Pored klanovskih i političkih neslaganja, Palestina se na kraju podelila i teritorijalno – sa Hamasom u Gazi i Fatahom na Zapadnoj obali
Skoro tri meseca su prošla je otkako je militantni Hamas sredinom juna silom preuzeo vlast u pojasu Gaze. Od tada je izraelsko-palestinski sukob dobio novu dimenziju u aktuelnim palestinskim linijama podele. Od sredine juna Gaza se nalazi u ekonomskoj i političkoj blokadi, ali je često u centru medijske pažnje. Oko milion i po ljudi nalazi se u svojevrsnom getu između Egipta i Izraela, u veoma teškoj situaciji, zavisno od međunarodne pomoći. Njihov težak položaj redovno je tema medija, uz sumorne izveštaje da se nekoliko stotina hiljada ljudi nalazi na ivici gladi, pred mogućom humanitarnom katastrofom. U svakom slučaju, njihova dalja sudbina umnogome će zavisiti od budućih poteza Fataha i Hamasa, dve glavne palestinske opcije.
Fatah i Hamas važe za dva politički i ideološki suprotna palestinka pokreta. Dok se Fatah obično opisuje kao nacionalistički pokret, uz Hamas obično idu epiteti militantan, radikalan i islamistički. Lider Fataha i palestinski predsednik Mahmud Abas zagovara stvaranje palestinske države kroz pregovore sa Izraelom, a Hamas je do sada uspeo da ponudi samo primirje. Dok palestinski predsednik pomoć dobija od SAD i EU-a, Hamasovi glavni partneri su Sirija i Iran. Zbog organizovanja samoubilačkih napada i povelje koja zagovara uništenje Izraela, Hamas se u SAD i većini zemalja EU-a smatra za terorističku organizaciju. Palestinci imaju drugačiji stav jer Hamas, pored nepomirljivosti sa Izraelom, u Palestini vodi škole, bolnice i sirotišta. Do početka 2006. i pobede Hamasa na parlamentarnim izborima Fatah je držao vlast na palestinskim teritorijama. Sa dolaskom Hamasa na vlast u sukob su došle i dve ideologije i različite vizije budućnosti Palestine koje, kako su događaji pokazali, nikako ne idu zajedno. Pored klanovskih i političkih neslaganja, Palestina se na kraju podelila i teritorijalno, sa Hamasom u Gazi i Fatahom na Zapadnoj obali.
GAZA: Područje Gaze čini uzak primorski pojas između Izraela i Egipta, dužine 40 i širine 10 kilometara. Nakon proglašenja nezavisnosti Izraela 1948, tu je formirano nekoliko izbegličkih kampova za proterane Palestince, u kojima se još uvek nalazi oko 500.000 ljudi. Sa ukupno milion i po stanovnika, Gaza je jedno od najgušće naseljenih i istovremeno najsiromašnijih područja u svetu. Rašireno siromaštvo, zajednička granica sa Egiptom preko koje se mogu prokrijumčariti oružje i eksploziv i, pre svega, krvavi obračuni sa Izraelcima stvorili su od nje najtvrđe uporište militantnih palestinskih organizacija. Hamas, Islamski džihad i ostali uvek su u Gazi imali više pristalica nego na Zapadnoj obali. Ni izraelsko povlačenje 2005. nije mnogo promenilo situaciju.
Duž čitave granice sa Izraelom sagrađen je visok zid sa dosta brisanog prostora sa palestinske strane, da bi sprečio upade militantnih odreda i bombaša samoubica. Povremeno na teritoriju Izraela padne poneka raketa kućne izrade, na šta on uzvrati bombardovanjem palestinskih položaja, ali većih sukoba nema. Izrael pod kontrolom drži i granične prelaze, vazdušni prostor i obalu, dovod vode i struje, uvoz i izvoz, naplatu poreza i čitav protok novca sa inostranstvom uključujući i donacije, tako da se Gaza može vrlo brzo i efikasno izolovati od ostatka sveta. Jednostavno, ni muva ne može da proleti bez znanja izraelskih vlasti. Posle Hamasove pobede u junu ti mehanizmi su aktivirani, tako da Hamasu nije ostalo mnogo vremena i razloga za slavlje. Palestinski predsednik Mahmud Abas proglasio je zauzimanje Gaze pokušajem državnog udara, stavio Hamasovu vladu van zakona i formirao novu, sa ekonomistom Salamom Fajedom na čelu. Na njegovu stranu stale su i mnoge arapske vlade, kao i tzv. Bliskoistočni kvartet – SAD, EU, UN i Rusija. Hamasu je ostalo da se osigura u Gazi i da nekako pokuša da se izvuče iz novonastale situacije.
