Bombardovanjem do popularnosti

Američka spoljna politika se godinama oslanjala na recept 26. predsednika SAD Teodora Ruzvelta (1858–1919): „Govori tiho i nosi veliku batinu, pa ćeš daleko stići.“ Donald Tramp, 44. američki predsednik koji je brzo promenio perje i od „goluba“ iz predizborne kampanje postao „jastreb“, kako piše „Vašington post“, menja taj recept u: „Govori preko megafona i nosi veliku batinu.“ U Americi to nazivaju politikom flip–flop (japanke, ali u urbanom rečniku, brzo kretanje između dve suprotne pozicije).

Ako se Tramp pokazao nepredvidljivim, „duboka država“ nije. Ona se sa svojim ideolozima drži svoje militarističke inercije, uz podršku američkog javnog mnjenja militarističkim euforijama podložnijem nego što se možda misli.

Kad su emitovani snimci lansiranja raketa tomahavk ka Siriji jedan kongresmen je u etar govorio kako uživa u lepoti američkog oružja. Kad je u Avganistanu pukla „majka svih bombi“ ponavljana je floskula da je Tramp javio da je „šerif u gradu“.

Nije prvi put da američki predsednik kome opada popularnost izlaz potraži u nekom ratu – to su činili i Bil Klinton i Džordž Buš mlađi i drugi. Da je počeo da se „ponaša predsednički“ Trampu su nakon bombardovanja priznali i ratoborni liberali, koji su ga ranije proglašavali za „Putinovog korisnog idiota“, i pristalice Hilari Klinton i bivši vijetnamski veteran Džon Mekejn.

Nekadašnja kritičnost intelektualaca i medija prema američkom učešću u ratu u Vijetnamu šezdesetih godina sada se pretvorila u prigodno agitovanje embeded (u vojne jedinice na terenu ugrađenih) izveštača i kvalifikovanijih agitatora.

Kad su Rusi zbog razmeštanja snaga NATO-a u baltičkim zemljama i u Poljskoj, u Kalinjingradu pokazali rakete iskander, autor knjige Rusija posle Putina Dik Krikus, profesor na Univerzitetu Meri Vašington, 12. februara je u reviji „Nacionalni interes“ predlagao da američki državni sekretar za odbranu general Džejms Matis u blizini Kalinjingrada razmesti konvencionalno i atomsko oružje, da sa Nemačkom, Litvanijom i Poljskom napravi regionalnu koaliciju protiv Rusa, pa da onda državni sekretar Reks Tilerson ode u Moskvu i razgovara o Kalinjingradu kao zoni mira i komercijalne i ekološke saradnje.

SKUŠNO DJEVOČKI: Tilerson je otišao u Moskvu neposredno nakon bombardovanja aerodroma sirijskih vladinih snaga i nakon sastanka sa liderima G7, koji su ponavljali da je to adekvatna, dozirana i opravdana osveta za navodni napad hemijskim oružjem u kome su stradala i deca.

Vladimir Putin ih je nazvao „kineskim lutkama koje se klanjaju“, a citirao je i Iljifa i Petrova: „Skučno djevočki, dosadno devojke, to smo već videli“, ironišući nad tim da je na sličan način 2003. insceniran napad na Irak.

Kada su Rusi u Savetu bezbednosti UN stavili veto na predlog rezolucije u kojoj je po njihovoj oceni prejudicirana krivica Bašara el Asada, zamenik ruskog stalnog predstavnika u UN Vladimir Safronkov se izvikao na ambasadora Velike Britanije Metjua Rajkrofta takvim tonom („Gledaj u mene, ne skreći pogled!…“) da su neki komentatori zaključili da će mu polomiti noge. Ruska TV RT na engleskom je posle podsećala da se isti taj Metju Rajkroft pominje u izveštaju lorda Čilkota o početku rata u Iraku 2003. kao čovek koji je tvrdio da Sadam Husein raspolaže hemijskim oružjem, koje kasnije nikada nije pronađeno.

