Sanjarije s ideološkog piknika

Kada dirnete u neku tabu temu, pogotovo političke provenijencije, onda nemate prava na čuđenje ili lamentiranje nad reakcijama koje neminovno slede. Utoliko sam pišući o „Srbiji i Građaniji“ već unapred bio spreman na kritike koje će doći iz naizgled različitih pravaca domaće ideološko-političke scene, a u kojima ću s podjednakom strašću i lakoćom biti otpisivan kao „srpski nacionalista“ (nedostaje još samo ono: „monarho-klerikalistički konzervativac“) ili pak svrstavan u neke mračne i još nedefinisane cehovske klanove. U svakom slučaju, reakcije na tekst o nacionalnoj državi koji je „Vreme“ u skraćenoj formi prenelo iz „Prizme“ predstavljaju školski primer konvergencije lokalnih varijanti liberalizma i socijalizma, nezavisno od njihovih međusobnih omraza i denunciranja za totalitarizam. Zajednički prezir spram nacionalnog (tj. „kolektivizma“) i države („etatizma“) učinio je da se tema o nacionalnoj državi unapred doživljava bezmalo kao reinkarnacija utvara loše prošlosti, bespotrebno oživljavanje „davno prevaziđenih ideja i nazadnih shvatanja“, a bogami čak i kao prećutno amnestiranje ili, u najmanju ruku, neosetljivost na bezbrojne nepodopštine Miloševićevog režima počinjene, navodno, upravo u ime nacionalnog principa. Koliko su ta aprioristička shvatanja i politička podmetanja opravdana – o tome će u najkraćem biti reči u odgovoru mojim kritičarima, u čiju dobronamernost i iskrenost motiva, razume se, uopšte ne sumnjam.

I

Premda nastupaju sa (donekle) suprotstavljenih idejnih uporišta, i Dušan Pavlović i Vesna Pešić načelno se slažu u jednom: nacionalna država u Srbiji nije moguća. Kako stvari kad je ona u pitanju stoje izvan Srbije (u njenom bližem i daljem okruženju), ne govori se posebno, no da se naslutiti optimistički zaključak da ni tamo nije loše, te da svetska republika, kao univerzalna, da ne kažem globalna politička zajednica građana, samo što nije uspostavljena. Utoliko Srbiju treba adekvatno pripremiti za nastupajuće carstvo mira i slobode na zemlji.

Argumentujući takve (ne)eksplicirane pozicije, kao što i priliči (ne)iskustvu, D. Pavlović je gotovo u potpunosti doktrinarno usmeren, dok V. Pešić više vodi računa o istorijskom kontekstu, varirajući pri tom teorijske i (real)političke razloge za našu „građansku državu“. S obzirom na to da Pavlovićev tekst vrvi od štreberskih pouka i primedbi tipa „pogrešno“, „trebalo bi“ i sl., on u ovom slučaju više traži poduku no raspravu, no kako se ipak prvi oglasio, red je da mu se prvom i odgovori. Odlučan da brani demokratiju i „univerzalne liberalne vrednosti“, pri tom neutešno brkajući nacionalni, verski i seksualni (?) identitet s društvenim slojevima i profesionalnim ulogama, naš autor vidi (kritikuje) i ono čega nema (ne piše), a brani ono što niko ne napada. Ostavljam ovde po strani njegove implicitne optužbe za moj pritajeni šovinizam, odnosno nekakvo etničko čistunstvo, tim pre što mi takva gledišta već i zbog vlastitog („mešovitog“) porekla nikada nisu mogla biti bliska.

Mnogo je interesantniji Pavlovićev strah od nečijeg prećutnog zalaganja da se ustavom nameću običajne prakse. Koliko je meni poznato, taj se pravno-politički biser još nigde zvanično „na ovim prostorima“ (mislim u Srbiji) nije zapatio (pa ga stoga ne treba ni fingirati kao polemički predložak), ali zato svakako jeste ona nemoguća sintagma o „ustavnom patriotizmu“ koju je skovao neprikosnoveni guru domaćih, i uopšte istočno-evropskih „liberala“ i „socijaldemokrata“ – Jirgen Habermas. Rečena, efektna sintagma Velikog Eklektičara, premda zamišljena s „čisto liberalnih“ polazišta, kako misli Pavlović, kao takva teško da je igde ikada bila delotvorna, no to neće omesti lokalne dogmatičare da je rabe do besmisla. Nalazeći da je već samom upotrebom omiljene ideološke mantre njihova konceptualna utopičnost principijelno „viša“ i „naprednija“ od prezrene empirije, naši verujući teoretičari ideala individualnih sloboda i jednakosti svoje snove uporno upoređuju sa stvarnošću i nikako da se probude. Ništa zato, u dogmatskom dremežu bili su i bolji od njih. Ako ništa drugo, uvek im ostaje beskompromisni obračun s navodnim „protivnicima liberalnog shvatanja države“ koje, kada i nisu na horizontu, valja izmisliti.