Prema rečima stanovnika Gaze, u tom području nakon pobede Hamasa konačno su uspostavljeni red i zakon. Međutim, ekonomska situacija je veoma teška i pogoršava se iz dana u dan. Više od 70 procenata stanovništva je nezaposleno i živi na donjoj granici siromaštva. Ionako slaba i ruinirana ekonomija gotovo je ugašena zahvaljujući ekonomskom embargu. Prema britanskom BBC-ju, oko 80 odsto fabrika u Gazi zatvoreno je od juna i bez posla je ostalo 70.000 ljudi. Nedostaju i osnovne namirnice i lekovi. Izrael je bombardovao glavne transformatore u Gazi, tako da je četvrtina ovog područja bez struje. Veliki procenat stanovništva preživljava zahvaljujući humanitarnoj pomoći u hrani koja često kasni zbog strogih izraelskih kontrola na graničnim prelazima. Međutim, kako to sa ekonomskim embargom obično biva, politički pogledi stanovnika Gaze nisu mnogo promenjeni. Glavnog krivca za aktuelnu situaciju većina vidi u Izraelu, a zatim domaće političare i njihove sukobe. Mediji, uglavnom zapadni, poslednjih meseci često objavljuju istraživanja javnog mnjenja na Zapadnoj obali, prema kojima popularnost Fataha raste, dok Hamasova opada. U pojasu Gaze je slika dosta drugačija. Velika većina ne vidi Hamas kao terorističku organizaciju (kao što je vide SAD i EU), već smatra da su kažnjeni zato što su ih podržali na izborima. Jedan 24-godišnji student iz Gaze smatra da Hamas još nije dobio šansu da se pokaže, jer je od početka pod velikim pritiskom. Džon Ging, radnik UN-a, smatra da je ekonomska blokada „ostavila velike posledice na psihologiju ljudi“. Prema njegovim rečima, izolovanost, frustracija i očaj mogu biti plodno tle za ekstremizam, radikalizam i nasilje.
NEIZVESNOST: Posle Hamasovog preuzimanja Gaze Bliski istok ušao je u novu, neizvesniju fazu. Suočene sa mogućnošću nastanka nove radikalne islamske države na Bliskom istoku, arapske vlade, kao i Bliskoistočni kvartet – SAD, EU, UN i Rusija, pružile su punu podršku vladi koju je formirao Mahmud Abas. Ukinut je ekonomski embargo na Zapadnoj obali, i ubrzo su sveže donacije ponovo počele da dolaze u Palestinu. Cilj je pružiti podršku umerenoj palestinskoj opciji i pokazati da je umerenost bolji put za Palestince nego radikalizam. To može stvoriti sliku o dve Palestine – jednoj koja radi za mir u regionu i koja može postati bogata i prosperitetna i drugoj radikalnoj, izolovanoj i siromašnoj. Međutim, prema ocenama analitičara, takav pristup vremenom može postati mač sa dve oštrice. Sa nastavkom patnji palestinskog stanovništva u Gazi, Mahmud Abas može doći u nezavidnu situaciju da bude optužen da je ostavio milion i po svojih sunarodnika na cedilu, da učestvuje u njihovom kažnjavanju zato što su glasali za njegovu opoziciju.