Radi smanjenja napetosti SAD i Rusija su se tokom posete američkog državnog sekretara navodno ipak dogovorile da formiraju zajedničke radne grupe koja će identifikovati tačke sporenja. Između ostalog, ponovo je aktiviran Memorandum o izbegavanju konflikata u Siriji, koji su Rusi suspendovali posle američkog bombardovanja sirijskog aerodroma.

Dogovorili su se i da zajedno istraže ko zapravo stoji iza hemijskog napada, ali inspektori UN su saopštili da idu na uskršnji raspust. Potonji napad bombaša samoubice na kolonu autobusa kojima su opkoljeni civili jedne i druge strane evakuisani iz neprijateljskog okruženja, u kome je stradalo više od 100 ljudi, među kojima i mnogo dece, nije naišao na takvo uzbuđenje u zapadnim medijima kakvo je izazvao sporni hemijski napad.

Tilersonova poseta Moskvi nije donela neko vidljivo poboljšanje rusko–američkih odnosa, ali je većina komentatora proglašava uspešnom, jer nije dovela do pogoršanja. U vazduhu je, međutim, ostalo pitanje ima li nagoveštaja kraja rata u Siriji, ili se zapravo namešta scena za rasplamsavanje rata SAD sa Iranom.

foto: ap

Tilerson je pred odlazak u Moskvu izjavio da Rusija treba da se odluči da li je sa Iranom, Asadom i hezbolahom, ili sa koalicijom koju predvode SAD. Iranska agencija Fars njuz spekuliše da će račun od oko 112 miliona dolara troškova za 59 raketa tomahavk koje su ispaljene na Asadov aerodrom Tramp isporučiti Saudijskoj Arabiji, a da Iran nabavlja ruske S-300.

Nepopularni odlazeći francuski predsednik Fransoa Oland je poručivao Trampu da iskoristi „slabost“ Putina koji nije odgovorio na bombardovanje Asadovih snaga. Tramp se zahvaljivao Turskoj, koja se zbog američke podrške Kurdima izmiče iz operacije protiv Islamske države „Štit Eufrata“, zato što je podržala američko bombardovanje Sirije.

Kolumnista „Njujork tajmsa“ Tomas Fridman, svojevremeno šef dopisništva tog lista iz Jerusalima, čak je napisao i da Tramp treba da prepusti borbu protiv ID sirijskom režimu, Rusiji i Iranu, jer bi tako imao više uspeha u svrgavanju neugodnog Bašara el Asada.

Na podsećanje ruskog ministra Sergeja Lavrova kakve su posledice svrgavanja režima, na primer, u Iraku i Libiji, Tilerson je odgovorio da nije odgovoran za prošlost, već za sadašnje stanje.

MAJKA SVIH BOMBI: Prošlost je, međutim, sama zakucala na vrata. Gejl Cemač Lemon, saradnica Saveta za spoljne poslove i sajta Atlantik difens, konstatovala je da je „majka svih bombi“ koju je američka vojska bacila na Avganistan 13. aprila, zapravo podsetila Amerikance da je njihova zemlja još u ratu u Avganistanu – američkom najdužem i istovremeno „najzaboravljenijem“ ratu.

Na pećine Tora Bora u provinciji Nangarhar u Avganistanu američka vojska je bacila svoju GBU-43 „majku svih bombi“, koja je dugačka preko devet metara, teška preko 10.000 kilograma, a sadrži 8500 kilograma TNT eksploziva, koji proizvode udarni talas u prečniku od jednog i po kilometra. Ta bomba, koja po razornoj moći stoji samo iza bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, napravljena je 2002. godine i do sada nije korišćena u ratnim uslovima.

Sada je u regionu Tora Bora bačena na ekstremiste Horasan grupe Islamske države koja deluje u Avganistanu od 2014. Američka vojska je nakon 9. septembra 2001. pogrešno verovala da se u tom regionu krio Osama bin Laden, pa je na talibane bacila „prethodnicu“ te „majke svih bombi“, manju, u Vijetnamu korišćenu, 6800 kilograma tešku bombu BLU-82, koja je nazvana Daisy Cutter, što bi se moglo prevesti kao „kosačica bele rade“, a u američkom slengu to je naziv za nisku loptu u bejzbolu.