II

Nasuprot Pavlovićevoj ničim izazvanoj gorljivoj odbrani „apsolutnih sloboda“ i „čistog liberalizma“, Vesna Pešić je više sklona iskustvenim argumentima. Nalazeći, po njenom sudu, brojne nedoslednosti u mojim stavovima, čak i poneku zlonamernost, ona smatra da glavni problem naše rasprave nije nacionalni identitet Srbije, već „nacionalistički zločini i grubo diskriminisanje građana“ (valjda od strane prethodnog režima?), kao i moje navodne smutnje u pogledu definisanja pojma građanina. Međutim, posle svega, ostaje nejasno gde sam i kako ja to „korektno“ ili „ispravno“ problem postavio e da bi potom izvlačio pogrešne zaključke. Primera radi, ukoliko nam, ako sam dobro razumeo V. Pešić, valja slediti francuski model nacije u kome se nacionalnost izjednačava s državljanstvom, onda logično proizilazi da su u Srbiji svi njeni građani naprosto – Srbi! Neće biti da bi se s tim složili baš svi građani dotične države, a još manje bi se s tim saglasila V. Pešić. Ali upravo je to teorijski konsekventan i ako se hoće – politički dosledan zaključak modela koji ona uzima za uzor građanskog definisanja države. Zbog toga sam ja, između ostalog, i naglasio da je svaki oblik nacionalizma upravo i samo to – nacionalizam, pri čemu uvek valja razložno analizirati njegove konkretne manifestacije i političko artikulisanje, a ne prosto vikati „Drž’te lopova!“ Stoga ponavljam, neki idealni (u smislu: dobri, poželjni, itd.) tipovi nacije/nacionalizma naprosto ne postoje, već svaka nacija predstavlja specifičan spoj građanskih i etničkih elemenata, i kao takvu je valja tumačiti.

Takođe, kada se zalažem za analitičko (a ne emocionalno) poimanje konkretnog, recimo, srpskog nacionalizma, to nipošto nije i ne može biti identično s onim što mi V. Pešić spočitava kao odustajanje od kritike ili rezignirano relativizovanje naših društvenih (ne)prilika. Istovremeno, nigde u mom tekstu nema zalaganja za etnonacionalizam, ekskluzivno preferiranje dominantne etničke grupe ili traganja za nekakvim vlasništvom nad državom, kao što nema ni pokrića za čudnovati „utisak“ V. Pešić da ja građanina vidim kao „jedno ništa, splačinu, nečiju pakost koja smera da oduzme srpski etnički identitet“. To što uvažena koleginica misli da ja mislim, što nagađa ili naslućuje svakako nije polemika sa stavovima koje sam izrekao.

I najzad, ako zaista „ispada da nekako nije jasno šta u stvari Cvetković hoće“, onda je prilika da kažem jednostavno: „Nazivati stvari njihovim imenom i razgovetno (može i ‘transparentno’), o njima misliti“. Eto, to je sva mudrost, odnosno intencija tog zloglasnog teksta, uz još jednu, ne baš beznačajnu primedbu: „Razdvojiti teorijski govor od političkog angažmana“. E taj drugi klasični zahtev savremene društvene nauke i filozofije politike čini se da nužno ostaje neprihvatljiv našim političarima teoretičarima, kao i mnogim drugim društvenim naučenjacima, jer zaboga, čemu samo reči (tumačenja) kad se zna da je stvar do toga da se svet izmeni. Dobro, u redu, menjajte svet, ali nemojte da nas ubeđujete kako je baš tako jedino ispravno, etički nesumnjivo, pa još i – „naučno legitimno“.

III

Neka mi na kraju bude dozvoljeno i nekoliko opaski načelne prirode. Jedan od osnovnih izvora nesporazuma u domaćoj političkoj misli, kada se i ako se uopšte povede reč o nacionalnoj državi, jeste nasleđeno uverenje najvećeg broja aktera da nacija i država neminovno odlaze u prošlost. Prebacivanje ideala u kategorijalni aparat ima za posledicu potcenjivanje i konačno odbacivanje svakog diskursa koji opominje na realnost. Zbog toga se lako preuzimaju i još brže troše sve one univerzalno objašnjavajuće metanaracije temelja svetskog razvoja: prekjuče „klasna borba“ i „nevidljiva ruka tržišta“, juče „modernizacija“, danas – „globalizacija“. Na toj i takvoj matrici opstojava domaća politička misao, poprilično inficirana manijom misije i prosvećivanja, manje tumačenjem, odnosno razumevanjem stvarnosti, a ponajmanje onim komičnim „mimoiđizmom“ što ga je skovala V. Pešić – šta god da to značilo.

