Amerika je velika zbog Brusa, a ne zbog Trampa

Koliko puta vam se desilo da čujete pesmu i da iz vas niotkud i iznenada grune snažan, fizički bolan plač? Ovoj novinarki sklonoj šmrcanju na sve i svašta, pa i na muziku, taj silovit plač zbog pesme dogodio se samo dvaput. Prvi put kad sam čula duet Arsena Dedića i Kemala Montena Gitare morte, nastao iz njihovih ratnih prepiski tokom opsade Sarajeva, u trenutku kad je pesma stigla do Montenovog stiha: “A što pitaš kako smo? Živi smo, živi smo…” Drugi put me je plač presavio kao udarac u stomak 28. januara kad sam čula Streets of Minneapolis Brusa Springstina, pesmu koja je zapravo i objavljena tog dana.

Ne pada mi na pamet da se bavim muzičkom kritikom, znam koliko ne znam. Ne zanima me da li je pesma sklepana na brzaka ili da li je na već postojeću melodiju koju je imao u glavi Brus napisao stihove za 15 minuta. On kaže da je napisao i tekst i muziku 24. januara, snimio 27. i odmah objavio 28. januara. Znam samo da je pesma preslušana na Jutjubu milion puta do kraja tog dana, 28. januara, da me rastavila na delove i da nisam jedina.

Znam mnogo ovdašnjih fanova Bosa, kog ovde prevodimo kao Gazdu. Svi smo slični, bar na ovim prostorima. Prokazani kao izdajnici, drugosrbijanci, “autošovinisti”, mrzitelji svoje zemlje i naroda. Ja sam tek 28. januara shvatila gde je nesporazum: mi smo se patriotizmu učili od Brusa i tu je nastao glič u matriksu između nas i ovih paradnih patriota koji svoj narod vole tako što sanjaju o klanju nekog drugog naroda.

O ČEMU JE PESMA

Agenti američke imigracione službe (ICE) ubili su 7. januara u Mineapolisu Rene Gud, ženu koja je probala da se suprotstavi njihovom lovu na ljude i teroru koji sprovode mesecima nad građanima Amerike. Ubistvo Rene Gud izazvalo je talas protesta u Mineapolisu, pa je agent ICE 24. januara sa 10 (i slovima: deset metaka) usmrtio medicinskog tehničara Aleksa Pritija. Ima neke strašne simbolike u prezimenima ovo dvoje ljudi: good na engleskom znači dobro, a pretty lepo. Springstin se ne bavi time, ali, ICE, što je, pak, led na engleskom, puca u dobro i lepo.

Pesma počinje slikom zime i hladnoće i Avenije Nikolet, jedne od glavnih ulica Mineapolisa i mesta ubistva Aleksa Pritija, simbolično naglašavajući težinu i hladnoću događaja koji su se desili u gradu. Ovaj uvod nije samo “mesto radnje”, već stvara atmosferu nasilja i tuge već od prvog stiha. Springstin opisuje kako su savezni agenti, konkretno ICE i DHS (Department of Homeland Security) poslati u grad pod izgovorom da “sprovode zakon”, a zapravo su “privatna vojska kralja Trampa”.

Springstin se u pesmi igra kontrastima: vatra i led, odnosno, pucnjava i ICE, snegom zavejani Mineapolis i krvavi tragovi u toj belini, grad okovan snegom u kom ljudi izgaraju od besa zbog nepravde… Krvavi tragovi čizama tamo gde je trebalo da stoji milost…

“Mineapolise, čujem ti glas dok pevaš kroz krvavu maglu, ustaćemo za ovu zemlji i strance među nama”, početni su stihovi refrena i prva pesnica u stomak. “Ovde, u našem domu, ubijali su i divljali u zimu 2026.” – e, to je trenutak kad od onog udarca dođeš do daha i nešto pukne u tebi. Jer ta zima 2026. nije bila nekad davno, to je sada, to je ova zima, i kad to čuješ, shvatiš šta Gazda radi: opominje da se sad dešava istorija, da će se ovo izučavati i pamtiti. Opominje i preti, i nek preti, ima i kome i zašto.

foto: ap

ŠTA JE OVO NAMA

Konačno, dolazimo do dela pesme koji postaje ličan i za nas u Srbiji, za sve koji su na ulicama naših gradova već godinu i nešto. Da ne citiram i ne prevodim više stihove, prepričaću: policija tvrdi da je nasilna u samoodbrani, vlast nas tera da verujemo njima a ne svojim očima, dok mi imamo samo sopstvene kosti, krv, pištaljke i telefone kao jedino oružje protiv njihovih laži.

