Đavo u novinarstvu

Gospodin Živkov nije više zadovoljan sobom, pa bi sada hteo da bude neko drugi. Već u sam naslov članka „Da sam ja netko“ postavlja svoju ličnost kao problematičnu, nezadovoljnu, ne uviđajući da je on već time neko što je ličnost, čovekovo biće stvoreno po Božijem liku i naličju. Ali on to kao da ne želi da bude, kao nije, da ne zna da je neko i nešto, pa bi želeo da je „netko“ drugi, a ne ono što on sam jeste, neponovljivo za sebe i u sebi neponovljivo biće, ličnost. Želeo bi da bude „netko“ drugi i na drugom mestu, ne da postoji već da „vedri i oblači, pali i svlači“. Zar to nije u osnovi šizofreno i nemoralno htenje i željenje?!

Pored svega drugog, g. Živkov želi da bude đavo u Crkvi, dakle pravi pravcati đavo, jarac sa rogovima i bradom, kako metaforično predstavlja đavola Rečnik simbola, jer to ističe pod 10. tačkom svojih razmišljanja, ne dovodeći reč đavo pod znakom navoda, da bi joj umanjio stvarno i namenio metaforično značenje. Da se vratimo na temu: da je g. živkov „neki đavo u Crkvi“, onda bi me ili javno blagoslovio posle, kako kaže, nasilja za vreme „Dana ponosa“ gej momaka i gejica devojaka (a ja nisam tražio niti primam blagoslov od „đavola u Crkvi“, čak ne ni od svetovnjaka, pogotovu ne od onoga koji se zalaže za prava homoseksualaca koje Božije pismo osuđuje, jer sam pravoslavni sveštenik koga može blagosloviti samo pravoslavni episkop), dakle, ili bi me „blagoslovio“ ili bi me krstio „slobodnim, paracrkvenim strelcem“. Pa kažete dalje g. Živkov: da ste đavo u Crkvi, ja bih bio „ražalovan, suspendovan, otcepljen“.

I stvarno, „đavoli“, kako oni u Crkvi tako oni i u Državi, stalno traže moje raščinjenje otkako sam 1956. g. postao pravoslavni sveštenik, jer sam stalno ratovao protiv njih, bili oni na vlasti, u državi, Crkvi, na ulici, u zbornici, uvek sam vapio: Bežite, đavoli, od mene „u mesta pusta i bezvodna, gde Bog ne priviruje i gde samo đavoli obitavaju i skaču jedan na drugog.“ Bežite đavoli od mene, ako ste u Crkvi ili izvan nje, ako ste u novinarstvu ili prosvetarstvu! Bežite, i samo bežite!

U tome i jeste poenta Božije dobrote prema meni, g. Živkov, što đavoli i đavolice, zli dusi i zle dušice, ustaju protiv mene kao sveštenika, evo već punih 45 godina, a ja opstajem kao sveštenik! I da vam kažem, na vašu veliku žalost, da sam i sada sveštenik, pravi pravcati sveštenik, ne ni ražalovan ni penzionisan, jer se sveštenik ne može penzionisati (penzioniše se paroh, profesor fakulteta, sveštenik nikad do „izdihanija“), sveštenik kroz koga još deluje Božija blagodet (jer još uvek služim svete tajne i molitvoslovlja), i ta se Božija blagodat u meni isprečila 30. juna ove godine vama, đavolčićima i đavolicama, da ne prljate i svojim jarčijim smradom ne „mamite“ Božije i moje stado, koje mi je povereno rukopoloženjem – oni meni i ja njima; da ustanem protiv svih vas koji ste navalili na ovo malo zdravih Srba, koje niste mogli do sada da iskvarite, telesno i duhovno da ubijete, da im uvezete pošast Novog svetskog poretka da nas kupuju i „seksualno zlostavljaju“ na nastran, slobodno kažem đavolji način.

Čudno je, g. Živkov, još čudnije što me oslovljavate sa „bata-Žaki“, samo što ne kaza „topli brat Žaki“, jer znate da to nisam. A teško vam je da me oslovite onako kako od pamtiveka pravi Srbi i pravoslavci oslovljavaju svoje sveštenike: „Oče…“ Pa, vi i nemate „svoga sveštenika“, vaši sveštenici su tuđi, žrečevi paganizma, razularenosti i satanizma. Ja i ne bih mogao da budem vama „otac“, jer latinska poslovica kaže. Similis simili gaudet – slično sličnome teži. Simpatično je to, ja kako, „bata Žaki“, zar ne?!, kao da smo negde zajedno čuvali ovce ili koze, ali, kako, kad je sve manje i ovaca i koza u Srbiji, a sve više ovnova i jaraca? Čudno zar ne g. Živkov?! Otkud toliki ovnovi u Srbiji kad ovaca nema? Otkud jarci kada koza nema? Kažite mi, pretpostavljam da vi to znate!

Elem, da vam kažem, ozbiljno i iskreno, ja bih volio da ste đavo u Crkvi, jer bih se protiv vas žestoko borio, verujem i uspešnije, jer mi je dosadilo da se više borim protiv nevidljivog đavola. Borio bih se protiv vas kao što sam se borio i borim protiv svih anomalija, moralnog zagađenja, nedostojnih najamnika, iskvarenih ljudi posebno u Crkvi. I verujte mi, da ste u Crkvi, sa takvim vašim rezonima, žestoko bih se protiv vas borio. Stoga, zamolite nekoga od vaših pajtaša da vas rukopoloži, pa ću vas onda izazvati na verbalni dvoboj. Ovako ne ide, da izazivam nevidljivog đavola koji je jači od mene, kad mi je ionako dosta vidljivih đavolčića i đavolica svuda oko mene koji mi sišu dušu „na flis papir“ svakoga dana i svake noći.

Pa, pošto vi mene, kao đavolčić, ne možete blagosloviti, onda ću ja prizvati Božiju blagodat na vas kako biste sa više poštovanja, uvažavanja i razumevanja pisali o sveštenicima koji dostojanstveno, stradalno nose svoj krst u ovom životu, ne tražeći ni pohvali, ni plašeći se kazne, idu sa Hristom Gospodom i za Hristom Gospodom, jer je njihovo Carstvo Nebesko, a ne onih koji su izabrali Carstvo zemaljsko i kaljužaju se u gresima kao svinje u blatu.

Bog vas blagoslovio ako ste kršteni! A ako niste, trčite do najbliže crkve, pa se krstite i zablagodarite Gospodu što ste me sreli na svome životnom putu vašeg novinarstva da biste se spasli večne smrti i propasti.

Napomena:

U idućem broju „Vremena“ objavićemo reagovanje g. Gavrilovića na kolumnu „TV Manijak“