Trideset pet godina amnezije

Za 35 godina postojanja, “Vreme” je pratilo SFRJ, SRJ, SCG, pratilo ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, bombardovanje NATO i srpske glavare Miloševića, Đinđića, Koštunicu, Tadića, Dačića, Nikolića i Vučića. Od početka je televizija bila inspiracija za tekstove u “Vremenu”, prvenstveno kroz kolumnu “Ćorava kutija” koju je pisao Petar Luković, danas takođe deo naše večite redakcije koja radi na drugoj lokaciji. Na nagovor Dragoljuba Žarkovića, 2002. godine počeo sam da pišem kolumnu “TV manijak” kao mentalnohigijensku vežbu i svedočanstvo koje će “ostati”. Tako mi je rekao Žare, koji nije mnogo verovao elektronskim medijima i njihovom kratkom pamćenju.

Pišući za ovo rođendansko izdanje, shvatio sam da je “Vreme” gotovo vršnjak političkog, ali i medijskog pluralizma u Srbiji. Zato je ovo “premotavanje” delimično analogno, a zatim i digitalno, jer danas zahvaljujući Internetu i daljinskom upravljaču lako vratite sadržaj koji vam je promakao. Na sreću, baš kao što je “Vreme” zabeležilo sve društvene i političke turbulencije prethodnih 35 godina, tako smo proveli potencijalnih 306 600 sati gledajući u televizor. Ukoliko ste od onih koji veruju da će “pogledati sve” pa onda sami skontati šta je istina, onda ste posle tri i po decenije blejanja u šarena vrata sigurno bar malko odlepili. Volim i one što “ne gledaju televiziju” pa posle na društvenim mrežama satima polemišu o insertima i klipovima uglavnom izvučenim iz TV programa. To je sekundarno odlepljivanje, jer niste sebi dali priliku da vas određena glupost na televiziji “uvede u kontekst”. Ovu nezahvalnu rekapitulaciju kolektivno izgubljenog vremena opet možemo uporediti sa neuspelim političkim pluralizmom, demokratizacijom društva i izgradnjom institucija.

Onda, vratimo se na početak.

DEVEDESETE

To je doba analogna televizije, RTS-a sa tri programa i nagoveštaj slobode i drugačije televizije na 3K i Studiju B. Glavnu televiziju zovemo TV Bastilja, to je ratna televizija, koja besomučno širi Miloševićevu propagandu. U toku je otpuštanje nepodobnih sa RTS-a, časni ljudi sami odlaze, počinju prenosi iz Skupštine, početak je višepartijskog sistema. Neobično brzo imamo demonstracije 9. marta – osnovni zahtevi vezani su upravo za smenu urednika na RTS-u, jer prvi put posle rata građani jasno i glasno kažu da televizija laže. Zvuči poznato?

Počinje i tranzicija iz socijalizma u kapitalizam, u medijima to znači otvaranje privatnih TV kanala. Nastaju jedna za drugom 1990. TV Politika, 1993. prva privatna televizija TV Palma, gde palma sa šajkačom i opancima đuska uz turbo folk narodnjake. Milica Pašić narodnjake dovodi na 3K, ali posle Palme, nastaje buduća TV imperija TV PINK.

Uskoro im se pridružuje omiljeni Miloševićev biznismen, brkati čika sa svojom porodicom i željom da ostavi utisak svetskog gospodina – stiže 1994. i BK televizija, voditelji sa kravatama, lepe voditeljke i sunđer na mikrofonima sa znakom stanice kao na stranim TV kanalima. Miloševićeva ćerka je imala svoju televiziju, kolevku densa TV Košavu, od koje je 2010. nastao Hepi.

Dok se ovde đuskalo, prostorom bivše Jugoslavije se klalo i ubijalo, a rat je bio na samo stotinak kilometara od Beograda. RTS je huškao, pa zaboravio da prikaže slike izbegličke kolone tokom “Oluje” , proteste 1996/97. koje niko nije prenosio ni snimao, imali smo Avrama Izraela, NATO bombardovanje, kapitulaciju u Kumanovu, 5. oktobar, pad Miloševića… Televizija nije prikazivala bedu, deljenje hleba na Terazijama, mafijaške obračune i novčanice sa 12 nula. Na televiziji su emitovani Srećni ljudi.

