Zamršen život

Čini se da se digla dobrodošla halabuka oko teksta Jovane Gligorijević „Pravda za Acu Lukasa“. Mišljenja sam da svi komentari koji su se pojavili odražavaju svu zatvorenost i nerazvijenost našeg društva. Naime, kada bi se, recimo, ovakav jedan tekst o gotovo svim životnim putanjama opskurnog lika pojavio u nekom uglednom mediju u Evropi i razvijenim društvima (šta god to podrazumevalo u ovom slučaju), nisam siguran da bi reakcije uopšte bilo, jer je tamo davno shvaćeno da se društvo mora sagledavati u svim njegovim pojavnostima i manifestacijama, tamo se zna da je društvo ili bar ideja o njemu stvorena kroz jednu vrstu sinkretizma (dakle, svega i svačega, pa naravno i Ace Lukasa). Zna se u „starim demokratijama“ i to da svaki pojedinac, društvena grupa i njihovo delanje moraju biti legitiman predmet analitičkog i kritičkog mišljenja kako bi se društvo razumelo u totalitetu a čini se da se drugačije i ne može. Ne smemo graditi društvo u kojem će mera ispravnosti pojedinca biti to ko koju muziku sluša, koje filmove gleda i ko zna koja još opšta mesta. Međutim, opasnost od opštih mesta se baš krije u njegovoj opštosti, jer je ono kao takvo najlakše za različite vrste valorizacije i veoma često nimalo ne odstupa od proseka, što će u jednoj vrsti izokrenute stvarnosti značiti da je ono društveno korisno i da doprinosi integraciji. To, naravno, nije potpuno tačno, ali ne možemo stvari gledati crno-belo, jer one to nisu. Društvo je daleko složenije nego što možemo da zamislimo, naročito danas u postmoderno doba kada je i sam pojedinac daleko složeniji nego nekad, jer mnogostrukost stvarnosti u svakodnevnom životu, ali i javnoj sferi doprinosi ovoj vrsti zamršenosti. Stoga želim biti dobronameran pa reći da gospođa/ili gospođica Tamara Petković, čije ste pismo objavili u broju 1173, nije razumela već pomenuti tekst Jovane Gligorijević zbog pomenute zamršenosti, a ne zbog neznanja ili možda zbog toga što je takvih svetonazora.