Nihilizam i diližansa

Početkom dvehiljaditih, u frankofonom stripu bio je u punom zamahu takozvani francuski novi talas – trend nastao devedesetih kao reakcija na ustaljeni mejnstrim. Tada su Luis Trondhajm, David B, Mani Larsene, Žoan Sfar i ostali predstavnici ovog talasa preoblikovali francusku scenu i dokazali publici, kao i jednu neospornu stvar kolegama, izdavačima i ustanovljenim autoritetima na polju stripske kritike – strip ne mora da bude nacrtan i napisan prema strogim kriterijumima koje je tada diktiralo tržište da bi bio smatran mejnstrimom. Crtačke odlike novog talasa često su na nivou krokija, skice ili karikature. Ne gubi se vreme na previše detaljno i preopširno dočaravanje okoliša i likova jer je njihova jedina svrha da prenesu priču.

A priča? Priču je moglo činiti bilo šta, samo je bilo važno da je nepredvidiva. Glavni junak ne mora da pobedi, život i dalje može biti banalan, ali događaji i likovi moraju biti nepredvidivi i cinični. Zato što živimo u ciničnom svetu. I to je ostvarilo takav uspeh u Francuskoj i šire da je novi talas kanonizovan kao najznačajniji ogranak mejnstrima u novom milenijumu, a njegove posledice se osećaju i danas. Čak su i svetski poznati kritičari poput Pola Graveta ispredali hvalospeve o ovim autorima početkom dvehiljaditih.

Mi smo pak ovde uglavnom bili potpuno nesvesni ove revolucije u svetu frankofonog stripa, i to zahvaljujući izolaciji i sankcijama. Kada su kapije sveta ponovo otvorene ka nama, već je bilo previše toga što je u svetu stripa bilo potrebno dostići da bi na red došao francuski novi talas.

Međutim, s deceniju i kusur kašnjenja, Srbija je počela da otkriva čari ove grane strip industrije. Pa su tako i kod nas objavljeni naslovi poput Rabinovog mačka, Kosmonauta budućnosti i drugih, koje je prvo počeo da objavljuje Darkwood, a potom su ih polako otkrivali i ostali. Ali oprezno i bez mnogo volje, jer u našoj čitalački adolescentskoj i nestasaloj zajednici ipak se više cene mejnstrim i finansijski isplativi hitovi. Utoliko je više hvalevredno kada se neko odvaži na korak da objavi jednog od najtipičnijih predstavnika ovog stila.

Linkoln, koga je kod nas nedavno objavio Najkula, u Evropi je debitovao 2002. godine kada je, kao što smo rekli, francuski novi talas bio u punom zamahu. I brzo je stekao popularnost, zaslužio nagrade i hvalospeve, a nakon prvog albuma Bandoglavi usledilo je još osam nastavaka sve do 2017. godine. Autori su braća Olivje i Žerom Žuvre, a kao koloristkinja u poduhvatu im se pridružila Žeromova supruga An-Kler. Kao pozornicu su odabrali Ameriku s početka 20. veka, tačno u istorijskom trenutku kada je Divlji zapad bio na umoru, ali ne sasvim odumro, a civilizacija moderne Amerike bila u začetku, ali ne dovoljno zrela.

U toj disharmoničnoj razmeđi epoha kreće se glavni junak, Linkoln, rođen od neznane majke i još manje poznatog oca, odrastao kao marginalna ličnost u marginalnom društvu i stasao u osobu čija je prva reakcija na bilo koju situaciju niz izrečenih opscenosti i ravnodušno prihvatanje sudbine. Ukratko rečeno, glavni junak je šljam ljudski koji ne zna za bolje. I u svetu kojim i dalje dominiraju diližanse, kauboji i šerifi, ali u kome vidimo zametke motornih vozila, biznismena i policajaca, Linkoln odlučuje da ne živi već životari u bezličnoj egzistenciji i seje već pomenute opscenosti na sve i svakoga.

Na tim temeljima porodica Žuvre kreativno gradi svoj novotalasni preokret u priči i produbljuje je na neslućene načine satirom, cinizmom i moralnom introspekcijom kada svog junaka Linkolna u pračetovskom maniru upoznaju sa Bogom u obličju dobrodušnog dekice sa šeširom i pončom. Bog ne objašnjava zašto se zainteresovao baš za Linkolna, kada je imao na raspolaganju toliko probisveta istih ili gorih od njega. Nije ni važno. Možda je samo primetio klicu neke moralne dualnosti u njemu. U svakom slučaju, Bog postaje Linkolnu duhovni savetnik i daruje mu besmrtnost kako bi mogao da se izbori sa nedaćama. Ali ostavlja mu slobodnu volju u želji da do prosvetljenja i boljeg života dođe sopstvenim sredstvima. Mudri će Bog više puta posumnjati u sopstvenu mudrost, ali reč je reč. I reč se mora poštovati.

Ovo je tek početna premisa iz koje će tokom devet albuma porodica Žuvre iznedriti niz neverovatnih, na prvi pogled samo duhovitih situacija. Ali dubinski gledano, sve one proniču u fini balans ljudske duše i u najboljem maniru ove škole stripa pružaju nešto više od puke zabave. Jer sve je ovde napisano i nacrtano smisleno, sa poukom i narativnom slojevitošću. Autori se suštinski bave pitanjem koliko okruženje može i mora da utiče na pojedinca. I da li od detinjstva zanemarena osoba, izrasla u ciničnu i sebičnu individuu, može da nečijim vođstvom promeni tok svoje sudbine. Ili ne može, pa čak i kada je taj dobrodušni pastir Bog lično. Moralno i verski ciničan, narativ ovog serijala donekle vuče korene i iz Saramagovog Jevanđelja po Isusu Hristu, koji na sličan način preispituje norme društva i božjeg uticaja na isto. Ali Linkoln to čini modernim jezikom, uz mnogo više elemenata situacione komedije. Posebno kad u jednačinu Bog-Linkoln autori dodaju i Đavola lično, koji kao kontrateža Bogu želi da nenametljivim ali presudnim mešanjem vrati junaka na staro.

Linkolnovo duhovno putešestvije na razmeđi stare i nove Amerike, ali i između Boga i Đavola koji ga odvlače svako na svoju stranu, može biti slika svakog čoveka koji ne zna gde pripada i koja mu je svrha u životu. U tom smislu, Linkoln je savršena alegorija života u kojoj se svako može prepoznati. Ili makar naučiti ponešto o ljudima iz neposredne okoline koji ne umeju da nađu sopstveni put.