Od Papa Doka do Džimija Šerizijea Barbikjua, novija istorija prve države pobunjenih crnih robova, najsiromašnije zemlje Kariba Haitija, obeležena je državnim udarima, zastrašivanjima, prevarama, atentatima, pobunama i nemilosrdnim nasiljem mnogobrojnih bandi koje su često nastajale “u prisustvu vlasti”
Početkom marta u Haitiju Revolucionarne snage familije G9 i saveznika (Fos Revolisione G9 an fanmi e alie – skraćeno G9 ili FRG9) krenule su u kampanju smenjivanja nepopularnog premijera Arijela Anrija.
To je saopštio Džimi Šerizije Barbikju, policajac specijalnih snaga koji je postao vođa bandi, a sada se predstavio kao revolucionarni borac za slobodne izbore: “Ako Arijel Anri ne odstupi i međunarodna zajednica nastavi da ga podržava, odvešće nas direktno u građanski rat koji će se završiti genocidom…”
Mediji su javljali da su naoružane bande koordinisanim napadima 7. marta uspostavile kontrolu nad skoro 80 odsto glavnog grada Haitija Port-o-Prensa. Nakon što su tokom noći 7. marta upale u glavni zatvor na Haitiju iz kojeg je pobeglo oko 4000 zatvorenika, kako javlja španski “Pais”, tri tela sa ranama od vatrenog oružja ležala su na ulazu u zatvor, koji je bio širom otvoren, bez stražara na vidiku. Plastične sandale, odeća i električni ventilatori bili su razbacani po inače pretrpanim betonskim dvorištima zatvora.
Arnel Remi, advokat za ljudska prava, poručio je na Iksu da je stotinak zatvorenika ostalo iza rešetaka. U zatvoru je ostalo i 18 bivših Kolumbijaca optuženih da su kao plaćenici učestvovali u atentatu na predsednika Haitija Žovenela Moiza u julu 2021.
“Nisam pobegao jer sam nevin. Molim vas, pomozite nam. Oni masakriraju ljude unutar ćelija”, molio je jedan od muškaraca, Francisko Uribe, u poruci koja je, kako piše Asošijeted pres, mnogo puta podeljena na društvenim mrežama.
Bi-Bi-Si je javio da u bolnici Državnog univerziteta Haitija u centru Port-o-Prensa nema nikakvih tragova medicinskog osoblja. “Nema lekara, svi su pobegli prošle nedelje”, rekao je pacijent koji nije želeo da kaže svoje ime.
Mrtvo telo, pokriveno čaršavom i prepuno muva, ležalo je u krevetu pored pacijenata. Uprkos snažnom smradu, niko nije došao da ukloni telo koje se brzo raspada na karipskoj vrućini.
Premijer Arijel Anri nije mogao da se vrati u zemlju zbog puškaranja na Međunarodnom aerodromu “Tusen Luvertur” u Port-o-Prensu, te je sleteo u Portoriko.
Vlada Haitija, kojom je u tom trenutku upravljao ministar finansija, uvela je najpre trodnevno vanredno stanje, koje je, sudeći po izveštajima, malo ko poštovao, a onda ga je produžila na 30 dana, do srede 3. aprila.
Američki Ej-Bi-Si njuz izvestio je da su različite naoružane grupe 8. marta započele koordinisan napad na više vladinih zgrada blizu centra Port-o-Prensa uključujući predsedničku palatu i ministarstvo unutrašnjih poslova. Sjedinjene Američke Države su helikopterima izvlačile personal svoje ambasade.
VLADAVINA BANDI
Matijas Pjer, bivši ministar izbora na Haitiju, u emisiji Bi-Bi-Sija opisao je trenutnu situaciju u zemlji kao veoma nesigurnu: “Policija je slaba, a više od 40 policijskih stanica je uništeno. Vojska je veoma ograničena i nije opremljena; bande zauzimaju veći deo centra Port-o-Prensa i neka vladina sedišta”.
