Jedan od najvažnijih televizijskih događaja ove godine svakako je prenos otvaranja Letnjih olimpijskih igara u Parizu. U živom programu, koji je trajao više od četiri časa, reditelj Toma Žoli je na originalan, kreativan i provokativan način ponudio svoju viziju Francuske danas. Rezultat je spektakl koji je imao ogromnu gledanost i koji već danima predstavlja izvor polemika na umetničkom, političkom i verskom nivou.
No, krenimo od forme. Pred autorima je bio neobično težak izazov, prvenstveno na polju bezbednosti. Scenario je držan u tajnosti, protokol o dolasku zvanica takođe, a pojavio se dodatan problem, jer je tokom celog dana otvaranja u Parizu lila kiša, kao u Preverovoj “Barbari” nad Brestom. Sve ceremonije otvaranja Olimpijskih igara po složenosti realizacije su na nivou Eurosonga pa još na kvadrat, jer su obavezni elementi defile nacionalnih timova svih zemalja (osim Rusije i Belorusije), paljenje baklje, olimpijska zakletva i govori zvaničnika MOK i zemlje domaćina. Ovoga puta program je izmešten sa stadiona na ulice Pariza, a naročito na reku Senu kojom su plovili brodovi sa sportistima. Pošto je reditelj pozorišni izvođač, mi smo praktično imali nekoliko predstava i prikaza kojima su Olimpijske igre postale deo imidža Francuske i Pariza kroz poruke jednakosti, bratstva i slobode.
Treba odati izuzetno priznanje realizatorima prenosa, jer je gotovo neverovatno da je satnica četvorosatnog programa poštovana tačno u minut. Zamislite, naša delegacija je bila na programu dva sata i 39 minuta od početka, po kiši, na reci, među hiljadama učesnika, i pojavila se bez kašnjenja. Zamislite da uživo morate da realizujete sve predstave BITEF-a, uz savršenu TV pokrivenost i prenos, uz ekstremne mere bezbednosti koje su uključivale i gotovo potpunu zabranu upotrebe dronova nad Parizom. Poređenja radi, naša TV ekipa u emisiji “Kapije trijumfa” na RTS-u nije uspela da reši probleme sa tonom, redosledom emitovanja priloga i komunikacijom sa novinarkom na licu mesta.
Za razliku od forme, koja je svuda pohvaljena zbog jedinstvenosti, sadržaj i poruke su izazvali burne reakcije, prvenstveno u redovima konzervativnih hrišćana. Međutim, ukoliko dosledno prihvatimo viziju reditelja da Olimpijada postaje deo svih građana sa univerzalnim porukama, onda mi se čini da nema razloga za malograđansko zgražavanje zbog rušenja predrasuda i tabua. Francuska je ovom ceremonijom sebe prikazala kao svojevrsnog lidera “slobodnomislećeg sveta”. Ukazano je da u umetnosti, kulturi i ljubavi Francuska već vekovima predstavlja mesto na kom se pomeraju granice. Takođe, videli smo primere redefinisanja tradicije, kao u slučaju hevi metal benda “Godžira” u sceni sa obezglavljenim figurama Marije Antoanete ili nastupa tamnopute Aje Nakamure sa orkestrom Garde.
Ajfelova kula je danas svetionik slobode, što je simbolično i prikazano, baš kao i najprovokativniji deo programa u kojem je pevač Filip Katrin, ofarban kao Veliki Štrumf a odeven kao Bahus, pevao o tome kako su ljudi isti kada su goli. Ova scena je izazvala gnev i protest katolika, kojima je zasmetala asocijacija na “Tajnu večeru” Leonarda da Vinčija. U programu su dominirale žene, poput Lejdi Gage i Selin Dion, ali su baklju nosili i vrhunski sportisti Francuske i ostalih zemalja. Francuska je, iako znamo da u stvarnosti baš nije tako, pokazala nameru da, naročito posle završenih izbora, sebe prikaže kao zemlju u kojoj će svi biti prihvaćeni i slobodni.
Ovaj trend je svakako u suprotnosti sa globalnim razvojem konzervativizma i netolerancije, i zato mislim da je izuzetno važno da se to prikaže upravo kroz promociju sekularizma, republikanizma i tri pomenute univerzalne vrednosti – bratstvo, slobodu i jednakost.
Poređenja radi, u Americi se sve glasnije i otvorenije govori o zabrani abortusa na federalnom nivou, pa će deo Trampove kampanje možda ličiti na viziju “Sluškinjine priče”, koja je zasnovana na konzervativnoj protestantskoj ideologiji.
Na drugoj strani sveta, iz Moskve stižu kritike na račun otvaranja Olimpijade zbog, po njihovom mišljenju, “pedofilskih poruka”. Rusi i Belorusi bi danas mnogo opravdanije mogli da kritikuju licemerne odluke MOK kojima im se zabranjuje učešće pod državnim obeležjima. Olimpijada bi tako mogla biti mesto s kog se pokreću poruke mira i tokom koje se obustavljaju ratni sukobi, ma kako utopijski to zvučalo. Danas na Olimpijskim igrama, osim novih sportova (poput brejkdensa), imate i učesnike koji nastupaju kao individualni takmičari ili u timu izbeglica, čime se prilika da se takmiče daje i sportistima koji su morali da napuste svoje matične zemlje. Čak i na ceremoniji otvaranja, i kasnije tokom dodele medalja, zvanični spikeri će pozvati sve da ustanu tokom intoniranja himne uz dodatak – “ukoliko ste u stanju”.
Čini mi se da je otvaranje u Parizu u svom šarenilu ipak praznik slobode za koju stalno traje borba, za razliku od monumentalnih sletova na nekim od ranijih ceremonija, jer su oni uvek ogledalo totalitarizma.
Ne morate da nosite beretku i jedete baget da biste prikazali duh Francuske, on može biti bolje prikazan kroz pomeranje granica slobode – baš kao na slikama golotinje u Luvru, opisima zabranjene i neprihvatljive ljubavi u knjigama u Nacionalnoj biblioteci, ali i demonstracijama i revoluciji koji su deo Francuskog identiteta, od Revolucije 1789, preko 1968, do Žutih prsluka. Pobuna i odbrana slobode jači su od stereotipa o nekoj zemlji, samo treba imati hrabrosti da se usudite i neprekidno preispitujete.
