Zašto ne i „Rent a book“?

Uvek se zainteresujem, da ne kažem i obradujem, kad u štampi naiđem na redove koji se bave plasmanom, prodajom, u suštini čitanošću knjiga – a svakako jedan veoma provokativan napis na tu temu je i „Čije su vaše knjige“ Zorana Stanojevića. Kako vek provodim u tom svetu kao bibliotekar, informatičar, izvoznik knjiga, to nisam iznenađen podacima, tačnije kretanjima koje navodi Stanojević: ponekad mi se čini da su se alarmantna stanja u toj sferi nastavila još od prelaska sa rukopisne na štampanu knjigu. Ne mislim da potcenjujem ogroman rad i zaslugu svih onih koji se nalaze, kao i ja sama, između pisca i čitaoca, ali dozvolićete da suštinu i smisao procesa čine oni koji pišu i oni koji čitaju.

Još pre petnaestak godina došla sam na ideju da otvorim servis za iznajmljivanje najnovijih knjiga: ideju sam stavila na hartiju (neću čitaoce da zamaram kalkulacijom), sa izdavačima se začas dogovorila, uprošćeno rečeno – knjigu koja je u redovnoj prodaji koštala recimo 500 dinara čitalac je na deset dana mogao da iznajmi za 50, s tim što bih za, ne sećam se tačno, dvadesetak iznajmljivanja ja isplatila izdavače, režiju i ostvarila neki profit… E pa, ideja je propala na administrativnom situ: „Šta to znači iznajmljivanje knjiga, i, uostalom, vi ste već zaposleni?“ – „Pa ljudi, skoro sve se na svetu može iznajmiti: ‘oćeš venčanicu, ‘oćeš autobus, ‘oćeš kafanu, njivu, pevače, predavače, nadničare…“, pa onda iznedrim svoj najjači argument „rent a car“… Jok… Bila sam uporna ali i nestrpljiva (što je moja baka vrednovala kao „tvrdoglava“ i „nesnosna“), dignem ruke i otvorim sopstveni informativni centar – koji se sastojao od kompjutera, CD-a sa medicinskom informatikom i štampačem – ne tražeći ničiju saglasnost. Uz pomoć te moje agencije mnogi su lekari pratili svetsku stručnu literaturu, magistrirali, doktorirali, a ja od tog skromnog prihoda imala za letovanje, novo perje, moderniji kompjuter…

Sve ovo navodim ne bih li možda nekoga navela da ponovo aktualizuje ideju „Rent a book“, i to iz nekoliko razloga: nema više sprečavanja privatne inicijative, ova vrsta delatnosti može da se odvija ili u krilu samih knjižara (samokonkurencija je najzdravija kontrola), antikvarijata ili bilo gde drugde, i, najzad, njeni korisnici nisu samo ljudi koji nemaju para da kupe knjigu već i oni mnogobrojni koji žele da je samo pročitaju… a u biblioteci ne mogu da je dobiju.

I da se vratim članku koji je i bio povod da se javim. Uverena sam da položaj knjige nije stanje nego proces, Gutenbergova galaksija je živa, neprekidno sve u njoj vri, knjiga kao voda nalazi svoj put i preživljava… iako, kako Stanojević s pravom na to ukazuje, tekućih briga ima…