Počelo je prošle nedelje, kada je londonski „Gardijan“ objavio podatke koje im je ustupio mladi Edvard Snouden (29), analitičar Agencije za nacionalnu bezbednost SAD (NSA), pošto je sa Havaja otišao u Hong Kong, održao konferenciju za novinare i onda se – sasvim oprezno i razborito – udaljio u nepoznatom pravcu. Po onome što se do sada moglo doznati, Snouden i „Gardijan“ nisu nam saopštili ništa novo – kao što ćemo videti – osim činjenice da Srbija ne zanima najveću obaveštajnu agenciju na svetu NSA – ako Snoudenovi podaci ne lažu.
Snouden je, ukratko, saopštio da SAD preko svoje ogromne obaveštajno-bezbednosne „zajednice“, kako oni to zovu, kontrolišu telekomunikacije svih vrsta, naročito internetske i telefonske, na celoj planeti; da su u stanju da dobiju listinge svih i svakoga, ali i da u realnom vremenu čitaju i slušaju sve i svakoga, da ulaze u internetske komunikacije banaka (što je i najvažnije), vlada i pojedinaca i uopšte štogod vam padne na pamet.
Dobro jutro.
Agencija za nacionalnu bezbednost NSA (No Such Agency, kažu zaposleni) najtajnovitija je, najbrojnija po broju zaposlenih i najbolje finansirana u celom konglomeratu od tridesetak policijskih, obaveštajnih i bezbednosnih agencija na brzinu okupljenih unutar Domovinske bezbednosti SAD (Homeland Security Department) posle terorističkih napada iz 2001. NSA ima svoje prislušne stanice širom planete; preko NASA lansira se izvestan broj (državna tajna) satelita svake godine – ili češće, po potrebi. Zapošljava hiljade tehničara, lingvista, običnih analitičara poput Snoudena, viših i strateških analitičara; bavi se – po propisima – prisluškivanjem, dešifrovanjem i analizom elektronskog saobraćaja od interesa za bezbednost SAD. Osnovana je 1952, mada je i ranije, u okviru Ministarstva odbrane, radila te stvari još od kraja tridesetih. Od 1952. nadalje, NSA raste eksponencijalno – u skladu sa razvojem komunikacijske tehnike. Od 1947. do 1975. NSA je čitala svaki telegram u odlasku ili u dolasku u SAD. Onda se prešlo i na telefone. Smeštena u vojnoj bazi Fort Mid u Merilendu, Agencija se širi na hiljadama hektara, ima bezbednosne mere jače nego Bela kuća ili CIA u Lengliju, Virdžinija, i raspolaže kompjuterskim kapacitetima nepojmljivim običnom civilu.
ZANAT NAJSTARIJI: Sada malo istorije: sve te mere bezbednosti i – naročito – kontraobaveštajne zaštite nisu pomogle mnogo. Nisu ova dva najnovija heroja – Bredli Maning, koji je pustio materijal Džulijanu Asanžu za „Vikiliks“, i Edvard Snouden – bili prvi. Avgusta 1960. dva radnika NSA, Viljem Martin i Bernon Mičel, nestali su netragom, da bi se onda pojavili na svečanoj konferenciji za novinare u Moskvi 6. septembra 1960. U veoma kiseloj i melanholičnoj analizi slučaja, zloglasni Komitet Predstavničkog doma za antiameričku delatnost priznao je da su ta dvojica „prošla kroz najstrože provere lojalnosti i bezbednosti“ u „najtajnijoj i najdelikatnijoj službi, pa su ipak prešli neprijatelju“. Istoričari, međutim, podsećaju da su i Martin i Mičel „sami od sebe prebegli zbog odvratnosti prema prljavim špijunskim trikovima koje SAD koriste“ (na stranu što je i SSSR koristio iste trikove, ali nećemo biti sitničavi…). Nešto kasnije prebegao je i Džek Danlap, pošto je godinama uspešno špijunirao po NSA, gde je bio zaposlen; na vezi ga je držao vazduhoplovni ataše Ambasade SSSR u Vašingtonu, DC.
„Prljavi trikovi“, nažalost, bili su tu sve vreme. Za NSA je utvrđeno, pre svega tokom istrage Čerčovog komiteta Kongresa, da je – protiv svoje povelje i pozitivnih propisa – špijunirala američke građane sve i kad nisu komunicirali sa inostranstvom. To je bilo zataškano i počišćeno pod debeli tepih „nacionalne bezbednosti“, jer je NSA bila i ostala mezimče svih predsednika i njihovih administracija, do dana današnjeg.