DVEHILJADITE, DNEVNIK PROPUŠTENIH PRILIKA

Nastajale su od 2000. naovamo. Tu je i TV B92, danas u zombiranom izdanju posle dve preprodaje – teško mi je kad se setim, razumećete. Pojavile su se takozvane komercijalne televizije, skrojene po licencama, pa smo 2006. dobili Foks televiziju, od 2010. (TV Prva) i TV B92 koje od tada uvek idu u paketu. U ovom periodu su na našim televizijama zavladali rijaliti programi, ali je propuštena prilika da se uspostavi jasna medijska regulativa, transparentnost finansiranja i spreči izvlačenje para putem marketinških agencija.

Potpuno su abolirani ratni Miloševićevi mediji, setite se samo Dinkićevog “oslobađanja” TV Pink. DOS je odlučio da nastavi sa korišćenjem propagandne mašinerije umesto da uspostavi medijsko tržište. Žrtva su bili mediji koji su podržavali opoziciju i učestvovali u rušenju Miloševića.

Ovo je doba korišćenja tabloida – prvo papirnih, a zatim i elektronskih za političku propagandu, duh je pušten iz boce sa idejom da postoje krokodili vegeterijanci koji će služiti demokratizaciji društva. Gašenje BK televizije zbog “pristrasnosti u izveštavanju tokom izbora” danas zvuči komično.

Komercijalne televizije svoj prihod ostvaruju putem parainformativnih sadržaja, koji su zamena za zabavni program. Njihov početak je Nacionalni dnevnik na TV Pink, kada je Mitrović shvatio da je informativni program u Srbiji komercijalan koliko i rijaliti, jer ga plaća vlast. Ipak, u emisijama debatnog tipa mogli ste da vidite političare i iz vlasti i iz opozicije. Svakog dana. Nezmislivo zar ne?

DVEHILJADE DESETE–DVADESETE

Ovaj period je obeležilo političko i medijsko polukružno skretanje. Došlo je do povratka reformisanih radikala i od tada u medijima govorimo o Vučićevoj medijskoj blokadi. Ona se sastoji od hiperprodukcije broja kablovskih kanala pa su televizije dobili Joksimovići (TV K1, Tanjug), i tabloidi TV Kurir, TV Informer i TV Blic. Osnovana su i dva informativna kanala po licencama i to Euronews Srbija i News Max Balkans, ali je njihova programska šema takođe nasilno promenjena u kanale pod kontrolom vlasti.

Od televizija koje u ovom trenutku nisu pod Vučićevom kontrolom danas imamo samo tri kablovska kanala i to N1 od 2014, od 2017. TOP televiziju (kanal je 2019. promenio ime u Nova S) i od 2021. Insajder televizija.

Posle borbe za nacionalne frekvencije, sa kablovskom televizijom i digitalizacijom,

fokus je prebačen na usluge provajdera. Počeli su ratovi na kablu između Telekoma Srbija i SBB (United Media), danas sa gotovo izvesnim krajem. Sumnjiva, netransparentna vlasnička struktura, dozvoljavanje monopolske pozicije jer ne mora da se razdvoji provajder od proizvođača programa osim u slučaju RTS-a, netransparentna struktura prihoda, problemi oko plaćanja i finansiranja izbornih kampanja, funkcionerske kampanje, oglašavanje državnih kompanija i institucija u podobnim medijima, skandali oko monopolske pozicije pri kupovini oglasnog prostora, sukob interesa i trgovina uticajem – sve su ovo nepravilnosti koje se ponavljaju u izveštajima o stanju medija u Srbiji.

Državne institucije su takođe potpuno podbacile. Od 2003. to je RRA, a zatim od 2014. REM. One su do danas tužan primer neuspeha države da reguliše medijski prostor.

A oblici pritiska su se s vremenom menjali: do 2000. godine uglavnom se radilo nasilno kroz zabrane, gašenja, pa se ANEM pojavio kao oblik udruživanja lokalnih stanica da bi se probila informativna blokada. Od 2000. pritisak postaje uglađen, kobajagi tržišni, kroz kupovinu, promenu vlasničke strukture, a zatim i uređivačke politike. Pritisak se vrši i putem ucenjivanja oglašivača, finansiranja poslušnih medija putem marketinških agencija, a zatim netransparentno finansiranje filmske i TV produkcije.

Novim, sramnim zakonima, uništena je mreža lokalnih TV stanica koje su pokupovali partijski moćnici, stvorena je hiperprodukcija kablovskih TV kanala, a zapravo nemamo profesionalne lokalne medije. Isključivo služe za političku propagandu. Primeri su TV Pančevo, TV Niš, Palma plus, televizije u Novom Sadu, sve potpuno bez uticaja i značaja, dok se projektnim finansiranjem iz opština izvlači novac namenjen informisanju građana. Tužan primer Studija B – od “valjanja” bižuterije, bizarnih TV programa, do fuzije sa televizijom Informer.

