Pare su u igri

Vrlo pojednostavljen tekst kolega Pavlovića i Petrovića u kome je sagledana samo jedna dimenzija problema, a krivica svaljena na istraživače i profesore koji su olako predstavljeni kao lenjivci i neznalice, što naravno ne znači da u naučnoj zajednici nema i takvih. Učešće na međunarodnim konferencijama je skopčano sa izvesnim troškovima koje istraživač, osim ako mu organizator ne pokrije sve troškove, što je u poslednje vreme sve ređe i ređe, mora da finansira od sopstvenog novca, budući da Ministarstvo nauke učešće na istim SUFINANSIRA jednom u dve godine. Što se objavljivanja u međunarodnim časopisima tiče, mogu samo da kažem da samo neko ko relativno površno poznaje strane jezike može tvrditi da mu nikakva lektura (koja takođe košta) nije potrebna. Suočeni sa radovima pisanim na nemuštom engleskom jeziku, urednici stranih časopisa i priređivači zbornika sve češće upozoravaju da se radovi šalju na akademskom engleskom jeziku. Jednostranost i isključivost predloga kolega Pavlovića i Uroševića se ogleda i u potpunom zanemarivanju značaja i mesta humanističkih nauka. Postoje teme od krucijalnog nacionalnog značaja koje su, u međunarodnim okvirima, potpuno nebitne (jezik, lingvistika,etnologija, nacionalna istorija). Takve teme su, u brojim slučajevima, potpuno nezanimljive za redakcije međunarodnih časopisa. Dalje, ozbiljno bavljenje naukom podrazumeva i redovno nabavljanje strane literature i istraživanje u inostranstvu koje Ministarstvo takođe ne finansira. U vremenu u kome su istraživači prinuđeni da sami finansiraju sopstveni posao, članak kolega Pavlovića i Uroševića mnogo više liči na oficijalni tekst plasiran iz Ministarstva negoli na ozbiljnu analizu stanja u nauci.