Moguća koalicija

Veoma mi je žao što Srbija ne može da izabere predsednika. Za mene je broj glasova koje je dobio Labus u prethodnom glasanju mera ko je u Srbiji za EU i hod ka progresu. Isto tako sam svestan koliki je procenat srpskih ekstremističkih očekivanja iz glasova poklonjenih drugom Vojislavu, Šešalju. To zabrinjava. Glasovi dati Koštunici govore takođe o ljudima bliskim tvrdom nacionalizmu i verujem da će doći do koalicije Koštunica–Šešelj, za Srbiju koju priželjkuju Ćosić, Bećković, Anfilohije, Obraz, Svetosavska omladina i slični. Gospodin Voja Koštunica traba ipak da shvati da većina građana Srbije ne želi njega za predsednika. Ko gubi ima bar pravo da se ljuti. U stvari, šteta je, ako bi Koštunica zbilja predstavljao demokratsku opciju, u šta sve više sumnjam (ako mu smeta Đelić i slični), što je pukla nit između Đinđića i njega. Nijedan nije moj po mojim preferitetima, ali sam se nadao da će njih dvojica uzeti uloge Karamanlisa i Papandreua i izvući Srbiju iz blata.

Znate, kad se govori o standardu, imam u vidu ono što mi kolege iz drugih zemalja nekadanjeg Sovjetskog lagera kažu, a to je da mi uvek kukamo, a ipak je standard dvaput bolji nego u Bugarskoj, a tri i više puta bolji nego u Ukrajini. Te zemlje nisu bile pod izolacijom, sankcijama i bombardovanjem, a ipak smo mi ispred njih (poredim plate profesora univerziteta).

Grčka je šest puta ispred nas u standardu, ali vratite Grčku u 1976, dve godine posle pada pukovničke hunte i uporedite je sa Srbijom, a ne danas kad je punopravni član EU, mažena i pažena od svih godinama. Grčke kolege obično kažu: „Mi smo siromašna zemlja bogatih ljudi, a vi ste bogata zemlja sirotih ljudi!“ Tu je kvačka! To treba tamo da razmisle „umne glave“ i politički činioci i da izvuku naravouvenije: zašto je tako, a ne obratno! Zašto mi nismo bogata zemlja, bogatih ljudi?!