Izbor

Sva sila nacionalnih očeva, vođa naroda, diktatora i tirana izabrana je uz opštu podršku građana. U prošlom veku a gde-gde i danas na izbore izlazi i više od 95 odsto građana. Tako bar saopštavaju pobednici. S druge strane, u zemljama tzv. razvijene (zapadne) demokratije smatra se ogromnim uspehom ako na izbore izađe i trećina punoletnih građana.

Ispada: što više demokratije, to manje birača. To je samo jedan od mnogih paradoksa savremenog sveta, mada ne baš tako star. Kroz veći deo istorije važnije je bilo ko glasa a ne koliko njih ima i/ili koristi svoje biračko pravo.

Što se Zapada tiče, glasanje su izmislili stari Atinjani. Procenjuje se da je svaki građanin Atine bar jednu godinu života proveo kao član nekog od izbornih organa državne skupštine. Odluke su donošene propisanim glasanjem, ali su članovi skupštine birani – kockom! Pametni stari Grci zaključili su da svi drugi načini izbora omogućavaju manipulaciju, te da u izboru ključnog demokratskog tela treba računati samo na sreću.

Rimska republika se, posle niza krvavih građanskih ratova, pretvorila u carstvo a ono u imperiju čije su vladare izvikivale legije. Hrišćanska Vizantija je problem careva najčešće rešavala uzajamnim pokoljem kandidata; Evropa kroz vekove ratova za nasleđe Svetog rimskog carstva. Pa, najzad, na sličan način su se u Srbiji „smenjivali“ Obrenovići i Karađorđevići, kao i njihovi davni prethodnici, Nemanjići.

Sve je to istorija i zna da bude dosadno. Ono važno je sasvim druga priča: ljudi su na neki način oduvek bili svesni činjenice da je od biračkog prava važnije pravo izbora. Pri svakoj ponudi može se odabrati manje zlo; kod loših alternativa važno je izbor napraviti odgovorno.

Ali odgovornost u novogovoru nema to značenje.