Devojka je svoje oči klela

Ko je gledao crtane filmove kao mali sigurno se seća kako je to smehotresno bilo kada Džeri nadmudri Toma i još ga zvekne čekićem po glavi, pa mu na čelu iskoči čvoruga kao šargarepa. Ili kada Ptica Trkačica naglo skrene, a Kojot proleti u provaliju, napravi još nekoliko koraka kroz vazduh dok ne shvati da ispod njega više nema tla, ostane sekund da lebdi dok se i on i gledalac ne sete da postoji gravitacija, pa uz karakterističan zvižduk nestane u ponoru i spljeska se o dno. Kojot, Tom i ostali preživeli su svašta – bukvalno preživeli. Ali su zato zabeleženi slučajevi dece koja su loše prošla pokušavajući da ih oponašaju.

To je dovelo do toga da su u nekim društvima skraćivali scene koje bi mogle loše da utiču na decu. U Britaniji su, recimo, cenzurisali epizode u kojima crtani junaci puše. U Švedskoj su agresivnije crtane filmove rado zamenjivali zagrebačkim Profesorom Baltazarom, koji probleme nije rešavao nasiljem već naukom. Ili Bolekom i Lolekom, čiji su nestašluci bili bezazleni i uglavnom u skladu sa fizikom.

Onda smo dobili veštačku inteligenciju i mogućnost da ono što je u stvarnosti nemoguće napravimo kao realističan video. Pa danas gledamo pse koji sprečavaju malu decu da gurnu prste u šteker, porodice koje se sprijateljuju sa vukom ili risom kojem su prethodno spasli mladunče, ili automobile i motocikle koji na neverovatan način izbegavaju smrtonosne sudare. Takvi snimci preplavili su društvene mreže, mešaju se sa autentičnim klipovima i stvaraju informativnu maglu u kojoj više nije lako razaznati šta je stvarno, a šta “nacrtano”.

Takve digitalne obmane ne spadaju klasično u “fake news” jer ne pokušavaju da nam podvale laž kao vest. Ali mogu napraviti sličnu štetu. Čak i kada racionalno znamo da je nešto izmišljeno, podsvest pamti prizor kao da je stvaran. Delom zbog dokumentarnog izgleda snimka, delom zato što većinu tih videa gledamo površno, bez razmišljanja o autentičnosti, naročito ako nam se ono što vidimo dopada.

Najuspešniji primeri postaju viralni jer algoritam prepoznaje da ih ljudi gledaju duže i sa više interesovanja, pa ih automatski nudi drugima. A naš mozak se milionima godina razvijao tako da veruje onome što oči vide, dok tek poslednjih nekoliko decenija pokušavamo da naučimo kako to ne mora uvek biti tačno. Kod crtanih filmova bilo je lakše – ipak je reč o karikaturi. Ovde su likovi realni.

Jedan od najjednostavnijih testova autentičnosti jeste pitanje: ko snima i zašto ne reaguje? Ako se pred kamerom pojavi opasnost, bilo za onoga ko je snima ili za osobu u kadru, prirodna reakcija je da se pomogne, a ne da se nastavi snimanje. Ipak, navikli smo da su kamere svuda i da ljudi snimaju sve, pa retko sebi postavimo to osnovno pitanje – zašto pas spasava dete, a ne osoba koja drži telefon i mirno posmatra kako se ono dovodi u opasnost.

Kako tehnologija bude napredovala, najveća veština neće biti stvaranje realističnog videa, već sposobnost da se prepozna šta nije stvarno. Kao što smo morali da naučimo da ne verujemo svakoj vesti na internetu, a ni to nismo baš potpuno savladali, moraćemo da naučimo da ne verujemo svemu što vidimo.

Problem nastaje kada sumnja postane osnovni refleks. Ako prestanemo da verujemo bilo kom snimku, otvara se prostor za novu vrstu odbrane: svaki prestupnik može jednostavno tvrditi da je video lažan i da je generisan veštačkom inteligencijom. Teret dokazivanja tada prelazi na onoga ko je snimak objavio.

U tom svetu granica između stvarnosti i fikcije više neće biti tehničko pitanje, već pitanje poverenja. A poverenje je, za razliku od algoritma, mnogo teže generisati.