Već početkom osamdesetih NSA je raspolagala prvim Krejevim superkompjuterima (onima hlađenim tečnim azotom); lansirala je špijunske satelite – prvo „Rajolajt“, a kasnije, do danas, sve modernije verzije „Kihol“ (ključaonica) – opremljene foto i video kamerama, ali pre svega prefinjenim prijemnicima za svaku vrstu telekomunikacija. Reč je o satelitima niskih orbita (90 minuta oko Zemlje) koji su u prvo vreme čak izbacivali magnetske trake u kasetama dok preleću SAD ili savezničke zemlje, da bi danas emitovali digitalni signal bez tih komplikacija. Mogu da menjaju orbite po komandi, pa smo tako mi u Srbiji 2003, za vreme akcije „Sablja“ imali privilegiju da se koristimo sistemom „Ešalon“ loveći Zemunce i ostale. Nije dugo trajalo, jer je rat u Iraku bio važniji – ali ipak. Nije da smo baš bili bilo ko – kao danas.
VIŠAK UŠIJU, MANJAK MOZGA: Suština cele priče oko NSA i ostatka obaveštajne zajednice SAD, međutim, složenija je nego što se čini. Mogućnosti prikupljanja informacija elektronskom, danas digitalnom špijunažom rasle su daleko brže od kapaciteta za njenu analizu. Uz dovoljno ljudi i para – što je NSA uvek imala – lasno je usisati sve što je iko ikada na planeti ukucao u kompjuter ili izgovorio u telefon. Treba neko da sve to pročita i sasluša, pa da donese neki zaključak i prosledi dalje. To je problem svake tajne službe u današnje vreme: „reproduktori“ (kako se to zanimanje kod nas zove) skapavaju sa slušalicama na ušima slušajući bezvezna naklapanja preko telefona i prekucavajući ih. Onda neki niži analitičar treba da se razabere šta je tu interesantno, a šta je obično lupetanje (99 odsto). Pa onda neko malo gore treba da sačini od toga neku razumljivu informaciju koja – posle filtriranja kod načelstva – stiže do ljudi koji donose odluke od nekog značaja.
U NSA su mislili da će kompjuteri to rešiti po sistemu „ključnih reči“: mašina prepozna reč „predsednik“ ili „bomba“ ili „kokain“, recimo, pa na tu poruku ili razgovor skrene pažnju. Nije trajalo dugo; čak su i naši lokalni dripci odmah shvatili štos i počeli da govore u šiframa koje kompjuter – glupa i bukvalna mašina – ne shvata. Dakle, opet je potreban čovek; čovek košta zbog obuke, dugih radnih sati i bezbednosnih provera. Već početkom osamdesetih američki stručnjaci skretali su pažnju administracija da do dvadeset odsto prikupljenih informacija uopšte biva obrađeno; ostatak ostaje za kasnije, pa im se tako i desio 11. septembar.
Slučajevi Maninga i Snoudena, kao što vidimo, nisu ni prvi – a nadati se – ni poslednji. Ljudi jednostavno, pogotovo lepo vaspitana mladež koja još u nešto veruje, ne mogu da trpe bezumni, nerazumni tehnički sistem koji skuplja sve – a zašto? Ajde, dobro: prisluškivanje i špijuniranje stranih država smatra se za opravdano i legitimno; ali šta ćemo sa sve više špijuniranja unutar sopstvene države? I – logično pitanje – čemu sve to? Ako ništa drugo: koliko se prikupljenih informacija – osim onih taktički važnih koje se tiču terorizma, narkotika i pranja novca, ako ih baš ulove – uopšte obradi? Pritom ni najjače službe ne mogu da izađu na kraj sa seljačkim štosovima u pranju novca: arapska „havala“, na primer; Indusi i Kinezi imaju slične metode. Ja ti dam pare, ti mi daš lozinku za rođaka u Londonu ili Njujorku, ja odem tamo i uzmem moje pare; to su izmislili još u srednjem veku holandski bankari. Ništa preko neta, ništa telefonom, pa sada vi budite pametni.
A to što Srbije nema na mapi NSA neka brine samo one koji misle da su niko i ništa ako ih „Cija, snajka, Cija“ ne sluša. Umemo mi to i sami, bez NSA, a NSA će već naći ulaz u server FinSpy u Srbiji.