Nacionalna policija Haitija, prema podacima UN, ima oko 9.000 policajaca koji bi trebalo da obezbeđuju više od 11 miliona ljudi, ali su ih pripadnici bandi rutinski brojčano nadjačali i demoralisali.
Širom Haitija deluje oko 200 bandi, a oko 95 samo u glavnom gradu Port-o-Prensu, kaže se u izveštaju Ženevske nevladine organizacije Ujedinjenih nacija Globalna inicijativa protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, koji su pod naslovom Gangs of Haiti napisali Samer Voker i Marija Velandija, a na osnovu istraživanja saradnika u Haitiju koji su zbog lične bezbednosti ostali anonimni.
Prošle godine ubijeno je 4.789 osoba, a kidnapovano 2.490; stopa ubistava od 40,9 na 100.000 stanovnika bila je dvostruko viša nego 2022.
Od 1.634 žrtve ubistava, povreda i kidnapovanja, koje je između januara i marta 2023. dokumentovala Služba za ljudska prava Integrisane kancelarije Ujedinjenih nacija na Haitiju (BINUH), 80 odsto su bili muškarci, 17 odsto žene, a 3 odsto deca.
U sukobu s bandama tokom ovog perioda ubijen je 21 policajac; najmanje 238 članova bandi je ubijeno u sukobima na terenu (39 odsto), u policijskim operacijama (33 odsto) i linčom ili pogubljenjima unutar bandi (28 odsto).
BURNA ISTORIJA
Roman le Kur Granmezon, doktor političkih nauka i istraživač u Globalnoj inicijativi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, koji je napustio Port-o-Prens u nedelju 3. marta, objašnjavao je za “Mond” da poreklo talasa nasilja u Port-o-Prensu datira mnogo ranije.
Prva država pobunjenih crnih robova je mnogo puta u svojoj istoriji prolazila kroz periode konflikata, brutalnosti, prevara i nasilja.
Kristofor Kolumbo je 6. decembra 1492. video ostrvo koje sada uključuje Haiti i Dominikansku Republiku i nazvao ga La Isla Espanola. Prvobitna indijska populacija Aravak je nestala zbog osvajanja ili ratovanja ili ropskog rada ili zbog boginja, tifusa i drugih bolesti koje su doneli Evropljani.
Španci su bili naseljeni uglavnom na istočnom kraju ostrva; na severozapadu su se skoro neometano doseljavali francuski pirati, koje su Britanci potiskivali sa Toruge i drugih ostrva. Oni su 1664. osnovali Port de Pe (Port-de-Paix), Luku Mira(!) koja je izgorela 1902. i nikad nije obnovljena. Počeli su gaje kafu, banane, duvan, pirinač. Tu je, kasnije, posede stekla francuska Zapadnoindijska kompanija. Od 1697. u tom delu je ustanovljena francuska kolonija San Dominik, u koju je iz Afrike na plantaže šećera dovedeno oko 400.000 crnih robova – neki hroničari su spremni da tvrde čak više nego u SAD. Na Haitiju je 1700-ih proizvođeno 60 procenata celokupnih količina evropske kafe i 40 procenata celokupnog evropskog šećera.
Nakon uspešne pobune robova 1791. godine, Haiti je 1804. postao prva nezavisna država pobunjenih crnih robova. Tamo je Napoleonov zet Šarl Leklerk pokušao da vrati ropstvo, a 1803. crnačkog vođu Tusana L’Uvertira, inače saveznika u borbama protiv Španaca i Engleza koji je dobio titulu, zarobio i poslao u Francusku da umre. On sam je, kao i veliki deo njegove armije od 23.000 vojnika, umro na Haitiju od žute groznice.
Francuzi su priznali nezavisnost Haitija tek 1825, ali su tada iznudili da im se na ime obeštećenja proteranih plantažera do 1887. isplati tadašnjih 100 miliona franaka (Haićani govore da je to sadašnjih 20 milijardi dolara).
