Požrtvovanost

Pokloni su lepa stvar, svejedno kog su oblika, svejedno da li ih dajete ili primate. Žrtvovanje je nešto sasvim drugačije, kako god da probamo da ga uobličimo i ispričamo. Ono je nešto više od poklona, jer obuhvata ne samo davanje drugom, već istovremeno i odricanje od nečega što nam je važno. Požrtvovanost je više čak i od nesebičnosti, koja predstavlja tendenciju u ponašanju, možda čak i osobinu ličnosti, pošto znači da sam spreman da drugoga stavim ispred sebe, koliko god to možda bolelo, da zbog nečega ili nekoga dajem više nego što bih mogao, više nego što imam, da ću se odreći nečega što mnogo volim. U najgorem slučaju, da ću žrtvovati nekoga koga mnogo volim.

ŠTA BOGOVI TRAŽE

U istorijskom smislu, verovatno je sve počelo kao prinošenje žrtava bogovima. Obično su to bili voće i cveće, ali i životinje, mada je logički nejasno zašto bi bogovi trebalo da se umilostive kad mi ubijemo i ispečemo, na primer, jedno jare. Znamo i da su mnogi narodi, valjda najupečatljivije Asteci, u posebnim ritualima, jednom godišnje, žrtvovali i velike grupe svoje dece. Razmere su drugačije, ali ta ideja nije bila strana ni Grcima. Ilijada počinje tako što Agamemnon žrtvuje svoju kćer uvređenoj Artemidi, pošto bez toga ne bi dobio vetrove potrebne da ga odvedu do Troje (mada je makar jedan savremeni mislilac zbunjeno upitao “Zašto je to zavisilo od toga!?”), nesvestan da će to žrtvovanje izazivati traumu i psihološko uništenje brojnih članova njegove porodice.

Pored žrtvovanja drugih, u antici se pojavljuje ideja žrtvovanja sebe zbog ljubavi. Upečatljiv primer je Alkesta, koja – kada njenom suprugu bude saopšteno da ga spasiti smrti može jedino nečiji pristanak da umre umesto njega – bez dvoumljenja pristaje da žrtvuje sebe, napušta uplakanu decu i “odlazi sa smrću”.

Obe ideje su prisutne i u Bibliji. Opisano je kako Avram i Sara dobijaju sina tek kad je njemu stotinu, a njoj devedeset godina, što bi valjda moralo biti shvaćeno kao stilska figura koja treba da nam naglasi koliko su ga želeli i voleli. Kad Isak poraste, Avramu Bog kaže da mora da ga žrtvuje i ovaj bez pogovora krene da to i uradi, da bi mu anđeo zaustavio ruku u vazduhu, što su dramatično prikazali mnogi kasniji slikari (i da ne ulazim sada u pitanje ko može da veruje u Boga koji je toliki “narcis” da su mu neophodni takvi dokazi nečije odanosti). Jedna od osnovnih doktrina u hrišćanstvu jeste ona o raspeću, o dobrovoljnom žrtvovanju Božjeg sina zarad iskupljenja svih ljudskih grehova. Pošto je teško poverovati da bogovi ne bi morali biti u stanju da nas podučavaju na manje bolne načine (ili nam od samog početka “ugrade napredniji softver” tako da prolivanje krvi nije neophodno), izgleda da je nama ideja žrtvovanja ili čak čin podnošenja žrtve nešto praktično neophodno.

Motiv se potom pojavio na bezbroj mesta u svetu umetnosti. Mnogi heroji iz narodnih pesama i ratnih filmova žrtvuju se da bi spasili veće grupe ljudi, Hamleta njegov otac žrtvuje psihološki, dok Viljem Tel rizikuje život svog sina, Đilda žrtvuje sebe da bi spasila čoveka koji ju je lagao da je siromašni student, Sonja Marmeladova da bi prehranila porodicu. Nema velike ljubavne priče bez spoljašnje prepreke ostvarenju ljubavi, pa u njima često neko bira smrt umesto razdvojenosti ili da bi spasao drugoga. Konačno, “Žrtvovanje” je i naslov filma posle koga je snimanje filmova u priličnoj meri izgubilo smisao.