Springstin je napisao Streets of Minneapolis 24. januara. Tog dana je na TV Nova S emitovan film Presedan o policijskoj brutalnosti koja se dogodila u Valjevu 14. avgusta prošle godine. Imate gore početak njegovog refrena. Mineapolis je lako zameniti sa “Valjevo, čujem ti glas…”, ili, još strašnije “Novi Sade, čujem ti glas dok pevaš kroz krvavu maglu…”

Ima još poveznica. Brus pominje grad koji se buni “ispod čizme okupatora”. Često je nemoguće, a uvek teško povlačiti paralele između Amerike i Srbije. Ali, nije li sada situacija identična? Ni naš ni njihov okupator nije došao spolja. I mi i oni živimo pod unutrašnjom okupacijom, pod samovoljom mahnitog kralja i njegove privatne vojske, hapsi nas njegova policija, optužuju lojalni tužioci i sude nam korumpirane sudije. Izdaju nas institucije, izdaje nas sopstvena država, a na kraju, ostajemo samo jedni drugima. Na kraju, ostaje samo narod i pobuna kao poslednja brana diktaturi i teroru.

foto: ap

REAKCIJE I STRAH OD GAZDE

Objavljivanje pesme Streets of Minneapolis usledilo je nakon javnih komentara koje je Springstin davao u vezi sa protestima koji su u toku. Tokom nastupa na festivalu “Light of Day” u Nju Džersiju ranije ovog meseca, posvetio je svoju izvedbu pesme The Promised Land Rene Gud i ponovio stav gradonačelnika Mineapolisa Džejkoba Freja da “ICE treba da odjebe iz Mineapolisa”.

Springstin, koji već decenijama piše muziku sa političkim porukama, snažno je kritikovao politiku predsednika Trampa od kada je ovaj prvi put izabran na tu funkciju 2016. godine. Prošlog proleća objavio je live EP Land of Hope & Dreams, koji je uključivao komentare sa bine tokom koncerta u Engleskoj u kojima je osudio “korumpiranu, nesposobnu i izdajničku administraciju.”

Dana 28. januara, guverner Minesote Tim Volc rekao je reporteru Džejkobu Soborofu da je bio “veoma emotivan” zbog pesme i uporedio je, stilski, sa turnejom “Wrecking Ball” rekavši da ga je podsetila na American Land i da je zvučala kao 41 Shots.

Pesma je ovih dana često upoređivana sa numerom Ohio koju su snimili Dejvid Krozbi, Stiven Fils, Grejem Neš i Nil Jang (pesmu i napisao) 1970. godine, inpirisani ubistvima četvoro studenata na Univerzitetu Kent Stejt. Ubila ih je Nacionalna garda dok su protestovali protiv rata u Vijetnamu.

Portparolka Bele kuće Abigejl Džekson izjavila je u saopštenju da je “administracija Donalda Trampa fokusirana na to da podstakne državne i lokalne demokrate da sarađuju sa saveznim službenicima za sprovođenje zakona u uklanjanju opasnih kriminalnih ilegalnih imigranata iz svojih zajednica, a ne na nasumične pesme sa nebitnim mišljenjima i netačnim informacijama”. Da je mogla, pomenula bi i obojenu revoluciju, ali dve joj prepreke stoje na putu. Prva je to što upotreba reči “obojeno” može da uvali čoveka u ozbiljan problem u Sjedinjenim Američkim Državama, a druga jeste činjenica da svi koji haluciniraju obojene revolucije tvrde da ih finansira SAD.

Stiv Benon, jedan od glavnih stratega Bele kuće i vatreni pristalica Trampove politike suzbijanja imigracije, izrazio je zabrinutost da bi pesma mogla da ohrabri otpor, rekavši: “Prilično je zarazna. Brus poziva na revoluciju. Ovo prelazi u krivično delo, ljudi”. Benon sad ima preče brige: pominje se u Epstin fajlovima i to u SMS porukama u kojima olajava Trampa kao nesposobnog, hvali se kako sam gradi zid na granici sa Meksikom u tajnosti i slično. Ostatak prepiske je zatamnjen.

PESNIK IZ NARODA

Streets of Minneapolis nije prva ni politička ni protestna pesma Brusa Springstina. Štaviše, njegov opus je natopljen politikom, jer drugačije i ne može kad su mu glavni uzori Bob Dilan, Vudi Gatri, Pit Siger, Džoni Keš… Kad se ova imena nabroje, jasno je da Brus izrasta na tradiciji u kojoj rok, pa i folk pesma može (možda i mora) da nosi jaku političku poruku.

