Barem da ne psuju

Policijski posao kod nas neće biti reformisan tako što će se dovesti novi ljudi koji su fini i inteligentni. Policijski posao je svugde, gde se obavlja kao što treba (a to je održavanje reda na ulicama i hapšenje kriminalaca), težak posao koji zahteva ljude odeređenih duševnih osobina. Kod nas se policija bavila ne samo svojim osnovnim poslom, već i gomilom drugih koji su mnogo prijatniji nego opasno i teško održavanje reda. Izdavali su razne dozvole, pasoše, naredbe i sedeli u udobnim kancelarijama. Nije ni čudo što po gradu niko nije poštovao propise i što su mnogi zločini ostali nerešeni. U Americi su 60-ih godina policajci tukli uhapšene prekršioce sve dok vrhovni sud nije doneo presudu u slučaju „Miranda“ (tako se zvao uhapšeni) kojom se od policije zahtevalo da svakom uhapšenom, prilikom hapšenja, moraju biti „pročitana njegova prava“ od kojih je osnovno da može da ćuti i ne daje nikakve izjave ili priznanja, osim svog imena. To policajce oslobađa obaveze da isleđuju uhapšenoga (što, uostalom, mali broj među njima voli da radi) i svodi njihovu ulogu na ulogu svedoka, nekoga ko je prisustvovao kriminalnom aktu zbog koga je kao nadležno lice i intervenisao. Možda bi trebalo da i naši zakonodavci uvedu nešto slično i osim toga zabrane mupovcima da psuju.