Šta pokloni poručuju

Pre baš mnogo godina, zatekao sam se u Minhenu sredinom decembra, pun entuzijazma, pošto mi je to bila prva poseta nekom zapadnoevropskom univerzitetu (i svom onom raju za štrebere: punim bibliotekama, jeftinim kartama za koncerte, Leonardu u “Staroj Pinakoteci”). U toj budalastoj naivnosti, isprva uopšte nisam mogao da razumem zašto toliko ljudi ide kroz centar grada, gurajući kolica s neotpakovanim televizorima i frižiderima. Od detinjstva sam povezivao Novu godinu i poklone, ali i tada simbolične i skromne. Pojma nisam imao da su pripreme za Božić period kad se troši nenormalna količina novca i kupuju pokloni sebi, svim članovima šire porodice i mnogim prijateljima i kolegama. Sve predrasude koje sam imao o “trulom svetu kapitalizma” definitivno su učvršćene kada sam nekoliko godina kasnije stigao u Njujork tačno 14. februara, kad je broj poklona manji, ali su oni znatno skuplji.

Da li je ideja o poklanjanju postojala oduvek, a mi smo je samo izvitoperili, ili je istorijski sasvim nova? U čemu je smisao toga da birate nešto za nekoga, trošite vreme i novac, vučete kofer veći i teži nego što je morao da bude, pakujete u ukrasni papir (mada svi na pomen “Do you want it gift-wrapped?” imaju pred očima isto lice i počinju da se smeju), možda čak i stavljate pod jelku ili u čarapu koja visi na zidu?

OD DANAJACA DO TALENATA

Rano naučimo da svi vole da dobijaju poklone, da to sa sobom nosi doživljaj da smo drugima bitni, da misle o nama, da smo barem jednom godišnje u centru pažnje. I najstarija priča zapadne civilizacije kulminira zloupotrebom te ljudske slabosti. Kad opsada ne daje rezultate ni posle devet godina, najdomišljatiji među Grcima organizuje lažnu predaju, odustajanje i propratni poklon, za koji se ispostavlja da je prevara. “Trojanski konj” je izraz koji se često koristi i danas, dok je “Ne veruj Danajcima ni kad poklone nose” malo ispao iz upotrebe.

Novozavetna parabola o talentima bavi se složenijim vidom ideje poklona. Ona govori o darovima za koje se veruje da ih je neko dobio od Boga i da bi morali da budu iskorišćeni, dalje razvijani. Bog nagrađuje one koji su u tome uspeli (talent je naziv novčane jedinice, pa se novac koristi kao metafora za božji dar, što će kasnije imati ozbiljne negativne posledice) i kažnjava onoga koji je svoje zakopao da ne bi rizikovao da ih izgubi.

Starogrčka reč za poseban (božji) dar bila je haris i nju i danas nalazimo u izrazu koji se proširio po najrazličitijim jezicima – harizma (mladalački sleng je sve to skratio u riz, tako da se koren više ni ne naslućuje). Harizmatičan je neko ko se izdvaja iz grupe svojim darom, privlači pažnju, spontano postaje vođa ili mu se priznaje poseban talenat. Mi bismo rekli da je to neko ko je darovit, obdaren. Reč za materijalni poklon koji nekome dajete bila je doron, a ona se preselila i u romanske jezike, pa smo je i mi preuzeli u imenima kao što je Teodora, koje smo i preveli u Božidarka, a ne bi bilo neobično i da je reč dar izvedena iz nje.

NESAVRŠENA VELIKODUŠNOST

Znamo da jeste bilo poklona i u antici, pa čak i praistoriji, te da ih ima u Polineziji, u zajednicama koje inače ne dele mnogo toga s nama. Jedan od retkih autora koji se ovim bavio skreće pažnju i na to da pokloni uključuju sve aspekte društvenog života: oni imaju određenu ekonomsku vrednost, ali i estetske standarde, zakonski su prihvatljivi, nisu religijski tabuizirani… Ispada da pre nego što nekome nešto poklonite morate da završite nekoliko “fakulteta za život”, pošto najveći broj ovih detalja spada u nepisana pravila i većina ljudi mora da ih nauči sama.

Da stvari budu još komplikovanije, pokloni (mogu da) imaju različite svrhe. Lepo je verovati da mi nekome dajemo nešto da bismo ga obradovali, nesebično, bez očekivanja da će nam to ikako biti uzvraćeno. Nažalost, gotovo je svako osetio ili makar video razočaranje darodavca kada njegov pokušaj nije primećen, vrednovan, prihvaćen sa zahvalnošću, ako je ostavljen po strani, zaboravljen, ostao bez odjeka. Savršena velikodušnost ne postoji, pa sve i ako je naša namera izrazito čista, mi vrlo često negde u sebi priželjkujemo da ćemo i sami nešto dobiti, pa ako to i ne bude više od priznanja da smo velikodušni.