Edvard Snouden, odbegli spoljni saradnik američkih obaveštajnih agencija, u Tviter porukama je vratio film malo nazad, pa je podsetio da je CIA osamdesetih godina potrošila 314 miliona dolara na izgradnju skloništa za mudžahedine koji su se tada borili protiv SSSR u regionu Tora Bora. Među njima je bio i Bin Laden, tada mladi mudžahedin, kasnije američki neprijatelj broj jedan, koji je tokom izgradnje tog skloništa, tvrdi Snouden, čak i lično vozio jedan buldožer kojim su prokopavani 300 metara duboki tuneli koji povezuju prirodne pećine pod snežnim planinskim visovima na visini od 4500 metara.

Korišćenje „majke svih bombi“ odobrio je komandant vojnih snaga SAD u Avganistanu, general Džon Nikolson. Predsednik Tramp je kratko rekao da je vojska imala njegovo ovlašćenje i da uživa njegovo poverenje i da je obavila veoma uspešan posao.

Bivši avganistanski predsednik Hamid Karzai je, pak, bombardovanje Tora Bore nazvao kontraproduktivnim. Prema nekim medijskim izveštajima Islamska država ima uporište u Avganistanu, ali talibani ponovo kontrolišu bar trećinu teritorije te zemlje. Pregovori između talibana i avganistanske vlade navodno se vode u Moskvi, ali ih Amerikanci ignorišu.

Avganistanska vlada sad traži od Rusa pomoć u obuci policajaca za borbu protiv terorista.

Ruski penzionisani pukovnik Viktor Litovkin je tu upotrebu „majke svih bombi“ nazvao „pucanjem iz topa na vrapca“, a direktor Centra za proučavanje Bliskog istoka i Centralne Azije, Semjon Bagdasar, nabraja: „Sirija, Avganistan, zategnutost raste sa Severnom Korejom. Čini se da se Tramp zaigrao.“

fotografije: ap

KOREJSKI TEST: O bombardovanju Sirije Tramp je kineskog predsednika Si Đinpinga obavestio u trenutku kada im je u Mar del Largo na Floridi poslužena torta. Za posao koji se može lako obaviti Amerikanci inače koriste izraz piece of cake, parče torte.

Posle piece of cake bombardovanja Sirije i bacanja „majke svih bombi“ na Avganistan, Tramp je uputio američki nosač aviona USS Karl Vilson s pratećim brodovima i nuklearnim podmornicama, ostavljajući utisak da je čak spreman da preventivno napadne Severnu Koreju, ako bude izvesno da će Kim Džong Un izvršiti još jednu atomsku probu.

Severna Koreja je pak upozorila da je spremna da uzvrati nuklearnim oružjem u slučaju napada SAD, 15. aprila na vojnoj paradi u Pjongjangu, u okviru obeležavanja 105. godina od rođenja svog osnivača Kim Il Sunga (1912–1994) predstavila je razne rakete, a 16. aprila ujutru pokušala je i da lansira još jednu balističku raketu, koja je posle nekoliko sekundi i 60 kilometara leta (srećom) eksplodirala u vazduhu daleko od japanskih voda, što je svima donelo olakšanje.

KOREJSKI NUKLEARNI PROGRAM: Severna Koreja je svoj nuklearni program koji Tramp želi da prekine, inače, počela sama da razvija još 1962. godine, a 1963. je zamolila SSSR za pomoć, ali je ta molba odbijena, mada su sovjetski stručnjaci pomagali u izgradnji mirnodopskog istraživačkog nuklearnog centra. Kasnije je takav severnokorejski zahtev odbila i Kina.

