Treba se znati bojati

Da li je uloga straha u politici jednoznačna, tj. jednoznačno negativna? Slobodno je društvo, obično se kaže (jer lepo zvuči), slobodno od straha: građanin slobodno sudeluje u javnim poslovima, opredeljuje se za ili protiv bilo čega i koga, glasa za koga hoće etc.

Slobodan građanin/ka/če je, dakle, neustrašiv? Ma ne, nego prosto živi u društvu koje se ne boji države, vlasti, autoriteta, sile; a ako se boji, mora da za to ima neki razlog koji je naveden u Krivičnom zakoniku. Pošto velika većina građana ipak nisu kriminalci, njihovo osećanje straha blaženo je zakržljalo, bar u “starim demokratijama”. Putujući, uvek sam zavideo građanima zapadne Evrope na krajnje opuštenom odnosu prema carinicima, policajcima i inim državnim službenicima prema kojima se građanin mahom odnosi kao da im je poslodavac, što i jeste. Mi iz istorijski nesrećnijih delova Evrope i sveta pred Vlašću smo uvek u nekom grču i latentnoj tremi, kao da polažemo ispit kod strogog profesora, a štošta nismo naučili, pa se bojimo da će nas oboriti.

Strah je, dakle, loš: on korumpira, zaglupljuje, degradira onoga ko se boji. Tamo gde takvi pretežu, stvari stoje loše, s tedencijom pogoršanja. Tako li je? Tako je.

Ali.

Postoje i drugačije vrste straha, i ništa nećemo promenti time što im nadenemo neko lepše ime, npr. “građanska odgovornost”. Ne boje se odgovorni ljudi carinika ili predsednika, nego se boje suseda, rođaka, prijatelja i mnoštva neznanaca s kojima dele političku zajednicu, te naposletku i samih sebe. Od sebe bi ovakav strah i trebalo da krene: prvo moraš dobro da zaviriš u sopstvenu građansku (pod) svest, da vidiš je li tu sve dovoljno čisto ili se nakupilo truleži koja – povezana s truleži drugih – može da izazove opasnu epidemiju.

Hajde da vidimo kako to izgleda u praksi. Francuzi su se – s raznih strana i na razne načine nezadovoljni Makronovom vlašću – malko opustili i upustili, i praktično prepustili izbore za Evropski parlament uvek entuzijastičnim glasačima Nacionalnog okupljanja Marine Le Pen. Makron je, na opšti zabezek, uzvratio potezom koji je možda hrabar, a svakako je ludo, možda prekomerno rizičan: raspisao je prevremene izbore usred velikog naleta “lepenovaca”. I dobio je što je dobio: ekstremna desnica postigla je senzacionalan uspeh u prvom krugu. Smešila joj se ili vlast ili uloga najjačeg pojedinačnog faktora na sceni, koji bi vrebao prvu priliku da napokon zauzme Republiku koju opseda već decenijama kao tvrđavu, s loše skrivanom namerom da iz njenih temelja povadi mnoge cigle na kojima se Republika drži.

Megjutoa, u nedelju se dogodio “revolucionarni prevrat” na miran način (uz nešto malo pratećeg francuskog folklora u vidu demonstracija ovakvih ili onakvih): lepenovci ne samo da se nisu ni približili većini potrebnoj za osvajanje vlasti, nego su kroz cilj prošli tek treći, ne samo iza Ujedinjene levice nego i iza makronista, o čemu kanda ni Makronova mama Fransoaz nije smela da sanja.

Šta je to naizgled tako obnoć presaldumilo tihu većinu francuskog političkog i biračkog tela? Ni jedna od onih uvišenih reči, nego strah. Strah za Republku, što je šifra straha za demokratski poredak, građansku sigurnost i sve ono ostalo što znači jednakost-bratstvo-sloboda. Naravno, politička praksa je prljava i često na drugom kraju štapa ne ostane baš mnogo od jednakosti, bratstva i slobode (dok ne stignu do krajnjeg korisnika, je li), ali svaki iole prosvećeniji Francuz – mada svetlosnim godinama daleko od bauka “omražeih elita” – naposletku dobro zna da mu ona druga strana, sa svojim suštinski protivrepulikanskim i antidemokratskim vrednostima, nudi samo još mnogo, mnogo gore.

Drugim rečima, ako je Makron hteo da uplaši Francuze od alternative, uspeo je. Nije to ništa loše: treba se plašiti onoga što je za plašenje. Ali se treba plašiti aktivno, sprečavanjem i suprotstavljanjem, a ne pasivno, pokoravanjem. Ovo potonje neminovno vodi u smrt politike, slobodne javnosti, istinskog pluralizma, smenjivosti vlasti. Pogledajte Srbiju nakon smrti/ubistva Petooktobarske republike i videćete kako to do u detalj tačno izgleda.

Zašto su nam se, dakle, desile infernalne devedesete? Zato što ih se nismo uplašili na vreme. I zato što nas elite nasleđene iz obuđavelog socijalizma, a u međuvremenu mahom degenerisane u pravcu banalnog etnonacionalizma, nisu plašile, nego su nas, naprotiv, hrabrile da odlučno stupimo u devedete. U vojničkim čizmama, dakako. Zašto su nam se dogodile 2012. i sve potonje godine? Zato što ih se nismo uplašili na vreme, a dobar deo dezorijentisanih, zakupljenih ili prosto prolupalih elita ubeđivao nas je da nemamo čega da se plašimo – osim eventualno opstanka Republike.

S takvima ni Francuzi ne bi daleko stigli. Umeti se bojati pravih stvari sastavni je deo prosvećenosti. Samo, džaba je to pričati tamo gde je “elita gora od rulje”. Autor ovih četiriju reči umro je u izgnanstvu i poluzaboravu, a onaj ko ga je gađao foto-aparatom u glavu veseli je sensei celokupne srpske vlasti, lik iz Stivena Kinga koji nam se ceri u lice od jutra do sutra.