O univerzitetu i batinašima

Na početku svog teksta o batinanju studenata Arhitektonskog i Elektrotehničkog fakulteta, i krajnje ironičnom epilogu tog događaja, Slobodanka Ast tvrdi da je reč o „nečuvenom događaju u istoriji Univerziteta u Beogradu“. To, nažalost, nije tačno. Nešto slično dogodilo se 4. februara 1999. godine na Filološkom fakultetu. O tome je svojevremeno pisala upravo Slobodanka Ast (vidi tekst „Noć i magla na Filološkom“, „Vreme“ br. 434). Epilog je, takođe, sličan: još uvek niko nije odgovarao.

Tog četvrtog februara uveče, nakon nekoliko meseci bojkota nastave koji nije davao rezultate, studenti Filološkog fakulteta odlučili su da se zatvore u jednoj od sala Fakulteta i ne izlaze odatle do smene tadašnjeg dekana Radmila Marojevića. Na sastanku koji je dekan upriličio ranije tog dana, ne bi li nas odgovorio od te namere, pitao sam ga da li njegov zahtev da ne ostajemo na fakultetu znači da ćemo biti fizički izbačeni napolje. Marojević mi je odgovorio da ga to ne pitam.

Nekoliko sati kasnije događaji se nižu sledećim redom: Grupa studenata (većinu zapravo čine studentkinje) odbija da napusti zgradu fakulteta. Oko 18,30 na fakultet dolazi Radmilo Marojević i odlazi u dekanat. Ubrzo zatim, u razmacima od po nekoliko minuta, na fakultet počinju da stižu grupe od pet-šest batinaša. Ukupno ih je došlo dvadesetak, i barem jedan od njih bio je naoružan. Iz dekanata se batinaši vraćaju sa ključevima kojim zaključavaju ulazna vrata Fakulteta i vrata sale u kojoj je trebalo da bude nastavljen protest. Nas tridesetak zbilo se na stepeništu u auli fakulteta. Batinaši – očito znajući tačno koga treba da premlate – uleću među nas i izvlače dvojicu kolega koji su označeni kao glavni organizatori protesta. Ubrzo zatim otključavaju nam vrata fakulteta, i mi – razumljivo – izlećemo napolje. Prošli smo relativno jeftino: dvoje studenata u Urgentnom centru – jedan kolega s potresom mozga i jedna koleginica u stanju šoka. Dok stojimo na ulici ispred fakulteta, po batinaše u nekoliko navrata dolazi crni audi 80 i odvozi ih u malim grupama, kako su i došli. Dok odlaze glasno nam se smeju. Policijska patrola koja se pojavljuje, naravno, ništa ne čini.

Za divno čudo, Radmilo Marojević sutradan je oslobođen dužnosti dekana, uz bizaran izgovor da treba da ide studijsko putovanje u Rusiju (?!). Neke kolege prepoznale su pojedine batinaše kao članove obezbeđenja Studentskog grada.

Ljudi koji su mesecima „obezbeđivali“ Filološki fakultet i na kraju tukli studente, za razliku od onih sa Elektrotehnike, nisu tužili fakultet zbog para (valjda im je uredno plaćeno). Međutim, koliko god cinizma bilo u nameri batinaša da naplate svoje usluge, i koliko god bila paradoksalna činjenica da im država pomaže da ih naplate, oni nisu pravi junaci ove priče. Pravo pitanje je ono o Teodosićima i Marojevićima, i, konsekventno, o univerzitetu. Kako je moguće da ispred imena tih ljudi i dalje stoji da su redovni profesori Beogradskog univerziteta? Ja ne znam da li su oni značajni stručnjaci u svojim naučnim oblastima i kakvi su predavači, niti me to zanima. Ja se samo pitam gde je granica koja se ne sme preći. Da li neko zaista misli da je nakon svega što su učinili dovoljan samo prezir većeg dela akademske javnosti? Šta je to što neko na Univerzitetu u Beogradu treba da uradi da bi bio pozvan na odgovornost, i šta je to što neko treba da učini da bi bio isključen iz nastave? Izgleda da prebijanje studenata nije dovoljno.