuće je mirna i dostojanstvena. Ruski predsednik Vladimir Putin, koji je ranije ovakve Bušove najave azivao ludošću, sada je šturo prokomentarisao da je američko istupanje iz Sporazuma „greška“. Premijer Rusije Mihail Kasjanov, dodao je, međutim, da druge države treba da budu zabrinute više nego Rusija zbog izgradnje raketnog štita iznad SAD. Od saveznika, shodno očekivanjima, najviše gunđanja na Bušovu odluku čulo se iz Francuske. Ni reakcije iz Britanije nikoga nisu iznenadile: Toni Bler već je najavio želju da se i Britanija ogrne ovim protivraketnim plaštom, dok je zvanični Berlin nezadovoljan ali suzdržan.
Koliko je svrsishodan štit pokazaće vreme, kao i to koliko je tačna Ramsfeldova procena da bezbednost SAD najviše ugrožavaju „otpadničke zemlje“ naoružane bojevim glavama a ne piloti-samoubice ili ludaci naučnici koji su spremni da zaspu Ameriku biološkim ili drugim oružjem, jednako smrtonosnim kao i nuklearna radijacija. U zaštiti od ovakvih Pretnji raketni štit je od slabe pomoći, baš kao što linija Mažino svojevremeno nije spasla Francusku.
Jednostrano istupanje Amerike iz Dogovora o antiraketnim balističkim sistemima, potpisanog sa Sovjetskim Savezom 1972. godine, o čemu je Vašington zvaničnim kanalima obavestio Moskvu krajem prošle sedmice, nema ni senzacionalnu ni dramatičnu dimenziju. I to ne samo zbog toga što se Amerika već gotovo pet godina javno priprema za ovaj korak, i, takođe javno, ne odustaje od nekako istovremeno najavljenog razvoja sopstvenog antiraktenog sistema bezbednosti (tzv. raketnog štita). Odnosno, predsednik Buš samo nastavlja ono što je njegov demokratski prethodnik Klinton započeo.
Suštinski, jednostrani raskid ovog sporazuma može se tumačiti i kao stavljanje tačke na jedno prohujalo razdoblje. U doba kada je donošen, pre gotovo punih 30 godina, Dogovor o antiraketnim balističkim sistemima, kao i niz drugih iz istog razdoblja, bio je izraz ondašnjih prilika u svetu i ondašnjeg odnosa snaga u njemu. Planetom su tada „vladala“ dva suprotstavljena bloka od čijeg su potencijalnog sukoba i atomske katastrofe globalnih razmera strepeli svi. Glavna pikanterija tog zaboravljenog vremena bilo je „koferče“ od koga se ondašnji šefovi Sovjetskog Saveza i Amerike nisu nikada razdvajali i u kome se, navodno nalazilo ono „crveno dugme“ koje je samo trebalo pritisnuti…
U tom kontekstu međusobni dogovori Amerike i Sovjetskog Saveza, dogovori ovakvog tipa kao znaci međusobnog popuštanja (tada se to zvalo, detant), s razlogom su bili dočekivani sa velikim olakšanjem i označavani kao istorijski.
Vremena su se, međutim, promenila, a pogotovo globalni odnos snaga. Najdramatičnija promena zbila se krajem osamdesetih godina prošlog veka padom Berlinskog zida: raspala se istočnoevropska „bratska zajednica naroda“, raspao se Varšavski pakt, konačno i Sovjetski Savez. Severnoatlantski savez koji je ostao sam na sceni već stiže do zapadnih granica Rusije.
Nekadašnji sporazumi i dogovori već i zbog toga deluju pomalo anahrono. Ako u novim okolnostima budu sklapani sporazumi i dogovori verovatno će biti i drugačijeg tipa i drugačijeg sadržaja. Pri tome prvenstveno treba imati u vidu prošlogodišnji tragični 11. septembar koji označava (i) novu prekretnicu u razvoju međunarodnih odnosa i budućeg kolektivnog sistema bezbednosti. Americi, kao jedinoj preostaloj supersili trebaju i partneri i saveznici u borbi protiv terorizma koji koristi zastrašujući efikasne metode kojima je gotovo nemoguće suprotstaviti se. Osim partnerstva sa drugima, Amerika koja se 11. septembra pokazala tako ranjivom, ubuduće će zasigurno ulagati u razvoj sopstvenog odbrambenog sistema.
Doskorašnja upozorenja Vašingtona da Americi opasnost preti od tzv. odmetnutih država i režima (Severna Koreja, Irak…) u slučaju talibanskog režima u Kabulu pokazala su se tačnim. Preispitivanja i bezbednosna prestrojavanja koja će obuhvatiti praktično gotovo sve članice međunarodne zajednice moraće da uvaže i svu kompleksnost stanja i odnosa u pojednim regionima sveta (od Bliskog istoka, do, na primer, strateški veoma delikatnog područja srednje Azije (Avganistan, Pakistan, Iran…).
Svrstavajući se partnerski na stranu Amerike u njenom ratu protiv talibana (uz nuđenje dobrih usluga u široko zamišljenoj antiterorističkoj koaliciji), ruski predsednik Vladimir Putin pokazao se političkim dobitnikom. U region srednje Azije i, konkretno, u Avganistan Rusija se, makar to bilo i samo simbolično, vratila na mesto – ruku pod ruku sa Amerikancima – sa koga je otišla ponižena i frustrirana (kao svojevremeno Amerikanci iz Vijetnama). U tom kontekstu, uzdržano reagovanje Moskve na jednostrani potez Vašingtona vezan za antiraketni dogovor nije iznenađenje. Takođe, Rusija postaje svesna sopstvenih ograničenja i slabosti, odnosno neophodnosti da se i dalje oslanja na Zapad.
Seška Stanojlović