SAD (pa i autor Deklaracije o nezavisnosti Tomas Džeferson) nisu tada rado gledale na državu oslobođenih crnih robova i priznale su nezavisnost Haitija tek 1862, nakon secesije južnih robovlasničkih država pred izbijanje Američkog građanskog rata.
Pod američkom okupacijom Haiti je bio od 1915. do 1934, nakon što je predsednik Vudro Vilson tamo poslao marince, a na osnovu serije desetogodišnjih ugovora u okviru američke Monroove doktrine prvi potez je bio – prenošenje haićanske nacionalne banke u Siti banku u Njujorku, radi osiguranja zajmova.
Dugovi, izolacija i strano mešanje rezultirali su nestabilnošću prve crnačke republike: između 1848. i 1915, od dvadeset vladara Haitija, njih 16 je smenjeno revolucijama ili atentatima.
PAPA DOKOVA PRETORIJANSKA GARDA
U novijoj istoriji – po korišćenju brutalnosti kako bi ostao na vlasti – ostao je čuven Fransoa Divalije zvani Papa Dok. Kada je septembra 1957, nakon značajnih nemira i nekoliko privremenih predsednika, izabran za predsednika, obećao je da će okončati dominaciju mulatske elite i doneti političku i ekonomsku moć crnim masama.
Pošto su neposredno nakon inauguracije pokušali da ga svrnu vojnim udarom, Papa Dok je 1958. pokušao da zaobiđe oružane snage stvaranjem sopstvene pretorijanske garde regrutovane među zatvorenicima, kojoj je dao folklorno ime “Tontom Makuts” (Tonton Macoutes, mitološki Ujak s torbom od jute, koji nosi nevaljalu decu i jede ih za doručak).
Oni su kasnije nazvani Volonteri za nacionalnu bezbednost, a s vremenom su postali jači od vojske. Naime, kad je Kastro izveo revoluciju na Kubi, Papa Dok se Amerikancima predstavljao kao antikomunista, pa je dobio oružje, novac i pomoć u obuci svoje pretorijanske garde.
Godine 1964. Papa Dok je izabran za doživotnog predsednika, a pre svoje smrti 1971. za naslednika na mestu doživotnog predsednika imenovao je svog sina Žan-Kloda Divalijea, starog 19 godina, koga su nazvali Bebi Dok.
Nakon relativno mirnog perioda krajem 1985. i početkom 1986, širom Haitija bujali su protesti zbog visoke nezaposlenosti, loših životnih uslova i nedostatka političke slobode, koje ni oko 15.000 brutalnih pripadnika “Tonton Makutsa” nije moglo da suzbije. Bebi Dok je 7. februara 1986. uz pomoć SAD pobegao sa Haitija u Francusku.
Formacija Makutsa je 1986. odlukom Nacionalnog saveta raspuštena, ali nikada nije razoružana, tako da su njeni pripadnici nastavili da deluju u grupama krajnje desnice.
Sa general-pukovnikom Anrijem Namfijem na čelu, petočlano civilno-vojno veće je potom obećalo demokratske reforme. Međutim, Namfi je izbore u januaru 1988. proglasio lažnim i već u junu zbacio izabranog predsednika Leslija Manigata. Sam Namfi je smenjen 17. septembra iste godine.
Za predsednika je izabran general-potpukovnik Prosper Avril, poverljivi čovek Papa Doka i savetnik Bebi Doka, koji je 1989. ostao na vlasti posle dva pokušaja državnog udara, ali je marta 1990. protestima bio prinuđen da podnese ostavku.
Rimokatoličkog sveštenika Žan-Bertranda Aristida, izabranog 16. decembra 1990. već krajem septembra 1991. prognala je vojska pod komandom brigadnog generala Raula Sedrasa.
Sjedinjene Države su zbog toga uvele trgovinski embargo, ali Mirovnim sporazumom iz jula 1993. Aristidov povratak nije omogućen zbog nasilja Sedrasi privržene desničarske grupe FRAPH.
Za vreme ponovnog Aristidovog predsednikovanja, u periodu od 1994. do 1996. i od 2001. do 2004, on je stavio van zakona Papa Dokove paravojne grupe, ali ih nije razoružao, niti umirio vojnim penzijama. Tako su, između 1994. i 2004, bivših vojnici u raznim neformalnim grupama nastavili da deluju protiv njega.
Da bi se zaštitili od napada ovih grupa, mladi ljudi iz radničkih naselja povezani sa Aristidovim političkim pokretom Lavalas osnivali su lokalne grupe za samoodbranu – baz. One su preuzele kontrolu u slamovima Port-o-Prensa, među kojima i one u četvrti Site Solej (da ne zavara naziv Grad sunca, reč je faveli od 250.000 ljudi bez struje i vodovoda, s kanalizacijom u otvorenom kanalu).
Aristid je konačno zbačen sa vlasti državnim udarom 2004. nakon što su desničarske paravojne jedinice bivše vojske upale preko granice sa Dominikanskom Republikom. Tada je tvrdio, na Si-En-Enu, da su Sjedinjene Države ovog puta orkestrirale puč protiv njega.
“VLADINE AGENCIJE” I LISTE ČEKANJA ZA BANDE
Samer Voker piše da je od 2014. pa nadalje u usponu (bila) kategorija pol-biznismena, odnosno političara koji posluju, s tim što neki posluju kroz legalne, a drugi kroz nedozvoljene aktivnosti. Ovu grupu čine uglavnom poslanici i senatori iz srednje klase i seljaštva, a među njima su i bivši lideri PHTK (vladajuća politička partija). Generalno, javnost na njih ne gleda blagonaklono.
U Haitiju je BDP po glavi stanovnika 1.815 dolara; 2021. bio je manji od petine proseka u latinoameričkom regionu koji iznosi 15.092 dolara. U samom Haitiju 20 odsto najbogatijih drži više od 64 odsto bogatstva, dok 20 odsto najsiromašnijih poseduje jedva jedan odsto nacionalnog bogatstva. Haiti je na Indeksu humanog razvoja UN-a 2020. godine bio na 170. mestu od 189 zemalja.
U siromašnoj zemlji brzo je rastao broj bandi koje su širile svoje teritorije, zauzimale velike delove privrede Haitija. Profitirale su od kidnapovanja, racija u preduzećima, od krađe hrane, goriva i drugih zaliha. Imale su prihode od carina, javnih pijaca, vodovodnih i elektrodistributivnih mreža, autobusa… U velikoj meri kontrolisale su glavne puteve i pristup strateškoj infrastrukturi kao što su luke, naftni terminali, komercijalne i industrijske četvrti i Međunarodni aerodrom “Tusen Luvertir”. Javne institucije i firme privatnog sektora koje rade na ovim teritorijama primorane su da plaćaju reket za zaštitu kako bi im se dozvolilo da rade.
Samer Voker piše da su neke bande toliko popularne da imaju liste čekanja za regrute koji žele da se pridruže, kao što je 400 Mavozo. Ta banda je svojevremeno otela 17 američkih misionara, pa su SAD tražile da se izruči vođa te grupe i počele su da gone neke američke dobavljače oružja. Nakon izručenja svog vođe Sjedinjenim Državama, grupa 400 Mavozo se, navodno, pridružila bandi G-Pep.
Politika SAD u poslednjih 15 godina dovela je do deportacije hiljada pojedinaca osuđenih u SAD, koji su stizali na Haiti bez ikakvog praćenja, pa su ih lako regrutovali političari i druge bande.
Deportovani iz Sjedinjenih Država su 2013. stvorili Baz Galil koja je imala jake veze u narko krugovima i sa visokim zvaničnicima na najvišim nivoima države. Bila je specijalizovana za transport droga i kidnapovanja koja su se umnožila od ranih 2000-ih, nekako paralelno sa povećanjem masovnih deportacija Haićana-Amerikanaca. Nudili su i konsultantske usluge drugim lokalnim bandama.
Samer Voker procenjuje da većina bandi u Port-o-Prensu i sada pripada savezima G9 ili G-Pep, koje su inače dugo bile u sukobu u predgrađu Site Solej.
“Site Solej je poznat po nasilju bandi. A naoružane kriminalne grupe koje su nekada ratovale jedna protiv druge – ubijajući i svakog nevinog koji bi im se našao na putu –udružile su snage da bi se ‘oduprle’ mirovnim snagama UN.”
Tako je “Gardijan” 1. aprila 2007. opisivao atmosferu koja je vladala kada su Les Blancs (Izraz Les Blaks – belci odnosi se na pripadnike brazilske vojske iz Misije UN za stabilizaciju Haitija
MINUSTAH, koja je 2004. do 2017. delovala sa 2.366 vojnih lica i 2.533 policajaca), koji su patrolirali u tri oklopna transportera, ubili jednog dečaka dok se, nakon što je nahranio piliće, igrao mobilnim telefonom. Tvrdili su da ima pištolj… Njegov ružičasti telefon je ostao da leži na zemlji.
SUROVOST PRIRODE I LJUDI
U faveli Site Solej civili su neretko postajali kolateralne žrtve obračuna mirotvoraca i haićanske policije sa kriminalcima, izveštavao je tada Bi-Bi-Si karibijen pozivajući se na nevladine organizacije. Teško socijalno stanje su pogoršavale prirodne katastrofe.
Zbog užasnog zemljotresa 2010. poginulo je 200.000 ljudi, a raseljeno više od milion; deset meseci kasnije izbila je epidemija kolere, sa više od 820.000 slučajeva i skoro 10.000 umrlih. Zbog štete procenjene na oko osam milijardi dolara država je bila na kolenima. Hiljade zatvorenika je i te 2010. pobeglo iz zatvora u Port-o-Prensu, a neki od njih obreli su se u improvizovanim kampovima za žrtve zemljotresa, koje policija nije mogla da obezbeđuje; širila se nesigurnost i rodno zasnovano nasilje.
Šteta od uragana Metjua 2016. iznosila je 1,9 milijardi dolara, što je ekvivalent godišnjem državnom budžetu. Efekat uragana je pojačan zato što su površine pod šumom u Haitiju smanjene, pa se zemljišta često ispiraju nakon obilnih kiša. Tako erozija zemljišta i gubitak plodnosti ugrožavaju održivost poljoprivrede, posebno na strmim padinama, jer se terase obično ne grade.
Krijumčarenje hrane iz pet puta razvijenije Dominikanske Republike snizilo je potrošačke cene i ugrozilo haićansku poljoprivredu, koja zapošljava više od dve trećine radne snage, a čini jedva jednu trećinu bruto domaćeg proizvoda.
Veruje se da krijumčarenje obezbeđuje 20 posto potrošnje Haitija. U radničkim naseljima bande su oduzimale pošiljke prehrambenih proizvoda za navodnu preraspodelu zajednicama pod njihovom kontrolom, sa ciljem da povećaju lojalnost, povećavajući i ranjivost i ekonomsku zavisnost tih ljudi.
Između 2017. i 2021, zbog nemogućnosti vlade da obezbedi plate državnim službenicima, ozbiljne posledice su se osetile u nacionalnom zdravstvu, obrazovanju.
Uz to, stanje bezbednosti se pogoršavalo. Nisu popunjena sudijska mesta, tužioci su obustavili podizanje optužnica, a osumnjičeni su sedeli u zatvoru do zastarevanja slučaja.
KAKO JE NASTALA FAMILIJA G9
U krhkim naseljima u 63 opštine tada su nastajale labavo organizovane grupe za samoodbranu koje su činili mladi ljudi. One su se pretvarale u manje politički motivisane bande koje su se borile za teritoriju upadajući na teritorije drugih bandi.
Godine 2020. devet moćnih bandi u Port-o-Prensu, povezanih sa jednom od najmoćnijih političkih partija Haitija, sa vladajućom Tet Kale (Parti Haitien Tet Kale – PHTK), ujedinjene su u Familiju G9.
Jedna od najmoćnijih bandi na Haitiju, sastavljena od najvažnijih članova Familije G9, poznata je kao Baz Pilat. Njeni članovi su otpušteni policajci, pa i oni iz specijalizovanih korpusa kao što je SWAT (special weapons and tactics, specijalno oružje i taktika). Ova banda kontroliše Marsova polja, zonu Port-o-Prensa u kojoj je sedište vladinih institucija.
G9 je u sadašnjoj krizi predstavljao na početku pomenuti Džimi Šerizijer zvani “Barbikju” rođen 1976. ili 1977. On je novembra 2017. dok je još bio policajac, učestvovao u operacijama protiv bandi koje su dovele do vansudskog ubistva najmanje devet nevinih civila u četvrti Grand Ravin u Port-o-Prensu, zatim 2018. do masakra u naselju La Salin, što je najgori masakr na Haitiju u više od decenije sa najmanje 70 ubijenih. Otpušten je iz policije mesec dana kasnije, a za njim je raspisana poternica.
Izbegao je zatvaranje, a Nacionalna mreža za odbranu ljudskih prava iz Haitija tvrdi da je učestvovao u četvorodnevnom napadu širom kvarta Bel Er u Port-o-Prensu u novembru 2019. kada su članovi četiri bande zapalili kuće i ubili najmanje 24 osobe. Zbog tih događaja su ga navodno nazvali Roštiljdžija, mada on govori da su mu taj nadimak dali zato što je njegova majka pekla i prodavala piliće na ulici.
Tvrdi se i da je novac, oružje, policijske uniforme i vozila za “uspostavljanje mira u Port-o-Prensu” ta banda navodno dobijala od visokih zvaničnika u Moizovoj vladi, protiv kojih su se održavali protesti zbog skandala umešanosti političara na visokom nivou u korupcijsku šemu oko naftne kompanije PetroCaribe vrednu dve milijarde dolara.
Oko 50 odsto finansiranja G9 dolazilo je od državnog novca, 30 odsto od kidnapovanja i 20 odsto od iznude, procenio je visoki vladin zvaničnik za InSight Crime, medijsku i tink tenk organizaciju, čiji je suosnivač Stiven Dedli, viši naučni saradnik u Centru za latinoameričke i latinoameričke studije Američkog univerziteta u Vašingtonu.
U julu 2021. Barbikju i G9 suočili su se sa prekretnicom – državna sredstva su opala za 30 odsto kada je u privatnoj rezidenciji ubijen njihov navodni politički sponzor, predsednik Žovenel Moiz.
POSLEDNJI SATI ŽOVENELA MOIZA
“Pais” piše kao se u sredu 7. jula 2021, u jedan sat ujutru u komšiluku vladinih zgrada izvesni Eli Pledami prevrtao u svom uskom krevetu, izujedan komarcima posle kiše; u glavi su mu se stalno vrteli penali sa upravo završenog polufinala Kopa Amerike između Kolumbije i Argentine. Odjednom, čuo je lavež pasa i glas iz megafona: “Ovo je operacija DEA, ne izlazite iz kuće. Ponavljam, mi smo agenti DEA i ako izađete iz kuće, bićete streljani!”
Grupa od 28 naoružanih muškaraca, od kojih su većina Kolumbijci, u pet vozila, dva tamna kombija i tri kamioneta, razmenjujući uputstva na engleskom i španskom, polako je napredovala niz Pelerin 5, usku strmu popločanu ulicu u naselju Petion Vil. Svi su nosili teško oružje i lažne taktičke prsluke američke Uprave za borbu protiv droga sa žutim inicijalima.
Kad su prošli pored grafita sa natpisom “Tim Žovenel”, zaustavili su se pred jednospratnom kućom, sa ulazom za vozila i pešake, u kojoj je živeo predsednik Haitija Žovenel Moiz.
Kada su se našli na vratima, grupa ubica se razdvojila. Neki ostaju napolju da gledaju predsednikovo obezbeđenje – oko deset muškaraca koji su u to doba noći obično dremali ili se igrali telefonima, uglavnom radili nešto obrnuto od onoga što (treba da) radi profesionalno obezbeđenje. Drugih desetoro komandosa razvaljuje ulazna vrata, ulaze u kuću, prolaze niz hodnik i sobu ukrašenu haićanskim rukotvorinama. Nastavljaju. Na putu otkrivaju sobaricu, kojoj zapuše usta i zaključaju je u jednu od prostorija, dolaze do glavne spavaće sobe u kojoj spavaju Moiz i njegova žena.
“Čuli smo neprestanu pucnjavu, kao u ratnoj zoni. Toliko sam se uplašio da sam pokušao da se zavučem pod krevet”, ispričao je “Paisu” uplašeni komšija.
Nešto kasnije, sudija Karl Anri Destin stigao je na mesto zločina i zatekao predsednika Žovenela Moiza mrtvog na podu, potpuno obučenog, sa nekoliko slomljenih kostiju. Možda je pokušao da uzvrati tokom napada ili je kidnapovanje pošlo naopako.
“Ležao je u plavim pantalonama i krvlju umrljanoj beloj majici. Usta su mu bila otvorena, a levo oko izbijeno. Jedan metak ga je pogodio u čelo, dva u grudi, tri u kuk, jedan u stomak”. Ukupno je u njegovom telu bilo 12 metaka iz dva različita oružja.
Izvršioci su pohvatani i osuđeni, a naručilac ubistva nije otkriven.
AKO MOŽE ČAVEZ, MOŽE I GAJ FILIP
Na Haitiju nije bilo mira otkako je predsednik Žovenel Moiz ubijen u julu 2021.
Arijel Anri – inače ne izabrani, već privremeni, v. d. premijer – zbog krize nakon atentata nije ni položio zakletvu u parlamentu.
Naime, Na Haitiju nisu održani izbori još od 2016. godine jer je predsednik Žovenel Moiz raspustio parlament i vladao dekretom. Odlaganje raspisivanja izbora pravdao je nemogućnošću svoje vlade da održi – za izbore neophodan – red i zakon.
Preuzevši dužnost faktičkog šefa države nakon ubistva predsednika Moiza, i Arijel Anri je, iz istih razloga kao i Moiz, više puta odlagao raspisivanja parlamentarnih i predsedničkih izbora.
“Mond” piše da su, zavisno od perioda, kao glasnogovornici ovog zahteva da Arijel Anri podnese ostavku nastupale i politička opozicija i organizovane bande u Haitiju.
Barbikju je predvodio ili organizovao blokade najvećeg naftnog terminala na Haitiju, terminala Varuk u luci, od oktobra do novembra 2021. i ponovo od septembra do novembra 2022, pa potom u septembru i oktobru 2023. kada je vlada podigla cenu benzina. Blokada je povećala haos u glavnom gradu, u kome živi tri miliona ljudi.
Prema pisanju “Haitian tajmsa”, lista haićanske dijaspore u SAD, nameru da sruši vladu i izvede “mirnu revoluciju”, mesec dana pre najnovije krize, pokazao je i Gaj Filip, 56-godišnji bivši šef policije i bivši vođa paravojnih formacija. On je 2004. bio jedan od aktera u svrgavanju predsednika Žan-Bertrana Aristida, potom je osvojio i mesto u Senatu 2016, ali je uhapšen i izručen SAD pre nego što je mogao da položi zakletvu.
Kada se u novembru 2023. vratio u Haiti, nakon što je u SAD odslužio šest godina zatvorske kazne zbog pranja novca nastalog trgovinom drogom, pokrenuo je seriju demonstracija širom zemlje, ali 7. februara nije uspeo da organizuje značajne proteste u Port-o-Prensu. Tenzija je bila splasnula, a premijer Arijel Anri je tada ostao na vlasti.
U petak 8. marta Gaj Filip je, prema pisanju “Gardijana”, rekao da želi da postane predsednik. Kaže da su robijali pa bili izabrani i Hugo Čavez u Nikaragvi i Nelson Mandela u Južnoj Africi i Lula de Silva u Brazilu, pa zašto ne bi i on ako ga narod želi.
NEMOGUĆA MISIJA
Eskalacija nasilja na Haitiju je usledila 28. februara, nakon što je premijer Anri, napuštajući samit Karipske zajednice (CARICOM) u Gvajani, najavio da će izbori, koji nisu održani od 2016, biti održani tek u avgustu 2025.
Bi-Bi-Si je javljao da međunarodna zajednica (zapadne vlade) priznaje Anrija, ali da su američke diplomate privatno postajale sve svesnije da bi njegov povratak možda bio nemoguć, a da bi čak i pokušaj da to uradi mogao dodatno destabilizovati Haiti. Amerikanci su ga pozivali da radi na formiranju prelazne vlade. Jedno vreme se nije odazivao, a onda je prihvatio ponudu koja se ne može odbiti i u ponedeljak 11. marta podneo je ostavku.
Karipska zajednica i zajedničko tržište (CARICOM), na sastanku na Jamajci u ponedeljak, saopštila je kako se složila da se uspostavi prelazno veće za postavljanje temelja za izbore na Haitiju. Lider Gvajane i predsednik CARICOM-a Irfan Ali je rekao da će prelazni predsednički savet imati dva posmatrača i sedam članova sa pravom glasa, uključujući predstavnike nekoliko koalicija, privatnog sektora, civilnog društva i jednog verskog vođu.
Govorio je i o “posvećenosti prelaznom aranžmanu upravljanja koji utire put za mirnu tranziciju vlasti, kontinuitetu upravljanja i akcionom plan za kratkoročnu bezbednost i putu ka slobodnim i poštenim izborima i vladavini zakona…”
S obzirom na predistoriju, izraz “kontinuitet upravljanja” i nije baš primeren.
Kada su početkom marta neredi eskalirali, premijer Arijel Anri je bio u Keniji kako bi potpisao sporazum da 1000 kenijskih policajaca, u okviru mandata UN, uz finansijsku podršku SAD pomognu haićanskim bezbednosnim snagama.
Rezolucija UN o toj misiji došla je u oktobru 2023, čitavu godinu pošto je Arijel Anri zatražio pomoć od međunarodne zajednice. Amerikanci su obećali novac za tu misiju, ali se dugo čekalo na odobrenje u američkom Kongresu koji je u blokadi. Državni sekretar Entoni Blinken je na kraju saopštio da će Sjedinjene Države dati 300 miliona dolara multinacionalnoj bezbednosnoj misiji koju predvodi Kenija.
Kenija se kolebala, s obzirom da i sama ima probleme sa islamističkim ekstremistima iz Al Šababa, ali je na kraju pristala.
Neki od eksperata koji poznaju situaciju su skeptični u proceni kakav bi uopšte rezultat mogla da postigne misija čiji pripadnici ne govore ni kreolski ni francuski, u zemlji u kojoj ne poznaju ni prilike ni običaje.
U trenutku nastanka ovog teksta (utorak 12. mart) ne vidi se dobro rešenje za Haiti, čiju su krhkost do sada kontinuirano pogoršavali, a ekonomski i društveni razvoj ometali – politička nestabilnost, rastuće nasilje i neviđeni nivo nesigurnosti.
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
