Glad i bol

...

Ne može biti sumnje u to da je glad jedna od osnovnih sila u prirodi. To važi za gotovo sva živa bića, a posebno za nas koji održavamo konstantnu temperaturu organizma. Glad nas podseća na to da život dolazi s određenom cenom i da je neophodno uložiti trud u “pribavljanje goriva” za kretanje kroz njega. Sve životinjske vrste mogu se prikazati kao deo takozvanog lanca ishrane i u prirodi je potpuno uobičajeno da u svakom trenutku neko nekoga proždire i vari, a glad predstavlja veliki problem i potencijalni put ka smrti.

Glad je i kod ljudi jak nagon s velikim uticajem na naše psihičko stanje i ponašanje. U poređenju s drugim vrstama, mi smo zaboravni i lako nam je odvući pažnju s onoga što je važno. Nagoni su tu da nas vrate onome od čega život zavisi (glad, žeđ, spavanje i seks, a na malo drugačiji način i vezanost za druge). Zbog toga u organizmu postoje hormoni i preko nekih od njih nagoni ostvaruju svoj uticaj na nas (izazivajući upravo glad, žeđ, pospanost, seksualno uzbuđenje ili usamljenost). Kada se nagonska želja ispuni, nervni putevi koje su hormoni prethodno aktivirali privremeno se “gase”, da bi s vremenom ponovo oživeli.

Jedan od važnih problema s glađu u savremeno doba jeste to što veoma mnogo ljudi nastavlja da jede i nakon što im je očigledno da su se zasitili. Razlog za to leži u činjenici da svi nagoni vode istom ishodu, te da nedostatak zadovoljenja jednog može da se nadoknadi preterivanjem u zadovoljenju nekog drugog ili svih ostalih. Hrana, u doba kad više ne moramo ni da je lovimo ni da je skuvamo, već je samo poručimo s interneta, izuzetno je laka kompenzacija, pre svega za usamljenost ili nedostatak seksualnog života (na engleskom se ovo naziva “emotional overeating”, mada se taj termin izvorno odnosi i na različita druga osećanja).

PREMALO I PREVIŠE HRANE

Glad je neprijatno iskustvo i mi se trudimo da ga izbegnemo. Od “krčanja creva” može se doći do drhtanja ruku, slabosti i uznemirenosti. Ukoliko smo gladi izloženi nekoliko dana ili sedmica, počinje da nam propada imunitet i sposobnost organizma da se brani, odnosno počinjemo da “gubimo zdrav razum”. Gde u psihološkim eksperimentima ljudi vide krivudave linije i krugove, izgladneli vide špagete i ćufte, a verovatno svako zna kako hrana jače miriše i postaje ukusnija u zavisnosti od toga koliko ste gladni. Žrtve nemačke opsade Lenjingrada svedočile su i o stanjima suženja svesti, kada su ljudi pokušavali da zagrizu stolice ili zidove, pa i o halucinacijama u kojima su “videli” hranu tamo gde nije bilo ničega. I u ratovima i u nekim drugim vanrednim situacijama (na primer, nakon brodoloma ili rušenja aviona), dolazi čak i do pojave kanibalizma, kada je glad tako jaka da vodi prekoračenju tabua da se jede ljudsko meso – borba za preživljavanje bude jača od bilo kojih emotivnih barijera ili etičkih načela.

Gotovo svi ljudi imaju neke preferencije vezane za hranu ili etička i/ili religijska uverenja, pa će radije trpeti glad nego da pojedu nešto što im se po ukusu i/ili mirisu gadi, neprihvatljivo im je ili zabranjeno. Ali ima i mnogo više. Psihijatrija zna za poremećaje vezane za zadovoljenje gladi verovatno od svog nastanka. Ima različitih problema kad se radi o tome kako, odnosno čime, pokušavamo da pobedimo glad, to jest kad jedemo neobične stvari. Neki su prolazni, kao kada vrlo mala deca jedu pesak, zemlju ili kreč sa zidova. Drugi su situacioni, kao kada organizam trudnice “šalje poruku” da hitno mora da se obezbedi neka potpuno neočekivana namirnica. U stanjima najtežih shizofrenih poremećaja neki pacijenti skupljaju svoju mokraću i izmet, pa ih “vraćaju” u telo.

Najopasniji poremećaj u vezi s ishranom i glađu svakako je anoreksija, pošto ona može da dovede do izmene i/ili prekida različitih telesnih funkcija, pa čak i o do smrti. Neki adolescenti, uglavnom devojčice, prestanu delimično ili potpuno da jedu, ponekad do nivoa koji im ugrožava zdravlje i život. Učestalost poremećaja naročito je visoka u Evropi i Severnoj Americi, pa se procenjuje da u SAD od njega pati između pet i deset miliona žena, ponajviše mladih. U svetu svake godišnje od posledica anoreksije umre preko deset hiljada osoba, a mnogi pacijenti pokušavaju samoubistvo.

Problem suprotan ovome jeste nemogućnost obuzdavanja, u mnogim slučajevima periodično prežderavanje (u pitanju mogu biti količine hrane za koje je teško poverovati da stanu u ljudski organizam). Ponovo su najčešće u pitanju adolescentkinje, među kojima mnoge u tajnosti povraćaju ili koriste laksative da se slučajno ne bi ugojile. Svaka dvadesetpeta osoba koja pati od bulimije od nje i umre, tako da poremećaje ishrane uopšte ne bi trebalo uzimati olako.

ODLUKA O ODRICANJU

Nama je danas smešno to što su klasifikacije mentalnih poremećaja još pedesetih godina uključivale vegetarijanstvo (ili nudizam). Naravno da ne može biti nikakvog poremećaja u nečijoj odluci da, iz saosećanja ili protesta, ne jede meso – ili bilo koje namirnice životinjskog porekla, u slučaju veganstva. Upravo obrnuto, raširena praksa ugrožavanja opstanka nekih vrsta i nemilosrdnost sadržana u očigledno užasnim uslovima uzgoja, eksploatacije i ubijanja domaćih životinja donose problem da se obrazloži zašto se svi nismo odrekli svih (ili makar većine, ili makar veći deo vremena) ukusa koji nam možda prijaju ili smo se na njih navikli. Jer ovde niko ne govori o zahtevu da budemo gladni.

Gotovo sve velike religije uključuju ideju o postu, koji podrazumeva redovno gladovanje ili makar odricanje od nekih vrsta hrane, kao i nekoliko takvih perioda tokom godine, koji znaju da traju i po više sedmica, a određene religije donose i trajne zabrane, obično na određene vrste mesa. Za razliku od savremenih praksi gladovanja, koje bi trebalo da pomognu unapređenje zdravstvene situacije, religije pokušavaju da inspirišu na podvig, na prevazilaženje ovozemaljskog i uzdizanje ka duhovnom (kako god da se razume sadržaj ovih pojmova).

NEPRAVDA VEĆA OD ŽIVOTA

U mnogim situacijama glad može da posluži i kao jaka metafora. S jedne strane, kad neko ima jaku potrebu čak i za nečim apstraktnim, mi znamo da kažemo “gladan pravde” ili “gladan znanja”, jer nam je ta žudnja etalon za sve koje u životu dolaze kasnije. S druge strane, psihoanalitičari se pitaju koje bi u slučajevima poremećaja ishrane simboličko značenje hrana mogla da ima, recimo, da li pacijentkinja odbijajući hranu zapravo odbija ono što hrana za nju predstavlja.

Poznata je i, nažalost, česta praksa da se izgladnjivanje koristi kao oblik mučenja. Čim postane neizvesno da li će biti dovoljno hrane, među ljudima raste uznemirenost, što mnogi diktatorski režimi koriste kao oblik zastrašivanja za sve i posebno, u još strožem režimu, za političke zatvorenike. Pri isleđivanjima, izgladnelu osobu je lakše slomiti, a izgladneli zatvorenici teško smognu snage za otpor ili pobunu. U ratovima, genocidima ili etničkim čišćenjima glad se obično javlja zbog promene uslova života, ali može biti i deo strategije da civili budu ubijeni bez korišćenja oružja. Videli smo to u nacističkim logorima, pri opsadi Sarajeva ili tokom genocida u Gazi, pa je teško poverovati da će takvi zločini ikada prestati. Kada se u ljudima probudi okrutnost, oni ne biraju sredstva i posežu čak i za izgladnjivanjem do smrti.

Pošto svi znamo koliko glad boli i može biti opasna, još od antike postoji politički protest koji dobija formu štrajka glađu. Ovo može voditi i do smrti onih koji protestuju, pa se time poručuje kako je to jedina (preostala) reakcija na nepravdu veću od života. Ukoliko nije u pitanju manipulativno privlačenje pažnje, štrajk glađu ne počinje se zbog malih stvari, kad ima mnogo drugih opcija ili ako niste pod vremenskim pritiskom. Ovome pribegavaju politički zatvorenici ili aktivisti – najslavniji primer je verovatno Gandi – koji se bore protiv imperija, diktatura ili patrijarhata.

MAJKA GLADNA SINOVLJEVOG GLASA

U trenutnoj situaciji u Beogradu sve je dovedeno do krajnjih granica boli koje ljudska duša može da podnese. Štrajk glađu očajnički je pokušaj jedne majke da iz onih koji su uzurpirali institucije u njenoj zemlji izvuče makar i trag ljudskosti, pa potom i priznanje istine i predaju pravdi. Emotivna dimenzija ovog čina izlazi iz domena svakodnevice i više priliči antičkim ili Šekspirovim tragedijama: jedna žena prinuđena je da uvede sebe u opasan oblik gladovanja zato što niko nije u stanju da prizna kako je i zašto ubijen njen sin, mladić koga je ona dvadeset sedam godina, između ostalog, branila od gladi, u početku tako što mu je njeno telo davalo sve što je u njemu bilo najbolje i najzdravije, zadržavajući za nju samu tek ono što preostane. I jasno je da ona u toj borbi mora biti nepobediva, jer šta je glad u želucu majci koja je već više od trista sedamdeset dana gladna jednog glasa, osmeha, nade, zagrljaja, oslonca… Šta je za nju štrajk, kad ona zna da svoju najdublju glad nikad više neće utažiti. Ali nešto je potpuno istrulilo u državi srpskoj, ako su neophodne ovakve žrtve i to iz ovakvih razloga.

Štrajk glađu takođe znači da se nadate da vreme koje protiče povećava pritisak i da će se zlotvori pokajati i iskupiti. Ovo je nenasilni oblik protesta koji ni u čemu ne ugrožava onoga protiv koga je usmeren, osim što apeluje na njegovu savest. I u tome leži velika opasnost štrajkova glađu – da možda pokušavate da utičete na savest tamo gde savesti nema, pošto do potrebe za ovako radikalnim protestima i dolazi samo kada neki ljudi ne nose u sebi ni trunčicu savesti i samilosti.

A lako bi se moglo ispostaviti i da ti nemilosrdni što se sada smeju, pevaju i smišljaju politikantske ujdurme u sebi nose neku paklenu prazninu i glad, tako duboku i sveobuhvatnu da je baš ništa, nikakva gramzivost, vlastoljubivost, moć, bogatstvo, slava, nikad neće ispuniti i zasititi.

Autor je psiholog