Na Trgu republike, u najstrožem centru Beograda, bežičnih internet mreža ima na desetine – kafići nude besplatan internet gostima, vidljive su mreže preduzeća i organizacija, javne mreže koje mogu da se koriste uz neku skromniju pretplatu… Situacija u nekoj drugoj evropskoj metropoli nije bitno bolja, možda je samo internet brži.
Nešto dalje od centra Beograda, u gradskim naseljima, nema baš toliko internet saobraćaja, ali za ulazak u mrežu uvek može da se ogrebe od komšije. No, ako se preselimo oko 100 kilometara jugozapadno od glavnog grada, na primer u Valjevo, tamo ćemo već mnogo teže naći bežičnu mrežu. Internet gostima nude tri kafića u centru grada, a mreže firmi su prava retkost. To, naravno, ne znači da se u Valjevu ne koristi internet, ali daje ideju o stupnju informatičkog razvoja.
U Švedskoj internet može da se koristi i u vozovima. U Srbiji se vozovi jedva kreću.
U Hrvatskoj, bar u blizini Jadrana, svaka pošta ima „hot-spot“ – besplatni internet za prolaznike. U Srbiji se internet ne poklanja tek tako – plati, pa koristi, naročito ako si turista (to znači da imaš pare).
U Austriji taksi od bečkog aerodroma do grada košta drastično manje ako se naruči preko interneta; svuda u Evropi su proizvodi jeftiniji ukoliko se kupuju online u odnosu na cene u radnji. Računica je jasna – za online prodaju nisu potrebni lokal na prometnom mestu i nasmejani prodavci. Dovoljan je magacin i namrgođeni magacioner koji površno poznaje rad na računaru i zahvaljujući tome prosleđuje naručenu robu. U Srbiji je u ono malo preduzeća koje ovakve usluge uopšte i nude, stvar malo drugačija – „Kakve veze ima koliko mene šta košta? Ja sam ti omogućio da kupuješ iz fotelje, i ima to da platiš!“
No, osim proste činjenice da imamo zastarele poglede na upotrebu tehnologije, i da je slabo koristimo, ima li išta novo?
Upotreba interneta u Srbiji poslednjih godina solidno je porasla – čak 54 odsto građana, prema Republičkom zavodu za statistiku, nikad nije koristilo internet, ali sada internet priključak ima oko 39 odsto domaćinstava. Ako to uporedimo sa 2006. godinom, kada je priključak na mrežu imalo tek 18 odsto domaćinstava, napredak je očigledan, bez obzira na činjenicu da zastarelu dial-up modemsku vezu danas koristi 17 odsto građana, a brzu bežičnu 12 odsto.
No, u Srbiji se već duže vreme vodi jedna druga rasprava: Da li manjak sadržaja na internetu usporava naš informatički napredak? Ako nemamo sadržaj, šta će nam internet?
Glasnija škola mišljenja kaže da, ukoliko građani internet i dalje budu uglavnom koristili da bi išli na Fejsbuk – a prema evropskim podacima nalog na socijalnoj mreži ima 30 odsto građana Srbije – od našeg informatičkog razvoja nema ništa. Zašto bi neko plaćao 1000 ili više dinara mesečno, kad status može da „lajkuje“ i na brzaka u školi, na poslu, u nekoj radnji u gradu.
S druge strane, pravljenje sadržaja košta, a u siromašnoj Srbiji, koliko god se trudili, ovakva ulaganja se slabo i retko isplate. Takođe, nije u pitanju ni samo novac – institucije, a naročito državne, još nisu naučile da svoje podatke moraju prvo da postave na internetu, a tek onda počnu da ih štampaju.
Zato se u Srbiji, osim za razmenu pošte, internet uglavnom koristi za pirateriju – preuzimanje filmova i muzike. Sledi pretraživanje podataka o robi i uslugama, i četovanje. Prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku Srbije, tek oko 13 odsto korisnika interneta, umesto da svoje poslove završava na šalterima javnih ustanova, to radi preko interneta. Simptomatično je da je prošle godine 38 odsto korisnika interneta reklo da ne želi da koristi e–government usluge – radije bi ostvarili lični kontakt (sa službenikom na šalteru).
Što se pomenute Švedske tiče, sa Holandijom i Norveškom dotakla je svetski ideal – tamo više od 90 odsto ljudi koristi internet. To, otprilike, znači da ga ne koriste deca mlađa od tri-četiri godine, i eventualno, vrlo stari ljudi. Razlika u procentu onih koji koriste internet među visokoobrazovanim ljudima i onima sa nižim obrazovanjem nije, kao u Srbiji, drastična. U ove tri zemlje između 30 i 60 odsto građana na internetu čita novine, informiše se o e-kursevima i pretražuje informacije potrebne za učenje. Gotovo svaki građanin posećuje i sajtove javnih službi kako bi došao do potrebnih informacija i završio lične poslove. Više od 70 odsto ljudi kupuje preko interneta.
Švedska, Holandija i Norveška su zemlje sa najrazvijenijim internetom u Evropi, i najrazvijenijom kulturom upotrebe interneta. Nije lako porediti se sa takvima. Ali, nije loše ni da prestanemo da se zavaravamo da smo stvarno postali informatički pismeni.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