Niz objekata za proizvodnju i konverziju uranijuma Severna Koreja je izgradila osamdesetih godina. Ona je 1985. ratifikovala i ugovor o zabrani nuklearne proliferacije, ali nije htela da se podvrgne traženim inspekcijama, pa je 1993. najavila i povlačenje iz ugovora o zabrani proliferacije, da bi tu najavu povlačenja ipak suspendovala.

Američka vlada je potom 1994. omogućila Pjongjangu da izgradi dva reaktora s lakom vodom koji se smatraju manje proliferacijskim od grafitnih reaktora koje je imala Severna Koreja, ali se 2002. taj dogovor o razoružanju Severne Koreje raspao.

Pakistan je, u međuvremenu, priznao da je pakistanski naučnik Abdul Kadir Kan navodno između 1990. i 1996. snabdeo Severnu Koreju projektima za obogaćivanje uranijuma i drugim podacima, u zamenu za raketnu tehnologiju. Mada je prethodno priznao da je to učinio na sopstvenu inicijativu, on je 2008. izjavio da je, zapravo, bio žrtveno jagnje pakistanske vlade.

SAD Rusija, Kina, Japan i Južna Koreja su sa Severnom Korejom vodile nekoliko rundi neuspešnih pregovora. Severna Koreja je doduše 2005. pristala da odustane od nuklearnih ambicija, ali je 2006. ipak izvršila probu. Onda je 2008. čak i demontirala jedan toranj za hlađenje u Jongbjonu, ali su pregovori 2009. ponovo zapeli, pa je na severu izvedena nova nuklearna proba. Pre smrti Kim Džong Ila 2011. SAD i Severna Koreja su ponovo najavljivale da će nastaviti pregovore o denuklearizaciji, ali su severni Korejci 2013. ponovo izvršili probu i bili podvrgnuti sankcijama.

U januaru i septembru 2016. javljano je o novim nuklearnim probama, a procene su govorile da je reč o bombama jačine između 10 i 30 kilotona TNT.

SIJASET RAKETA: Nagađanja se razilaze oko severnokorejske sposobnosti da nuklearno oružje prilagode tako da ga mogu nositi rakete. Severna Koreja nabavljala i proizvodila masu raketa: od rakete KN-1 kratkog dometa od 160 kilometara, preko sovjetske rakete točka, do raketa hvasong, čiji je domet povećavan sa 330 na 700, pa 1600, pa 2500 i 4000 km. Uspela je da 1998. lansira i satelit.

Uzbuđenje na Zapadu je poraslo kada je 2006. počelo da se nagađa da je Severna Koreja razvila i novi tip trostepenih raketa dometa 4500 do 10.000 km, što je bio jedan od izgovora i za postavljanje antiraketnog štita u istočnoj Evropi, ali Rusi u taj izgovor ne veruju i tvrde da je taj štit usmeren protiv njih.

Nemački aeroinženjer specijalizovan za rakete Markus Šiler pak sumnja koliki su stvarni progres u raketnoj tehnici ostvarili u Severnoj Koreji. On podseća da je Sovjetima bilo potrebno 15 godina da razviju takvu raketu sa pogonom na čvrsto gorivo. Izvesno je da su američke baze u Južnoj Koreji sa 28.000 vojnika i one u Japanu u dometu severnokorejskih raketa i teške artiljerije.

Kinesko ministarstvo spoljnih poslova je pozvalo da se obnove pregovori o smanjenju tenzija i o denuklearizaciji čitavog korejskog poluostrva po sistemu „suspenzija za suspenziju“ – predlažući da Severna Koreja obustavi razvoj nuklearnog programa, a da se istovremeno suspenduju američko-južnokorejske vojne vežbe.

I iz Moskve su dolazili pozivi na uzdržanost i na obnovu pregovora „u šestostranom formatu“ o denuklearizaciju celog korejskog poluostrva. I Rusi i Kinezi su u toku narastanja napetosti u uzburkanim vodama oko korejskog poluostrva poslali brodove u izviđanje. Rusi su, u međuvremenu, objavili da su izvršili probu rakete navodno osam puta brže od zvuka i da su počeli da pomeraju sisteme S-400 ka Vladivostoku. I Kinezi, koji u blizini granice sa Korejom drže oko 150.000 vojnika, navodno su pomerili neke raketne sisteme prema severnokorejskoj granici. Oni su u februaru i martu zaustavili uvoz uglja iz Severne Koreje, što za ovu zemlju mora predstavljati ozbiljan udarac, ali Tramp uz prilično nesigurno obećanje Kini da će joj dati izvesne trgovačke beneficije, traži da Kina obustavi i izvoz nafte u Severnu Koreju.

