Postoji nešto zamorno u tome da i dalje govorimo o “konzervativnim” i “progresivnim” ljudima, kao da su to dve čvrste političke strukture, jasno omeđene, jasno odvojene, upisane u nas poput krvne grupe. Kao da još uvek postoje dva uredno formirana tabora, dve strane sveta koje se sukobljavaju preko jedne neprekinute linije. Kao da se svako od nas može zauvek smestiti u levo ili desno, napredno ili nazadno, revolucionarno i reakcionarno. Čini se taj jezik više ne funkcioniše. Umesto identiteta, postoje načini na koje se snalazimo u svetu. Načini na koje reagujemo kad nas nešto ugrozi. Načini na koje podnosimo pritisak, načini na koje se vadimo iz teških situacija, načini na koje se branimo, otvaramo, povlačimo, izlažemo. U tom smislu, “konzervativno” i “progresivno” se ne odnose na to ko smo – to su načini na koje se nosimo sa svetom koji je previše nestabilan, previše zahtevan, previše kontradiktoran.
POLITIKE TELA (I TELO POLITIKE)
Političko ne počinje od ideologije. Počinje mnogo dublje – u telu, u osećaju ugroženosti, u nemiru, u ljutnji, u nemoći, u želji da se stvari pomere ili da se konačno smire. Pre nego što imamo mišljenje, imamo relaciju. Odnos prethodi mišljenju: pre nego što počnemo da mislimo mi smo već u nekom odnosu. U odnosima. Zato ono što se naziva konzervativnim često znači da, na primer, želimo da sačuvamo ono bez čega bismo se raspali. Ono, pak, što se naziva progresivnim često počinje na sasvim suprotnom mestu, kada sve postaje nepodnošljivo. Postoji trenutak kada postojeći poredak postane neizdrživ. Kada sputava, guši, umara, iscrpljuje, isključuje, ili jednostavno, više ne omogućava život. Tada se javlja impuls za promenom, ne zato što je novo uvek bolje, već zato što postojeće postane nepodnošljivo. Najvažnije je da se oba ova impulsa — i konzervativni i progresivni — mogu pojaviti u istoj osobi, u istom životu, ponekad u istom danu. Nema doslednosti u toj vrsti dinamike. I to nije znak političke nestabilnosti, već znak ljudskosti. Čovek može žestoko braniti jednu formu života i istovremeno želeti radikalnu promenu neke druge. Može čuvati ono što smatra dragocenim i rušiti ono što smatra nepravednim. U tome nema nikakve kontradikcije – kontradikcija je u našem odnosu prema svetu, a ne u samo u ljudima.
PUKOTINE
Ranjivost je to mesto na kojem se ova dva politička impulsa najjasnije vide. Kada ranjivost osećamo kao pretnju, postajemo defanzivni, zatvaramo krug, učvršćujemo ono što je preostalo, nastojimo da minimalizujemo gubitak. Kada, naprotiv, ranjivost vidimo kao zajedničku, kao nešto što nas povezuje sa drugima, tada se otvara prostor za promenu, za deljenje rizika, za preuređenje postojećih odnosa. Oba odgovora su legitimna, ali oba postaju problem kada se pretvore u apsolutnu poziciju – apsolutna odbrana postaje agresija, apsolutna promena postaje nasilje nad onim što ljudima znači oslonac.
Ljudi ne postoje jedni pored drugih, već jedni sa drugima, jedni za druge. Naši odnosi prethode političkim ideologijama. Tek iz njih izrastaju sve dalje razlike. U tim odnosima javljaju se dva osnovna gesta, jedan koji pokušava da sačuva prepoznatljivost, kontinuitet, krhke strukture u kojima se osećamo kod kuće (chez moi); drugi pokušava da otvori prostor u kojem je moguće drugačije zajedništvo; zajedništvo onih koji nemaju zajednicu. Drugi je ono što uvodi pukotinu u svaku formu zajedništva, ono što sprečava da zajednica postane zatvorena, potpuna, sigurna u sebe, konačna.
KLIMAVO DRUŠTVO
Danas živimo u društvu koje je tečno, klimavo, nepredvidivo. Stari oslonci su popucali – stabilan posao, jasne uloge, predvidive institucije, društveni ugovori koji su nekada bili makar minimalno održivi. Zato ljudi istovremeno žele sigurnost i promenu, kontinuitet i slobodu, zaštitu i otvorenost. To nije dokaz da su ljudi nedosledni. To je dokaz da svet ne dopušta jednostavan život. Politički identiteti, kao “ja sam progresivna” ili “ja sam konzervativna”, služe samo da zakamufliraju tu složenost. Kad poverujemo da smo jedno zauvek, prestajemo da primećujemo sopstvena unutrašnja raskršća. Etička dimenzija ove situacije još je dublja. Ljudi ne donose odluke isključivo u skladu sa svojim interesima ili ideologijom. Ponekad postupamo iz odgovornosti prema drugome, prema nečemu lomljivom što ne želimo da izgubimo. Ponekad reagujemo jer osećamo da nešto više nije podnošljivo. Otuda ono konzervativno može biti gest brige, a progresivno gest pravde. A najčešće su oba gesta istovremeno prisutna, kao dva zahteva između kojih nema lakog izbora.
U tom kontekstu postaje jasnim da politika ne može biti zasnovana na stabilnim identitetima. Ono što nas pokreće je oscilacija, kretanje između zaštite ili imunizacije i promene, između o/čuvanja i preobražaja, između onoga što je nezamenljivo i onoga što je nepodnošljivo. Pravo pitanje, utoliko, glasi: šta želiš da zaštitiš, sačuvaš, konzerviraš i zašto? Možda nam najviše i nedostaje upravo ta promena perspektive — politika koja više ne traži da se odreknemo sopstvenih unutrašnjih kontradikcija, nego da naučimo da ih mislimo, razumevano i prevodimo u zajednički život. Konzervirati i menjati nisu identiteti; to su načini postojanja. I tek kada to prihvatimo, politički razgovor može ponovo da postane moguć.
Autorka je filozofkinja, profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije
