Bajdenov Nju dil

Posle dva neuspešna pokušaja 78-godišnji bivši potpredsednik i senator sa višedecenijskim političkim iskustvom je uspeo da oživi svoj dugogodišnji san i postane predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Samom pobedom na izborima u novembru 2020. godine Džozef Bajden je ispisao istoriju osvojivši više od 81 milion glasova, što ga čini najuspešnijim akterom američkih predsedničkih izbora u dosadašnjoj istoriji SAD.

Vrlo ambicioznu, gotovo revolucionarnu agendu koju je istakao po ulasku u Belu kuću teško je povezati sa ličnim i političkim karakterom novog predsednika. Pošto se ljudi ne menjaju tako lako, a pogotovo ne u poznijim godinama, Bajdenov novootkriveni politički radikalizam je najjednostavnije dovesti u vezu sa jedinstvenim nizom okolnosti sa kojima se suočio po preuzimanju predsedničke funkcije.

SKRETANJE ULEVO

Preuzimajući predsedničku funkciju, Bajden je zatekao pola miliona žrtava pandemije virusa korona, milione izgubljenih radnih mesta, izrazito nepoverenje Amerikanaca u izvršnu vlast posle četiri godine Trampovog mandata, ugrožen američki primat u globalnoj politici. Sve to su faktori koji su svakako uticali na promenu političke strategije izabranog predsednika.

Čini se, ipak, da nije dovoljno naglašen suštinski značaj potpuno izmenjenog političkog pejzaža u kome gotovo da više nije moguće ostvariti uspešnu saradnju između suprotstavljenih političkih blokova. Iako se tokom kampanje Bajden, bar formalno, zalagao za saradnju sa „mnogim prijateljima republikancima“ očekujući njihovo „prosvetljenje kada Donald Tramp ne bude u Beloj kući“, upad Trampovih pristalica u Kongres i nedostatak jasne osude ovog čina republikanskih predstavnika je svakako doprineo promeni njegovog pristupa.

Ipak, skretanje same Demokratske stranke ulevo i rastući uticaj tzv. progresivnog krila čiji su najvidljiviji predstavnici Berni Sanders (kao nezavisni kandidat u Demokratskom kokusu) i Aleksandrija Okasio-Kortez, zamaglili su nekada čvrstu ideološku podelu na liberale (američkog tipa) i progresivce, uspevajući da u platformu stranke ugrade neke od prioriteta progresivaca kao što su borba protiv klimatskih promena (u okviru programa Zeleni Nju dil), borba protiv rasne i ekonomske nejednakosti, investicije u infrastrukturu, podizanje minimalne nadnice, itd.

PRVIH STO DANA

Uzevši sve ovo u obzir, postaje razumljivija nespremnost novog predsednika za značajnije kompromise oko političkih prioriteta, imajući u vidu da je vremenski okvir za njegovo aktivno delovanje najčešće ograničen na prvu godinu mandata zbog izbora za Predstavnički dom koji slede ubrzo posle toga. Pošto će prva godina Bajdenovog mandata svakako biti obeležena zdravstvenom krizom, on će nastojati da njeno rešavanje pretvori u svoj politički kapital u skladu sa poznatim savetom šefa osoblja Bele kuće u administraciji predsednika Baraka Obame Rama Emanuela: „Ne dozvoli dobroj krizi da propadne. To je prilika da uradiš stvari za koje si mislio da su nemoguće.“

foto: wikipedia.org

U četvrtak 29. aprila ističe period od sto dana od kada je nova američka administracija stupila na dužnost što pruža priliku mnogobrojnim analitičarima i zainteresovanim posmatračima da se pozabave njenim dosadašnjim postignućima i neizbežnim poređenjima sa skorijim ili davnim prethodnicima. U tom smislu, moguće je primetiti manje ili više uspešne pokušaje uočavanja sličnosti politike aktuelnog američkog lidera sa aktivnostima nekih od ranijih predsednika koji su pripadali Demokratskoj stranci – F. D. Ruzveltom, Lindonom Džonsonom i Barakom Obamom, ali i sve naglašenije namere da se uspostave jasne razlike u odnosu na nasleđe Ronalda Regana, republikanskog predsednika čija je ekonomska politika obeležila prethodne četiri decenije.