Vesti o neuspešnom severnokorejskom testiranju raketa došle su samo nekoliko časova pre dolaska u Južnu Koreju američkog potpredsednika SAD Majka Pensa, koji je iz korejske zone razdvajanja na istorijskoj 38 paraleli objavio da je era Obaminog strateškog strpljenja sa Severnom Korejom završena.

To ipak nije kriza poput kubanske 1962, već više neki militaristički, Tviter vatromet-šou, opasan zato što se u tom nadgornjavanju ponovo maše veoma razornim oružjem.

OTAC SVIH BOMBI: Jedan od retkih koji je izrazio skepsu prema pokazivanju natprirodne američke vojne moći bio je Denis Kasinič, demokratski kongresmen iz Ohaja od 1997. do 2013, koji je u tekstu objavljenom sa sajtu Trampu naklonjene TV Foks njuz pod naslovom „Majka svih bombi je zapravo majka ratnih huškača“ konstatovao da upotreba takvog blokbastera može da ugrozi Amerikance u inostranstvu, uključujući i američke vojnike u 800 baza u 130 zemalja, a da bezbednost kod kuće čini rizičnijom.

On upozorava da to pokazivanje mišića povećava podozrenje kod ostalih. Podseća na to da su nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija nekoliko drugih nacija, a naročito Rusija, počele da troše milijarde dolara na proizvodnju nuklearnog oružja, da je Rusija, kao odgovor na razvoj“majke svih bombi“ u SAD razvila „oca svih bombi“, koji navodno ima pet puta veću razornu moć, a da je Amerika preduzela korake da napravi novu „majku“ od 30.000 kilograma TNT.

„Mi“, piše Kasinič, „nismo sami: deset nuklearnih nacija poseduje 15.000 nuklearnih bojevih glava, a Rusija i SAD poseduju tako stravične destruktivne kapacitete da nuklearno oružje može da uništi planetu.“

Kasinič donekle i opravdava Trampa, podsećajući na to da je on nasledio ratove i republikanskih i demokratskih predsednika koji su pomogli da se region Bliskog istoka radikalizuje i održi Amerikance u ratu. Konstatuje da je republikanski predsednik Džordž V. Buš inicirao rat protiv Iraka koji je u deceniji posle toga uzrokovao smrt milion Iračana. Kaže da je demokratski predsednik Barak Obama nastavio rat u Iraku i Avganistanu, a da je započeo rat u Libiji i (prikriveno) u Siriji.

„Da, mi moramo da se nosimo sa Islamskom državom. Međutim, ono što većina Amerikanaca ne shvata je fakat da je CIA pružala tajnu podršku, oružje, materijalno-tehnička sredstva i novac tzv. umerenim pobunjenicima, koji su postali borci ID, Al Kaide i Al Nusre. SAD su to učinile u saradnji sa saveznicima Saudijskom Arabijom, Turskom i Katarom, s namerom da obore sirijsku vladu, koja je i pored svih svojih grehova ipak štitila slobode veroispovesti“, piše Kasinič.

On konstatuje da nisu beznačajna pitanja o tome kako je predsednik Tramp, nakon kampanje u kojoj je u više navrata dovodio u pitanje američke avanture u Iraku i Libiji pa i Obamin ulazak u rat u Siriji, krenuo ratnom stazom u trenutku kada se nastavljaju ratovi u Avganistanu, Iraku, Siriji, Somaliji, Jemenu, Sudanu, a kada potencijalno prete sukobi sa Severnom Korejom, Rusijom, Kinom i Iranom.