RTV zahvaljujući specifičnoj multietničkoj strukturi i danas je nešto pristojniji javni servis, čiji se uticaj pažljivo kontroliše i dozira, da ne pređe most kod Beške.

Ovo premotavanje zapravo treba završiti pitanjem da li se sećamo šta smo sve gledali.

Postoji neobična TV amnezija RTS-a i ostalih kanala na devedesete – od selektivnog požara arhive, do upadljivog uklanjanje snimaka na Youtube jer su tu isti akteri bez promena već 35 godina. Imali smo dvehiljadite, Arhitel, kao delo retkog entuzijaste, TV manijaka, a sada je sećanje još kraće i meri se nedeljama. Pa ko onda pamti?

UTISAK NEDELJE, TUŽNI SVEDOK PROTEKLIH 35, ZAPRAVO 34 GODINE

Danas je nezamislivo da se u istoj emisiji nađu političari različitih stavova, iz vlasti i opozicije. U “Utisak nedelje” su se kao statisti javljali budući ministri, kao “Neša iz Beograda”, a voditeljku je pozvao predsednik Vučić da joj kaže da ga više nikada ne zove. Paradoksalno, naš pokojnik urednik Drgoljub Žarković Žare je bio gost u toj emisiji, pred Nikoljdan, primetivši na samom kraju emisije da se na svim beogradskim slavama priča o nekakvom venčanju, a u tabloidima toga nema. Zavukao ga Žarković, knjiški i slavski, a Olju i “Utisak” su uskoro oterali sa B92.

Dnevnik i dalje nema mnogo veze sa realnošću i služi za promovisanje vlasti, a kada neko poput studenata protestuje, proglase ga za fašistu. Kada vlast vređa i ponižava javni servis, ili organizuje blokadu protiv blokade, onda RTS gromoglasno ćuti i čeka da prođe.

Ovih decenija narod gleda “Slagalicu” da se uveri kako još uvek ima pametnih ljudi u Srbiji. Umesto igranih serija, danas imamo rijaliti koji se simbolično zove “Elita”. Tu su akteri gologuzi, spremni da urade pred kamerama sve osim da razgovaraju o politici. Za to se plaća kazna i odmah te najure iz ružičastog imaginarijuma.

Na kraju, gledanje televizije u Srbiji u proteklih 35 godina zaista možemo opisati kao blejanje u šarena vrata. Kako drugačije shvatiti očekivanje gledalaca da vide i čuju nešto novo od istih aktera na političkoj sceni? Tužno je samo što je rok trajanja epizodista postao sve kraći, pa se danas meri nedeljama. Pluralizam medija je baš kao i politički pluralizam doživeo svoju suprotnost, pa smo danas bliže jednopartijskom sistemu i jednoj televiziji koja se uređuje iz istog kabineta i distribuira na velikom broju kablovskih i nacionalnih kanala. Vučić je u više navrata svesno dovodio voditelje i vlasnike kojekakvih državnih TV tabloida u nelagodu javno ih podsećajući da su svi na njegovom platnom spisku. Njima bude malko kao neprijatno, ali brzo to prođe.

Rečima Milomira Marića, UDBA i danas šalje prve strane tabloidima, danas u pdf formatu, dok se svakodnevno pravi raspored rotacije analitičara, partijskih aktivista, simpatizera i starleta koji će danas zajebavati gledaoce. Cirkularno.

Povratak pisanoj reči desio se zapravo kada se pokazalo da je Internet jedina alternativa televizijama. Postoji tendencija, naročito kod mlađe populacije, da izbegava televiziju, odnosno da se informiše preko Youtube i društvenih mreža. Ma koliko bili skeptični prema kvalitetu informacija, pokazuje se na primeru studentskih protesta da ovaj oblik informisanja i te kako dobro funkcioniše i probija informativnu blokadu vlasti koja kontroliše televizije i druge tradicionalne medije.

Postoji i još jedan TV žanr koji je otkrio Minimaks, a pre njega Raka Đokić u emisiji ZAM, (Zabava miliona) gde će Šešelj da vadi pištolj i preti klanjem, Vendi će da edukuje narod, a Ceca će da peva dok Arkan diriguje iz publike. Ovaj format je Aleksandar Vučić doveo do najmračnijeg dna kada je na televiziji za potrebe dnevnopolitičkog šera i rejtinga prikazivao obezglavljene leševe i mašine za mlevenje ljudi.

To je opijum za proste, one što ih mrzi da čitaju. Zato je bio u pravu Žarković, zato je dobro i važno da je sve to zapisano u ­“Vremenu”…