Trebalo bi, ipak, imati na umu da je rok od sto dana krajnje proizvoljan i suviše kratak vremenski okvir da bi se izvesli bilo kakvi jasni zaključci o stvarnom karakteru i potencijalnom istorijskom značaju Bajdenovog obavljanja predsedničke funkcije. Ono što jeste moguće je sticanje uvida u prioritete postojeće administracije i identifikovanje njenih političkih strategija za rešavanje postojećih problema.

BRZOMETNA VAKCINACIJA

foto: wikipedia.org

Sada već uobičajeno vrednovanje vladinih aktivnosti posle prvih sto dana obavljanja dužnosti svoje korene ima u vrlo plodnoj zakonodavnoj aktivnosti predsednika F. D. Ruzvelta, koji je tokom tri meseca posle stupanja na dužnost uspeo da uz podršku značajne demokratske većine u Kongresu SAD donese 76 zakona (od čega 15 značajnijih) čime je postavio gotovo nedostižan cilj svojim naslednicima. Savremeni američki predsednici tokom prvih sto dana vladavine u proseku uspevaju da proglase deset zakona. Od stupanja na dužnost Bajdenove administracije do sada je, prema internet stranici Govtrack, Kongres doneo sedam zakona, pri čemu tokom procene zakonodavnih rezultata nove administracije ne sme biti zanemareno da demokrate imaju neznatnu većinu u Predstavničkom domu, a pogotovo u Senatu.

Pošto prioritete često nameću spoljne okolnosti, i ova administracija nije imuna na njih. Pandemija virusa korona sa dramatičnim ekonomskim i ukupnim društvenim posledicama po SAD je iscrtala pravce delovanja novog predsednika. Tako je Bajden ubrzanu vakcinaciju stanovništva i ekonomski oporavak zemlje označio kao prioritete svoje administracije, obećavši sto miliona vakcinisanih stanovnika u prvih sto dana.

Činjenicu da je ovaj cilj ostvaren posle samo 58 dana komentator „Fajnenšel tajmsa“ Edvard Lus naziva „starim trikom: postavljaju se preniski ciljevi koji se onda prekomerno ispunjavaju“.

HILJADE MILIJARDI DOLARA

Zakon o oporavku od kovida 19 kroz finansijski stimulans od 1,9 hiljada milijardi dolara predviđa pomoć za nezaposlene, dodatnu podršku državama i lokalnim vladama ali i povećana izdvajanja za testiranje na kovid 19 i vakcinaciju. Ključni element ovog zakona predviđa direktna plaćanja u iznosu od 1400 dolara najvećem broju stanovnika SAD, što čini treću pomoć ovog tipa od početka pandemije.

Protivnici donošenja ovog akta, uglavnom iz Republikanske partije, tvrde da je on rastrošan, bez jasnog fokusa i pristrasan u korist država na čijem se čelu nalaze predstavnici Demokratske stranke. Kritičare zahvata ovih dimenzija je moguće pronaći i na drugoj strani političkog spektra. Tako, na primer, uticajni ekonomista i visoki funkcioner u prethodnim demokratskim administracijama (predsednika Klintona i Obame) Lorens Samers smatra da je fiskalni stimulans ovog dometa preteran i problematičan iz makroekonomskih razloga. On tvrdi da bi bio primereniji za period posle Drugog svetskog rata nego za „uobičajenu recesiju“, naglašavajući opasnost od inflacionog pritiska i verovatnu nespremnost monetarnih i fiskalnih vlasti da se brzo prilagode novim okolnostima ako stvari krenu po zlu. Ipak, za Bajdenovu političku budućnost je značajniji podatak da donošenje ovog zakona, prema rezultatima različitih agencija koje se bave istraživanjem javnog mnjenja, podržava između 61 i 75 procenata ispitanika u SAD.