DALEKI CILJEVI I BLISKI ODNOSI

Najčešće nema prolivanja krvi u pojavi da je u životu neophodno žrtvovati nešto zbog višeg ili makar dugoročnog cilja. Svaki put kad kažete “Jedno dobiješ, drugo izgubiš”, vi zapravo normalizujete žrtvovanje. Na primer, ja to radim svaki put kad je pet slojeva oblaka između mene i berlinskog sunca, ali istu stvar savršeno dobro znaju svaki student i svaki sportista. Kad god postavite veliki dugoročni cilj, vi se istovremeno spremate na to da ćete žrtvovati mnogo zabave, gubljenja vremena, kratkoročnih zadovoljstava – svega što ometa kretanje ka tom cilju. Naravno da vrhunski sportisti ne smeju da jedu šta požele, spavaju tek kad im se prispava, preskaču treninge zbog dobre žurke, ali do samog vrha i u sportu i u klasičnoj muzici, pa i nekim oblastima nauke, stižu samo oni koji su žrtvovali čitavo svoje detinjstvo (ili su to umesto njih uradili preambiciozni roditelji).

Ne morate biti posvećeni tako dalekim ciljevima da biste znali sve o požrtvovanosti. Svaki posvećeni roditelj odrekao se nebrojenih sati, koncentracije, energije, novca, pa ne bi trebalo da čudi to što empirijska istraživanja pokazuju da roditeljstvo znatno smanjuje uživanje u životu. Tu vidite i snagu nesvesnih (evoluciono starih) mehanizama koji nas motivišu na roditeljstvo uprkos naporu i činjenici da prosečnom detetu vršnjaci vrlo rano postanu važniji nego roditelji. I mada će pripadnici mnogih vrsta sisara, pa i nižih vrsta, poginuti da bi odbranili i nahranili svoje mladunce, deluje nemoguće proceniti da li je takav stepen požrtvovanosti među ljudima u znatnoj meri i kulturno uslovljen. Odnosno, teško mi je da zamislim nekoga na hladnom severu kako uzvikuje “Koga ja imam u Imotskom?”

Verovatno bi se nešto slično moglo reći i za druge oblike emotivnih veza, mada su one po pravilu, evoluciono gledano, i manje bitne i znatno površnije. Ali svi su ljudi ako ne teški, a ono barem ograničeni u svojim kapacitetima, tako da bliskost mora da uključuje toleranciju, odricanje, pa čak i požrtvovanost. Da usamljenost ne boli koliko boli, niko se nikada ne bi odrekao privilegije da zaključa vrata iznutra. Život više generacija u istom domaćinstvu, čak i skladni i solidni brakovi, najbolji prijatelji koji žive zajedno tokom studija – ništa od toga nije moguće bez povremene, u idealnom slučaju naizmenične požrtvovanosti, preuzimanja tuđih tereta i razumevanja za tuđe mane.

ŽRTVA, ŽENSKI POSAO

Pretpostavljam da se i iz mojih primera vidi jasna razlika u očekivanjima. Ako izuzmete odbranu u (staromodnom) ratu i visoke profesionalne ambicije, požrtvovanost je nešto što se očekuje od žena. U tradicionalnoj slici sveta, žena ništa ne poseduje, uči se samo kućnim poslovima i biće žestoko kritikovana ili čak odbačena ako ne podredi sebe svakome u domaćinstvu. Kroz priče, pesme i direktne instrukcije, mi vaspitavamo devojčice tako da one razviju sliku da ništa njihovo nije prioritet a lako bi moglo biti i sramota, da bi trebalo da se odreknu sebe u korist svoje braće, profesionalnog identiteta i nezavisnosti zarad muža i dece, samopoštovanja i sopstvenog mišljenja da bi izbegle ogovaranje. Dodatna je komplikacija u tome da se ovaj pritisak posebno fokusira na mlade majke (kojima treba podrška, ne pritisak) i da su agensi njegovog beskrajnog ponavljanja vrlo često druge žene (u gotovo mitološkoj konstelaciji svekrva-snaja).

