Moje ćerke nisu snobovi

Priznajem da mi nije sve sasvim jasno šta je Jovana Gligorijević htela da kaže svojim tekstom!?

Znam jedino da su moje dve ćerke išle na koncert i vratile se sa osećanjem duboke poniženosti. Starija ćerka je želela svojoj mlađoj sestri da priredi ugođaj za njen sedamnaesti rođendan i da je karte za koncert kupila još pre nekoliko meseci. Nije nam kućni budžet takav da možemo da priuštimo sebi zadovoljstvo da prisustvujemo svim događanjima koji se Beogradu nude, ali u toj „strogoj selekciji“ dirigovanoj budžetom, svakako izbor pada na ono što je vrhunsko i što je u skladu sa ličnim senzibilitetom. Međutim, kada dođe do razočaranja, onda tu nema opravdanja: „pa ona je vrhunska umetnica“. Kćerke su došle na koncert zato što je Ejmi Vajnhaus vrhunska umetnica. One su to znale i nisu otišle sa namerom da gledaju pijanu ili drogiranu umetnicu, već s namerom da uživo dožive ono što umetnica daje od sebe kada je trezna ili bar dovoljno trezna.

Tu su više krivi menadžeri što su dozvolili da se umetnica izblamira. Razumemo da je umetnica živo biće, senzibilno stvorenje, moguće sa svim ljudskim manama, podložno svekolikim iskušenjima, ali tu postoji menadžment koji bi trebalo da vodi računa da se umetnica kanališe tako da se slabosti ispucavaju posle. Očigledno se menadžment bavio samo branjem para. Nadajmo se da će beogradski organizatori koncerata ubuduće u ugovorima zaštititi publiku od takvih situacija.

Ne bih rekao da su moje ćerke snobovi. Mnoga znanja su stekle i izvan školskog programa (muzičke škole, baletske škole, strani jezici, radionice, inostranstvo i konačno: porodično i društveno okruženje) – dakle, sve što je potrebno za prepoznavanje pravog vrednosnog sistema. Ne mislim pritom da su mi ćerke neki izuzetak, mislim da one pripadaju onoj zdravoj većini mladog stanovništva, sa izgrađenom otpornošću prema iskušenjima i za sada sa jednakom početnom šansom da u budućnosti postanu deo društvene elite.

Toliko o jednom profilu publike. Naravno da postoji više profila publike na jednom koncertu takvog tipa (snobovi, VIP-ovci, narkomani itd.). Sigurno je da na takve koncerte dođu i oni kojima nije cilj koncert, nego ambijent da se naduvaju. Međutim, svi ti zajedno navedeni profili publike ipak predstavljaju manjinu u odnosu na onu zdravu većinu koja očekuje nešto umetnički lepo, profesionalno i uzbudljivo.

A sada o profilu jednoga grada koji se zove Beograd. Ako kolokvijalno kažemo za neki grad da je metropola, tu ne mislimo samo da je u pitanju glavni grad neke države. Grad koji poseduje svojstva metropole nije obavezno i administrativni centar države (takvih primera na ovoj planeti ima dosta). Grad sa svojstvom metropole, znači nešto mnogo više, a to je mesto susretanja različitosti. Centar i policentar. Mesto starih žitelja i mesto doseljenika. Mesto u kome žive žitelji urbanog mentaliteta, ali i žitelji provincijalnog mentaliteta. Mesto u kome žive razne nacionalnosti, veroispovesti, ateisti i agnostici. Rečju: melting pot (kotao pretapanja). Mesto gde se strancu koji dođe na vikend desi da ostane nekoliko decenija ili do kraja života. Mesto gde se stvara umetnost. Mesto gde se studira. Mesto koje živi puna 24 sata. Mesto koje je gotovo svakodnevno domaćin nekog međunarodnog skupa, manifestacije ili festivala. Sve to nabrojano i ko zna šta sve još čini Beograd.

Beograd nije veliki grad i teško da bi mogao da se stavi na listu od sto najvećih gradova na svetu. Međutim, Beograd je svakako na listi onih pedesetak gradova u kojima život ne prestaje sa paljenjem uličnih svetiljki, odnosno na listi gradova posebne privlačnosti.

E takav grad sa svojstvom metropole može da ima i publiku za sve vrste manifestacija. Ili svaku vrstu verzirane kritične mase kojoj se ne može podvaliti. Velika umetnička imena rado gostuju u Beogradu i po više puta. Mnogi su se iskreno izjasnili koliko im znači sopstvena provera pred beogradskom publikom.

Ne bih komentarisao komičarku Čelzi, nikada nisam imao senzibilitet za američki humor i komiku sa nalepljenim smehom. Vređati druge nacije nije politički korektno. Osetljivost na antisemitizam ne bi smeo da bude izuzetak u merenju političke korektnosti. Sve nacije, rase i religije morale bi da budu na isti način zaštićene od političke nekorektnosti. Ostaje nam da verujemo u to da će američka administracija, kao najodgovornija za sve što se u globalnom javnom mnjenju događa, do kraja zaokružiti i definisati pitanje političke korektnosti, bez izuzetka i različitih standarda.