Češka škola

Ko je s početka XX veka hteo da ozbiljno studira tehniku, i držao do sebe i do tehnike, studirao je u Pragu, ne u Beču ili Parizu. Kad su se sredinom tog istog veka italijanska i francuska kinematografija umorile od dokazivanja da film ne mora biti holivudski pinkeraj, pojavila se češka škola i stvorila najbolje jugoslovenske filmadžije…

A mi smo se Česima – uglavnom podsmevali i uterivali ih u stereotipe mlakonja i kukavica u groznim košuljama od štampanog platna koji u kafani poručuju vodu i prave limunadu od „praškova“ koje nose u džepu. A naši seksualni gorostasi (trip svekolike svetske gubitničke sirotinje) stajali bi zbunjeno pred tim divnim, duhovitim, vedrim i senzualnim Čehinjama koje bi im na rastanku govorile nekim njima čudnim, nežnim rečima, da su oni u stvari više od običnih sezonskih pastuva, samo što toga još nisu svesni. Zbunjeni, jer nisu znali šta bi sa tim komplimentima pošto su se ceo život upinjali da budu baš to – ono zbog čega bi svoje rođene sestre pretukli, ubili ili ih se odrekli, jer su „kurve“.

Kad gle, pošto su se od svojih rođaka Slovaka (koji su takođe imali svoju neslavnu epizodu sa „nezavisnom državom“ uz pomoć nacista) rastali bez krvi i razaranja, svima njima je krenulo bolje nego nama. Možda zato što se oni nama nisu nikad podsmevali i otvoreno nam pokazivali naklonost trpeći, kako dolikuje dostojanstvenim ljudima, našu prepotentnost, kao cenu za u ono vreme njima teško pristupačno letovanje u inostranstvu i iluziju jedne vrlo relativne slobode. Pa i danas, kad više ne proizvodimo ni onaj „auto pravljen na času opštetehničkog“, uvek će se naći neko da se vajka: „E, pa, kad je i ‘škoda’ postala auto…“

A u međuvremenu je „škoda“ zaista postala jedan od boljih auta, a Češka jedna od boljih država u Evropi, što su, i jedna i druga, bili i pre suludog poluvekovnog eksperimenta na koji smo se samo mi ozbiljno primili…