Kod njega kao muzičara prepliću se rok, folk, kantri, gospel… Kod njega kao pesnika u fokusu je uvek pojedinac preko čijih leđa se lome veliki istorijski događaji: Vijetnamski rat, ekonomske krize, velika depresija, rasizam… On piše priče o posledicama politike na običnog čoveka, a svoj politički stav ne izražava kroz ideološke slogane, nego kroz opise ličnih tragedija junaka svojih pesama (Nebraska, River, Long Walk Home, Johnny 99, Atlantic City, Wrecking Ball su samo neke…). Političku poruku često “zamaskira” melodijom, pa kad slušamo Born in the U. S. A čini nam se da slušamo svečanu pesmu koja budi patriotizam sve dok ne obratimo pažnju na stihove, pa nas zaboli svaka ćelija u telu (Tramp ovo nije ukapirao pa je pokušao da koristi pesmu za kampanju 2016, ali je Brus rekao: ne može).

A onda stižemo do priče o American Skin (41 Shots) koju pominje i Tim Volc. U ranim jutarnjim satima 4. februara 1999. godine u Njujorku, nenaoružani student po imenu Amadu Dijalo (23) našao se na meti Jedinice za ulični kriminal, koja ga je pomešala sa osumnjičenim za silovanje što se dogodilo godinu dana ranije. Četiri policajca ispalila su 41 metak u Dijala. Pogodilo ga je 19. Četiri policajca, koji su bili deo Jedinice za ulični kriminal i koja se proširila pod gradonačelnikom Rudijem Đulijanijem, optuženi su za ubistvo drugog stepena i oslobođeni su na suđenju u Olbaniju, Njujork.

Nakon događaja izbila je burna kontroverza jer su okolnosti pucnjave izazvale negodovanje i unutar i van Njujorka. Pitanja poput policijske brutalnosti, rasnog profilisanja i epidemije pucnjave bila su ključna za nastalu kontroverzu. Izvođenje pesme je smatrano kontroverznim i dovelo je do poziva na bojkot Springstinovih koncerata i apela tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulijanija Springstinu da ne izvodi pesmu. Uprkos tome, pesma je izvođena tokom Brusove desetodnevne rezidencije u Medison Skver Gardenu, a izvođena je i na brojnim kasnijim turnejama, često posvećenim drugim žrtvama policijskog nasilja. Među drugim žrtvama najpoznatiji su Trejvon Martin i Džordž Flojd, obojica, gle čuda, tamne boje kože. Američke kože, kako se pesma i zove. Ali ta američka koža nije bilo koja, već koža crne boje, koža onih čiji su preci dovedeni u lancima na brodovima, da budu robovi na otetoj zemlji, koža onih koji nemaju drugu domovinu osim Amerike, ali ipak “You can get killed just for living in your American skin” (možeš da budeš ubijen samo zato što živiš u svojoj američkoj koži).

Pesma počinje proganjajućim, ponavljajućim “41 shots”, da bismo u prvoj strofi čuli priču iz perspektive policajca. U drugoj strofi, glavni junakinja je majka koja sprema sina za školu i tera ga da joj obeća: ako se sretne s policijom, držaće ruke tako da ih policajci jasno vide (Dijalo je posegao rukom u džep da izvadi ličnu kartu, ali su policajci mislili da vadi pištolj).

LEKCIJA IZ PATRIOTIZMA

Da li Streets of Minneapolis ima potencijal da izazove revoluciju? Nema, kao što nema nijedna pesma, ma koliko da je nabijena besom i emotivnim nabojem. Pa ipak, Bela kuća se uznemirila iako sam Tramp još nije reagovao. Ali, jeste njegova portparolka nazivajući je “nasumičnom pesmom”. Tako vam je uvek kad bitange udare na najveće: pokušavaju da ih omalovaže i predstave kao nebitne. Bar mi ovde znamo kako ide ta igra. Ali, činjenice su nesporne: Brus Springstin nije i nikada nije bio “još jedan sa gitarom”, a Tramp jeste samo još jedan sa mandatom.

Tramp možda konstantno blebeće kako želi da učini Ameriku velikom, dok Springstin, samim svojim postojanjem i stvaranjem, čini Ameriku velikom. Zanimljiva je ova priča i sa generacijskog aspekta: Brus je samo tri godine mlađi od Trampa, obojica su bejbi bumeri. Ali Brus je sve ono što Tramp želi da bude, a ne može: pravi glas iz naroda, momak iz radničke klase koji je uzeo gitaru i naučio kako da je natera da progovori (Thunder Road). I ne samo da progovori, naučio je Brus gitaru i kako da pobesni, i to baš onda kad je i on ljut. A Gazda je sad ljut i to je dobra vest. Jer, kad se Brus Springstin naljuti, nastaje ona dinamika u kojoj se očituje pravi patriotizam: goloruki narod ustaje protiv tiranina, postaje svestan kako veliki i moćni svojim olako donetim odlukama utiču na to da li će raditi, imati šta da jede, da li će živeti. E, tako se voli svoja zemlja, samo tako ili nikako, kolika god da je nacionalna zastava iza koje se kriju hulje. Mi imamo pištaljke i telefone. I kožu na leđima, još uvek.