SeneGOL

Plasman Senegala i Sjedinjenih Američkih Država u četvrtfinale (možda i Japana i Južne Koreje, koji u vreme pisanja ovih redova još nisu igrali svoje utakmice osmine finala) i eliminacija Francuske, Argentine, Portugala, Rusije… dovoljan su razlog da se Mundijal 2002. zapamti kao „šampionat senzacija“. Svako od minulih 16 prvenstava sveta donosilo je poneko iznenađenje, ali nikada ih nije bilo toliko kao sada u Japanu i Koreji. Da li su veliki u krizi ili su mali napredovali? Da li je sreća okrenula leđa fudbalski najjačim zemljama sveta i stala na stranu malih, nerazvijenih i siromašnih? Ako je tako, u koju kategoriju svrstati Amerikance? Ni mali, ni siromašni, ni nerazvijeni… Jedini „greh“ bio im je što su doskora bili „operisani“ od fudbala, ali svetska epidemija stigla je i na njihova vrata. Izgleda da su definitivno fudbalski „inficirani“ s nadom da se nikada neće „izlečiti“… Čini mi se da velike misterije zapravo i nema: razvijeni su i u fudbalu dostigli svoj plafon i teško mogu dalje, nerazvijeni a talentovani krenuli“ su iz nekog „podruma“, s ogromnim prostorom ispred sebe, i uspevaju da ga iz godine u godinu smanje. U svetskom fudbalu odvija se isti proces kao i u svetskoj košarci: NBA je do pre neku godinu izgledala kao da dolazi s druge planete, dok danas grčevito traži igrače po Evropi, a američka reprezentacija, sastavljena od NBA igrača, ne bi igrala finale Olimpijade u Sidneju da je ušla jedna trojka Litvanca Šarunasa Jasikeviciusa. Nadam se da će se taj trend potvrditi i na SP-u u Indijanapolisu, košarkaški svet jedva čeka naš duel s Amerikancima s potajnom, ali ne i sasvim nerealnom nadom da „plavi“ mogu dobiti Amerikance i na njihovom terenu.

Vratimo se, ipak, fudbalu. Od svih „čuda“ na Mundijalu 2002. ostajem sa Senegalom. Afrički vicešampion nije prva afrička selekcija u četvrtfinalu, Kamerun je 1990. u Italiji stigao među osam poslednjih, ali posle svega što su Senegalci dosad uradili i kompletnog utiska koji su ostavili nema dileme da smo svedoci najviših dometa afričkog fudbala na svetskim prvenstvima. Činjenica je da niko od Senegalaca ne igra u svojoj zemlji, svi su članovi francuskih klubova, ali zar nisu Danci godinama bili sinonim za selekciju sastavljenu isključivo od „gastarbajtera“? A bili su evropski prvaci 1992. i polufinalisti 1984. Malo je zemalja poput Španije, Italije i Engleske koje ne izvoze igrače, ili to čine veoma retko. Utoliko slučaj Senegala nije neki izuzetak. Senegalci su svoj urođeni talenat obogatili u Francuskoj ligi, stekli iskustvo i s jednim očito dobrim trenerom kakav je Bruno Metsu oduševili fudbalski svet. Susret sa Švedskom u osmini finala bio je sudar dveju zemalja koje, osim fudbalske lopte, nisu imale ništa zajedničko, dve zemlje koje se ne mogu porediti ni u čemu: Švedska ima pismenost 100 odsto, u Senegalu je pismen tek svaki četvrti od deset stanovnika a među ženama taj broj pada na dve od deset. To znači da velika većina stanovništva ne može da pročita imena svojih idola na TV ekranu. Švedska ima bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika 23.800 eura, u Senegalu je 1604. Šveđani su, po svetskim merilima, najrazvijenija zemlja od 32 koje učestvuju na Mundijalu, Senegal je najsiromašniji čak i za afričke prilike i spada u 20 najsiromašnijih zemalja sveta… Uprkos enormnim razlikama, fudbalski teren bio je mesto privremene i nerealne jednakosti. Veličina fudbala je (i) u tome: pruža podjednaku šansu svima, ne pravi razliku između bogatih i siromašnih, crnih i belih, razvijenih i nerazvijenih, prepotentnih i skromnih… Do juče je bilo nezamislivo četvrtfinale na Mundijalu Senegal–Japan (Turska), danas je realnost. Senegal i Japan (ili Turska) biće polufinalisti Mundijala 2002. i to je veliki plus za fudbal.

Napred SeneGOL !