ZNAČAJNE NITI NAŠIH ODNOSA

Pokloni ukazuju na složene socijalne pravilnosti davanja i primanja. Postoje, opet nepisana, pravila koja utiču na naše odluke kome ćemo nešto pokloniti, šta tačno, koliko vredno, koliko često ili intimno, što sve mora biti povezano s tim koliko nam je ta osoba važna ili šta od nje želimo da dobijemo. Uz ovo ide i obaveza da se pokloni prime. Na emotivnom nivou, opet, svi znamo ili makar možemo da zamislimo, koliko bi zabolelo da neko naš poklon odbije da primi ili nam ga vrati. Na nivou društvenih normi, lako je razumljivo kakva je to poruka neprihvatanja, odbijanja, distanciranja, možda i nipodaštavanja ili prezira. I konačno, postoji i neka vrsta pritiska, ako ne i prave obaveze, da se na poklon uzvrati – kad toj osobi bude bio rođendan, kada se ona bude udavala, a u nekim slučajevima i bez ikakvog povoda. Pokloni, kao i mnoge dogodovštine u vezi s njima, predstavljaju neke od značajnih niti naših odnosa s drugim ljudima (ili porodicama, pa i čitavim narodima).

Relativno jednostavniji nivo ove situacije jesu pokloni zahvalnosti. Neko je učinio nešto važno ili lepo za vas i deluje vam da reči nisu dovoljne, već poželite da podvučete svoje hvala nečim više, u idealnom slučaju, ako tu osobu makar malo poznajete, nečim što ona voli, za čim traga, što bi njoj mnogo značilo ili pomoglo. Naravno, ovo bi moralo biti potpuno jasno razgraničeno od bilo kojeg oblika korupcije ili očekivanja da nešto morate dati, što nije nimalo teško, ali se ne radi na tome jednako posvećeno u svim društvima.

PORUKE I NAMERE

Neki pokloni pak treba da kažu izvini. Nekoga smo povredili, nešto smo mu nažao učinili, svejedno da li s namerom ili bez nje, a onda želimo da naše kajanje bude očigledno. Posebno ako smo, na primer, polomili neki drugoj osobi drag predmet, možemo poželeti da joj kupimo isti takav ili, ako je to nemoguće, da joj poklonimo nešto nama drago, da bismo bol preuzeli na sebe.

Gotovo nam je svima postala očigledna povezanost između poklona i nagrada za uspeh ili makar trud. Uspešni sportisti dobijaju medalje i pehare (a neki od njih i mnogo novca), a ideja rangiranja i nagrađivanja uvukla se sada i u svetove nauke, umetnosti, politike i radnih organizacija.

Važna u svemu ovome jesu dva različita rezultata psiholoških istraživanja. Prvi je da uz upotrebu nagrade postižete ono što ste hteli, a uz upotrebu kazne ne. Dakle, ako hoćete da vaše dete promeni svoje ponašanje, “dajte mu poklon” kad god uradi nešto dobro; ako ga budete kažnjavali za nepoželjno, dogodiće se samo to da će početi da krije od vas to što je uradilo. Drugo, ako neko ima “unutrašnju motivaciju” za bavljenje nekom aktivnošću i počne da dobija previše pohvala ili poklona kao nagradu (“spoljašnju motivaciju”), ovo može početi da umanjuje ili čak potpuno uništiti to inicijalno uživanje i želju da se nečim bavi (što nam možda objašnjava i zašto se tokom istorije mnogo puta desilo da neko bude jako popularan i onda padne u zaborav, a kasnije nam, posebno u umetnosti, najvažniji budu oni koje za života niko nije razumeo i poštovao).

Pokloni su gotovo uvek deo naših pokušaja da nekoga pridobijemo, osvojimo. Bilo da je u pitanju erotsko zavođenje ili ne, poklon može pomoći da nekoga privolimo da nam se pridruži, nešto nam otkrije ili nam postane odan, da poveruje kako nam je toliko važan da smo zbog njega spremni na sve. Zaljubljeni stalno nešto jedno drugom daruju (ili makar pune fioke onim što je trebalo da budu pokloni), često na način naivan i iskren. Ali u malo se oblasti ljudske interakcije poklonima manipuliše toliko kao u ovoj, pa je mnogim muškarcima intuitivno jasno da moraju da se obogate i budu u poziciji da se istaknu izuzetnošću svojih poklona.

Posebna kategorija su pokloni koje donosimo s putovanja, nazovimo ih antiseparacioni pokloni. Oni bi, zapravo, trebalo da kažu “Nisam zaboravio na tebe dok smo bili razdvojeni”, a u slučaju male dece “Obećavam da ću ti doneti poklon, pošto ću se sigurno vratiti s puta”. Mi ih često koristimo kako bismo deci skrenuli pažnju sa negativnog iskustva na pozitivno, jer ona očigledno i intenzivno protestuju, a i u mnogim brakovima oni predstavljaju nekakvo obećanje vernosti uprkos razdvojenosti.

MISLITE O POSVETI

Savremeni problem hiperinflacije poklona proširio se velikim delom sveta. Posebno deca, svakom mogućom prigodom, dobijaju tako veliki broj poklona da im gotovo nijedan od njih ništa ne znači, a odrasli često misle da pokloni nisu bili dovoljno dobri i kupuju još više. Takva praksa razvija očekivanje da će mnogo nagrada stizati odnekud, bez ikakvog truda, da između ponašanja i njegovih posledica nema nikakve dosledne i predvidljive povezanosti, pa nema ni načina da se u životu velikog broja današnjih đaka i studenata oseti ili da se u njih unese motivacija za napor i borbu.

Zato je mnogo bolje rešenje da neko dobije jedan poklon, ali da prethodno otkrijete tačno ono što bi ta osoba želela ili bi trebalo da dobije, te da se ozbiljno potrudite da posveta na najjasniji mogući način prenese vašu poruku.

Autor je psiholog