Iz razloga nasleđene alergije na nacionalno koje je krivo za sve, na domaćoj teorijskoj sceni se najpre morate deset puta ograditi od svakog, a posebno „vlastitog nacionalizma“ ako želite istražiti šta nacionalna država u Srbiji jeste ili može da bude. Nelogično ali zato sistematski gajeno podvajanje nacionalnog od građanskog, stalno potenciranje etničkog utemeljenja srpskog nacionalnog identiteta nasuprot jugoslovenskom loncu u kome se etniciteti i nacije pretapaju u novi nacionalni identitet „višeg tipa“, kompleks etničkog („seljačkog“) porekla suprotstavljen „gradskom“ i/ili „građanskom“…, sve su to razlozi koji su na paradoksalan istorijski način u dobar deo srpske inteligencije duboko usadili otpor upravo prema srpskom (ne i nekom drugom – širem) nacionalnom identitetu. Naravno, lamentirati nad time zaludno je i besmisleno, baš kao i stalno uveravanje sagovornika da niste željni tuđe krvi, tla ili novčanika.

Najnovije (samo)dokazivanje ideološke pravovernosti koja traži neki nadidentitet danas protiče u duhu apologije „globalizacije“, što naizgled rastvara partikularističke, ksenofobične i agonalne etničke i nacionalne identitete, stvarajući pri tom globalnu kulturu s kosmopolitskim prefiksom. Oduševljeni „nezaustavljivom globalizacijom“ (ne samo) naši ideolozi „nove emancipacije“ svuda vide eroziju nekada neprikosnovenog državnog suvereniteta, sve to uz neodoljivo napredovanje globalne ekonomije i njoj pripadajuće kosmopolitske političke volje koja podrazumeva nove forme političkog organizovanja i ljudska prava za sve građane sveta. Lepo zvuči, no da li je zaista baš tako? Ukoliko ostavimo po strani ekonomsku argumentaciju u prilog jačanja, a ne slabljenja moderne, ergo nacionalne države, i ukoliko takođe, premda je to gotovo nemoguće, zanemarimo aspekt međunarodnih odnosa, onda, ipak, bez preterivanja možemo reći da nacionalna država svuda i dalje, i to dobrano, predstavlja krucijalni momenat izgradnje kolektivnog identiteta njenih građana. Odreći se nacionalne države ne znači samo dovođenje u pitanje nacionalnog samoodređenja građana, kao najobuhvatnijeg i najsloženijeg oblika kolektivnog identiteta u moderno doba, već znači dovođenje u pitanje samog opstanka dotične političke zajednice. Rečeno u duhu danas popularnih metafora i analogija: ako igrate fudbal tako da vaši igrači jedni druge udaraju, presvlače se u tuđe dresove i daju golove za protivničke timove, onda sasvim sigurno nećete ostati u ligi, a na kraju će vam se klub i rasformirati.

Utoliko, po cenu banalnosti, recimo da nacionalna država nije isto što i nacionalistička (šovinistička) država. Ono što je bitno jeste sledeće: bez nacionalne države kao jedinstvenog okvira za demokratske i liberalne institucije jedne političke zajednice građana, narečene ustanove pokazuju tendenciju degenerisanja u pravcu legitimisanja „regionalnih“ ambicija provincijskih elita (refeudalizacija), ili pak separatističkih težnji manjinskih nacija koncentrisanih na zasebnom području. Drugim rečima, bez nacionalne države nacija se rastače u specifično političko predmoderno stanje koje po definiciji negira savremenu koncepciju (modernu definiciju) države. Time nacija gubi osnovnu instituciju vlastitog ustanovljenja, dok se istovremeno poništava identitet političke zajednice koja se rastvara u mnoštvo regionalnih subkultura, bez stvarne suverenosti i sa slabašnim vezivnim tkivom u vidu, eventualno, zajedničke vere. Konačno, recimo i to: delimično nasuprot svojoj genezi, danas tek u jakim – suverenim i dobro organizovanim nacionalnim državama građansko društvo pronalazi svoje mesto i autonomiju. U suprotnome, i jedni i drugi postaju kolateralna šteta globalne ekonomije, nekontrolisanih i nelegitimnih centara moći, odnosno najjačih nacionalnih država. Neće biti da je to ono što je u našem „najboljem interesu“, nezavisno i od toga kako sebe vidimo ili nazivamo.