DOKLE TRPLJENJE IMA SMISLA

Ovo je možda najupadljiviji primer, ali pitanje je univerzalno: dokle požrtvovanost ima smisla, dokle trpeti? Kako bi svako od nas trebalo da nauči da prepoznaje tu granicu posle koje požrtvovanost postaje mazohizam, poništavanje sebe, samoponiženje? Mnogi ljudi ne umeju da naprave ovu procenu čak i kad spoljašnji pritisci više nisu jaki i izbori postoje, a meni deluje najvažnije da bi razgovor o ovome trebalo voditi sa verovatno svakom drugom osobom koja upiše psihologiju, s većinom zaposlenih u “pomagačkim profesijama”. Takođe, ne samo da je mnogim ljudima koji dolaze na psihoterapiju potrebno vreme da sebi daju dozvolu da ne stavljaju druge automatski ispred sebe, već mi se mnogo puta desilo da nekoga ko odvaja vreme i novac da bi dobio pomoć moram da “ubeđujem” da ne treba da me štiti od sebe, da on/a nije odgovoran/a za to što sam ja izabrao posao koji sam izabrao.

Zbunjujuće veliki broj ljudi veruje da njihova osećanja, seksualnost, ambicije, interesovanja, temperament mogu ugroziti druge i, najčešće nesvesno, odlučuju da ih se odreknu, žrtvujući time i svoju autentičnost. Mnoga deca ovo rade “automatski”, pošto previše zavise od odraslih, ali na kasnijem uzrastu roditelji mogu odustati od sebe da bi sačuvali naklonost sada odrasle dece. Isto to rade neki zaljubljeni, zaposleni, nesigurni i uplašeni, mada se brzo da videti da ta strategija ne daje nikakve dugoročne rezultate. Jednostavno je: robove niko ne poštuje, a gde nema poštovanja nema nikakvog temelja za odnos, pa ni smisla da zbog druge osobe ili odnosa nešto žrtvujete.

Nažalost, neka deca moraju da žrtvuju sebe i svoje živote i pre no što uistinu izgrade makar i kakve-takve identitete. I nije u pitanju nikakav oblik zlostavljanja ili traumatizovanosti, o kojima se danas sve više govori. Malo dete vidi da neko do koga mu je mnogo stalo pati i ne može sam da nađe izlaz. Neko je hronično bolestan, drugo dete u porodici se ne razvija kako bismo voleli, neko je zavisan od supstanci ili aktivnosti, odsutan, nesrećan, radi po tri posla… Dete, naravno, ništa od toga ne razume intelektualno, ali mu je jasno da nešto stoji između njega i potencijalnog izvora ljubavi koja mu je neophodna koliko i kiseonik. I ono žrtvuje sebe, ne bi li tog drugog, najčešće roditelja, oživelo, izlečilo, razveselilo, pa da onda i ono samo može nešto da od te osobe dobije.

To vrlo često funkcioniše dobro, dečja ljubav je tako direktna da leči brzo i efikasno. Problem je, međutim, u tome što se u dete usadi bolno uverenje da ono nije dobro samo po sebi, da će ljubav dobiti samo nakon ogromnog truda, pa tako bira sagovornike u budućnosti i gradi sve vrste važnih odnosa. Gde zarad uklapanja s drugima svako mora da žrtvuje ponešto, ovi ljudi traže posebne izazove, privatno ili profesionalno, podređuju se potrebama drugog, bore se za njega, štite ga i neguju. I čak može da se desi da im to postane jasno, ali da ne umeju drugačije nego da žrtvuju sebe.

Autor je psiholog