Izraelska vlada i Mahmud Abas najavili su da nastavljaju put prema miru i konačnom rešenju palestinskog problema. Ponovo su u opticaj pušteni stari planovi o stvaranju palestinske države, diplomatska mašinerija je počela da se zahuktava, najavljena je i bliskoistočna konferencija u novembru. Međutim, sve to neće imati puno smisla ukoliko Palestinci i dalje ostanu podeljeni. Najteže pitanje je kako ih ponovo ujediniti. Za Izrael i Bliskoistočni kvartet Fatah i Mahmud Abas su jedina opcija koja dolazi u obzir. Ne dolazi u obzir ni eventualni dogovor suprotstavljanih frakcija o nekoj novoj vladi nacionalnog jedinstva, jer je Izrael obećao da će prekinuti sve veze sa Abasom u tom slučaju. Hamas je do sada pokazao da ne želi da se odrekne vlasti dobijene na izborima 2006, koji su ocenjeni kao demokratski, tako da se Palestina od juna nalazi u nekoj vrsti zastoja i neprijatnog iščekivanja o tome šta se sledeće može desiti. Još uvek nije jasno da li su Fatah i Hamas prešli tačku sa koje nema povratka, odnosno da li će neko naredno stvaranje jedinstvene uprave na celokupnoj palestinskoj teritoriji zahtevati politički dogovor ili ponovnu primenu sile. Fatahu je obećana pomoć iz inostranstva – i u novcu i u oružju – i podrška u nekom narednom pokušaju da povrati Gazu. U takvim okolnostima različiti scenariji su mogući. Dosadašnji koraci Mahmuda Abasa bili su uglavnom politički. Pripadnici Hamasa izbačeni su iz vladajućih struktura na Zapadnoj obali. Nedavno je promenjen izborni zakon, a novi bi trebalo da favorizuje Fatah na najavljenim vanrednim parlamentarnim izborima. Hamas je sve to, naravno, odbio.
Epski bes prema teokratskom, autoritarnom režimu u Teheranu preliva se na NATO saveznike, demokrate, papu i MAGA influensere, koji su velikim delom zaslužni za uspon Donalda Trampa. Širi se prema svima koji se ne slažu sa predsednikom oko rata sa Iranom, a čije posledice počinju da osećaju građani Amerike
Prava pitanja nisu ona koja dominiraju javnim prostorom. Ni oduševljenje dela tehnološke scene, koja sve češće zvuči kao da razgovara sama sa sobom, ubeđena da gradi boga. Ni panika onih koji u svakom algoritmu vide apokalipsu. Već trezveno, ali tvrdoglavo insistiranje na odgovorima na pitanja: Koliko ovo košta? Ko plaća? Kome služi i šta se dešava ako ne uspe? Istorija tehnologije – od parne mašine do nuklearne bombe – pokazala je da velike promene menjaju raspodelu moći, ekonomiju, politiku, ali često i društva, i to mnogo dublje nego što njihovi tvorci u početku razumeju
Bivši predsednik Bugarske Rumen Radev (na slici) sa koalicijom “Progresivna Bugarska”, koju je predvodio na izborima prošlog vikenda, osvojio većinu –133 od 240 mesta u Sobranju. Prvi put u demokratskoj istoriji zemlje neće morati da razmišlja o koalicionom partneru kako bi formirao vladu za koju je u predizbornoj kampanji tvrdio da će se uhvatiti u koštac sa sistemskom korupcijom
I dok svet ide dalje, Iran za njime sve više zaostaje. I za to nije kriva (isključivo) Amerika. Kada stalno držite gard prema čitavom svetu, svet pre ili kasnije podigne gard prema vama. Države, kao i ljudi, ne traže društvo onih koji su u stalnom sukobu sa svojim okruženjem. Naposletku, u XXI veku, politički model koji se zasniva na obećanju dolaska bogom nadahnutog spasitelja ima malo šta da ponudi državi od gotovo 90 miliona ljudi, u kojoj je 60 odsto stanovništva mlađe od 39 godina. A još manje ima šta da ponudi susednim državama
Rođena je u Odesi iste 1889. godine kao i Čarli Čaplin, Tolstojeva Krojcerova sonata i Ajfelov toranj, pisala precizno o radosti prve ljubavi i o bolu slomljenog srca, tri puta se udavala i bila najbolja prijateljica tuđih muževa, suočila se sa smrću prvog muža pesnika Nikolaja Gumiljova i robovanjem sina, gubila nadu bez samosažaljenja, lični bol i tragedije svoje nacije pretvorila u besmrtne stihove, u starosti bila dostojanstvena u samoći i umrla je 5. marta 1966, istog dana i istog meseca kad je 1953. umro Josif Staljin – na dan koji je pri kraju života redovno svečano obeležavala
Ministar kulture Nikola Selaković nasred Skupštine poručuje opoziciji da može da ga “povuče za Generalštab”. To je ispod zdravog razuma, pristojnosti, a pre svega časti
Kako se na vatri podmetnute paljevine ocrtala mafijaška priroda vlasti? I zbog čega ne prestaje režimska odmazda nad Milomirom Jaćimovićem
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Represija i dirigovana anarhija u Vučićevoj Srbiji
Koliko živ čovek može da podnese Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