Pored toga, Bajdenov ekonomski program obuhvata i ulaganje više od dve hiljade milijardi dolara u infrastrukturu tokom perioda od osam godina, putem kombinacije javne potrošnje i poreskih olakšica. Ovi projekti bi, između ostalog, obuhvatili obnovu 20.000 milja puteva, rekonstrukciju oko 10.000 mostova, unapređenje energetskog sektora kroz tranziciju ka zelenoj energiji i borbu protiv ekonomske i rasne nejednakosti.

Plan je posebno važan zbog izuzetno lošeg stanja u kome se nalaze američki putevi, aerodromi, brane, javni parkovi, škole, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, stanja koje ne odgovara predstavi koju neko može imati o najrazvijenijoj svetskoj ekonomiji. Prema izveštaju Američkog udruženja građevinskih inženjera iz marta ove godine, stanje infrastrukture u SAD je ocenjeno sa C–, što je skroman napredak u odnosu na prethodnu analizu iz 2017. kada je američka infrastruktura dobila ocenu D+.

JEDNOM U GENERACIJI

Ogromni troškovi investicionog programa ovih dimenzija bi, u velikoj meri, bili pokrivani rastom poreza, a pre svega podizanjem stope poreza na dobit korporacija. Iako su u prošlosti planovi za obnovu infrastrukture najčešće ostvarivali dvopartijsku podršku, razlikujući se samo u proritetima, čini se da ovog puta to neće biti slučaj. Reagujući na Bajdenov predlog o „investiciji u Ameriku koja se događa jednom u generaciji“, vođa republikanaca u Senatu Mič Mekonel je izrazio protivljenje njegovom usvajanju, uporedivši ga sa Trojanskim konjem koji će bez ikakve sumnje dovesti do rasta javnog duga i povećanja poreza produktivnim delovima ekonomije.

Ako ostavimo po strani gotovo izvesno republikansko protivljenje ovakvom predlogu, postavlja se pitanje da li će Bajden uspeti da sa predstavnicima sopstvene stranke u Kongresu postigne dogovor o njegovom usvajanju i prioritetima buduće zakonodavne aktivnosti, imajući u vidu tanku demokratsku većinu i postojanje podela među kongresnim demokratama na progresivni, centristički i konzervativni deo. Iako progresivni deo Demokratske stranke i tradicionalne demokrate, za sada, podržavaju predsednikove aktivnosti, izjednačenost glasova u Senatu (po 50 za demokrate i republikance) pojedinim senatorima, kao što je konzervativno orijentisani Džo Mančin iz Zapadne Virdžinije, ostavlja prostor za ogroman ucenjivački potencijal čineći ga jednim od najuticajnijih članova ovog saziva Kongresa.

PROGRAM ZA ISTORIJU

Ulaganje u infrastrukturu čini tek prvi deo šireg predloga koji se odnosi na oporavak zemlje od posledica pandemije, dok drugi deo plana, čiji će detalji tek biti objavljeni, podrazumeva značajne javne investicije u obrazovanje i brigu o deci, starijima i osobama sa posebnim potrebama. Verovatno previše optimistične procene autora programa predviđaju povećanje zaposlenosti za pet miliona novih radnih mesta zbog mogućnosti da se osobe koje su do sada neplaćeno obavljale ove poslove i formalno uključe na tržište rada.

Očigledna spremnost nove administracije da napravi otklon u odnosu na konsenzus demokrata i republikanaca uspostavljen još od Reganovog doba po kome je „vlada problem, a ne rešenje“ pruža izvesne smernice za razumevanje njenih daljih namera. Međutim, mogućnost ostvarivanja široke javne podrške za ekonomsku politiku po kojoj je federalna vlada ključni pokretač ekonomskog oporavka, u duboko polarizovanom društvu kakvo je današnja Amerika i postojećem političkom sistemu u kome izabrani predstavnici glasaju isključivo u skladu sa partijskom pripadnošću, ostaje upitna. Ako u toj nameri uspe, Bajdenova politika će moći da istrpi poređenje sa politikom F. D. Ruzvelta i Lindona Džonsona. U slučaju da ne bude takve sreće, njegovo ime će ostati upamćeno po istorijskom rezultatu ostvarenom na predsedničkim izborima 2020. godine.