Big Ben

Prethodniku Baraka Obame, bivšem predsedniku Džordžu Bušu, može se štošta zameriti, ali će postavljanje na čelo Federalnih rezervi (američki ekvivalent Centralne banke) Bena Šaloma Bernankija, kada se nakon više od dve decenije sa te pozicije povukao harizmatični Alen Grinspen, ostati upamćena kao jedna od njegovih retko dalekovidih i promišljenih odluka. Uprkos tome što je izbor pao na ovog bivšeg profesora sa prestižnog Prinstona, bez političkog i upravljačkog iskustva vrednog pomena, političari, analitičari i ekonomisti zdušno su pozdravili ovu odluku, kao i berza, koja je tog dana radosno poskočila. Samo je jedan senator, republikanac, odbio da se saglasi sa imenovanjem.

Kada je Bernanki svojoj supruzi Ani, koja ga i dalje tera da iznosi đubre i pomaže oko sudova, javio radosnu vest, ona se rasplakala. Njene suze nisu bile suze radosnice. Bilo joj je jasno da je to posao koji traži celog čoveka i koji će im iz korena izmeniti život. Ona tada nije mogla znati da će još suza poteći nakon što je prošlog septembra finansijski sistem počeo gromoglasno da se urušava, kao ni razmeru uticaja koji će njen muž imati na milione tuđih života, zbog čega je predsednik Obama rešio da ga na tom mestu zadrži. Niti je iko tada mogao i da sanja da će ovaj povučeni knjiški moljac osvanuti na naslovnoj strani nedeljnika „Tajm“ kao ličnost godine.

„Tajmovi“ urednici prilikom odluke, koja nije prošla bez iznenađenja i negodovanja u javnosti, kao da su se rukovodili sličnim rezonom kojim se Nobelov komitet u Oslu rukovodio kada je odlučio da američkog predsednika ovenča nagradom za mir. Kao što Obama nagradu nije dobio zbog onoga što jeste, već zbog onoga što nije (njegov prethodnik) ili što bi mnogi u svetu voleli da bude (neka vrsta dalaj lame), tako je i Bernanki proglašen za ličnost godine ne zbog onoga što se desilo, već zbog onoga što se nije desilo – repriza Velike depresije od pre više od 70 godina.

Kada su znaci za uzbunu zlokobno zazvonili, Bernanki kao da je uključio automatskog pilota. Više se brinuo o inflaciji i nezaposlenosti, a manje o eksploziji hipotekarnih kredita, koji zamalo da poruše ne samo američku već i svetsku ekonomiju, čvrsto se držeći kreda da će „nevidljiva ruka“ smiriti tržište. U februaru 2007. je u svedočenju pred Predstavničkim domom američkog kongresa izjavio da „pad cena nekretnina ne uzima kao presudni faktor za ocenu ekonomske situacije“, i više puta te godine u javnosti izlazio sa optimističkim procenama, iako je nekoliko firmi u biznisu hipotekarnih kredita već bilo u stečaju. Bernankiju je trebalo mnogo vremena da spozna razmere katastrofe koja je bila na pragu, ali brzina nije vrlina koju je on cenio. Dok je odrastao u učmalom gradiću Dilon u Južnoj Karolini u jeku segregacije, gde je njegov otac, potomak austrijskih Jevreja, držao drogeriju, Bernanki je pisao pesme o visprenom pužu koji je nadmudrio nadobudnog zeca. „Brzinom se ne treba ponositi“, govorio je puž zecu. „To je jedna rđava osobina.“ Bernanki je posle postao jedan od najvećih poznavalaca Velike depresije, o čemu je napisao mnogo radova i knjiga, uključujući i zbirku eseja namenjenu široj čitalačkoj publici. Depresiju je nazvao „svetim gralom makroekonomije“, najvećim izazovom za ekonomsku struku. Nevolja je, međutim, u tome, što ovaj strastveni izučavalac Velike depresije nije umeo da je prepozna kada mu je u pravom životu bila pred nosom.

No, kada je napokon shvatio da se zemlja nalazi na ivici ambisa, Bernanki je hitro počeo da pritiska sve kočnice koje su mu bile na raspolaganju, ne bi li predupredio sunovrat. Znanja koja je skupljao kao naučnik sada su mu dobro poslužila jer je Bernanki bio odlučan da ne ponovi greške i ne upadne u istu zamku kao njegovi prethodnici koji su u panici zatvarali tokove novca. Nijedan njegov prethodnik u istoriji ove institucije duge bezmalo 100 godina, nije posegnuo za tolikim brojem nekonvencionalnih mera, a njegova agresivnost na čelu Centralne banke poslužila je kao primer i drugima u svetu. Kamatne stope skresao je praktično na nulu, u privredu upumpao preko hiljadu milijardi dolara svežeg novca, banke oslobodio teškog tereta kockarskih dugova iz prošlosti. Zahvaljujući tim merama, 2009. je umesto godine Velike depresije, bila godina sporog, ali vidljivog ekonomskog oporavka.

Njegov reizbor, međutim, neće biti lak, kao kada je stupio na ovu dužnost pre četiri godine. Danima se preznojavao na vrućoj stolici prilikom saslušanja pred Senatom, koji će krajem januara odlučivati o njegovoj daljoj sudbini, strpljivo slušajući gnevne opaske senatskog odbora, tražeći utehu u Linkolnovim rečima datim pred Kongresom u jeku Građanskog rata, koje kao podsetnik drži na svom radnom stolu: „Kada bih pokušao da pročitam, a kamoli odgovorim, na sve optužbe na moj račun, mogao bih mirno da zatvorim radnju i samo time da se bavim. Radim najbolje što znam i umem i nameravam tako da radim do kraja.“ Bernankiju na kraju ostaje velika satisfakcija. Kao što je onaj naš čovek na pitanje da li je čitao Na Drini ćuprija kao iz topa odgovorio: „Čuj, čit’o – hod’o!“, tako će i Bernanki na isto pitanje o Velikoj depresiji moći da kaže: „Sprečavao!“