Zvona meke moći ponovo su nad Parizom

Bio sam u Libiji kada mi je stigao poziv da učestvujem u programu Ministarstva spoljnih poslova Francuske na temu zaštite kulturne baštine. Kruna pažljivo skrojenog sedmodnevnog programa za mene i još troje kolega (iz Argentine, Nemačke i SAD) bila je zvanična ceremonija otvaranja katedrale Notr Dam. Bio sam umoran od putovanja, ali ovakav poziv se nije mogao odbiti.

Francuzi su u tih nedelju dana želeli da nam pokažu kako bi, eventualno, trebalo da prenesemo ta iskustva u svoja društva – način na koji u ovoj zemlji temeljno i precizno pristupaju konceptu širenja “meke moći” pre svega kroz kulturu, u najširem smislu te reči: zato i onako spektakularno otvaranje Letnjih olimpijskih igara, ali i vino u Cité du Vin u Bordou, najvećem interaktivnom muzeju vina na svetu. Poziv za ovaj program usledio je kao posledica dugogodišnjeg delovanja na projektu “Dvorci Srbije – zaštita kulturne baštine”, kao i javnih nastupa i tekstova na ovu temu, između ostalog i u nedeljniku “Vreme”.

Salon de l’Horloge je prostorija u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske u kojem je 20. juna 1950. francuski ministar Robert Šuman obelodanio početak sprovođenja Šumanovog plana, što se smatra početkom EU kakvu danas znamo. Predložio je da se proizvodnja uglja i čelika Francuske i Zapadne Nemačke stave pod jedinstvenu vlast, koja će kasnije biti otvorena za druge evropske države. Krajnji cilj bio je smirivanje odnosa, naročito između Francuske i Zapadne Nemačke, postepenom političkom integracijom, koja bi se postigla stvaranjem zajedničkih interesa. “Da bi zajednica naroda mogla da bude stvorena, pre svega je potrebno suzbiti vekovno neprijateljstvo između Francuske i Nemačke”, rekao je on. Na ulazu su fotografije svih bivših ministara spoljnih poslova, među njima i Luja Bartua, ubijenog sa kraljem Aleksandrom u Marselju 1934. godine.

U jednoj od susednih prostorija poslužen nam je ručak na kojem je domaćin bio Kristof Lemuan, portparol i direktor za medije i komunikacije u Ministarstvu spoljnih poslova. Ukusni rani ručak u 12.30, sa dosta crvenog vina (Chateau le Crock, 2016) koje su konobari velikodušno dosipali u naše čaše, pretvorio se u otvorenu razmenu mišljenja o francuskoj strategiji “meke moći”, posebno u atmosferi političke krize u zemlji (premijer je izgubio većinu u Parlamentu tokom našeg boravka). Gotovo svi naši sagovornici su nam potvrdili da se budžet i koncept francuske “meke moći” ne menjaju u zavisnosti od personalnih rešenja i promena vlada. I to je svakako ogromna razlika u odnosu na nas, na primer.

foto: robert čoban

To popodne otišli smo u Versaj, dvorac francuskih kraljeva, odakle je Marija Antoaneta odvedena i kasnije giljotinirana, gde je 1919. potpisan Versajski mir, a Šotru nisu pustili da snima Aleksandra od Jugoslavije. Dok sam prolazio kroz spavaće sobe i salone Versaja, pored vrednih umetničkih dela, razmišljao sam kako Francuzi kroz svoju istoriju u protekla dva i po veka – kraljevstva, dva carstva i pet republika, pa čak i dve nemačke okupacije – nisu dozvoljavali da im “viši interesi” zasene brigu o kulturnom nasleđu – crkvama, dvorcima, slikama, skulpturama, pa čak i komadima nameštaja i garderobe.

foto: robert čoban

Kad smo kod te teme, posetili smo i Le Mobilier national, instituciju koja se bavi popravkom i održavanjem istorijski vrednog nameštaja u vlasništvu države. Zadivljujuće je sa kojom pažnjom stručnjaci iz celog sveta rade na restauraciji vrednog nameštaja. Na pojedinim komadima i više od godinu dana.

Sličnu misiju, ali širi zahvat, ima Nacionalni institut za baštinu. Tu nas je u nekadašnjoj fabrici šibica dočekao direktor Instituta Šarl Personaz i išao sa nama strpljivo od sektora do sektora – slike, drvo, fotografija, grafička umetnost, metal – gde smo razgovarali sa mladim stručnjacima koji rade na konzervaciji pojedinih predmeta. Među njima smo sreli i jednu devojku rođenu u Francuskoj a poreklom iz Srbije, koja će ovde verovatno izrasti u stručnjaka kakav bi našoj zemlji bio preko potreban. Još samo kada bi je neko iz Srbije pozvao.

Poslednjeg dana imali smo privilegiju da zavirimo u prostorije još jednog značajnog mesta francuske kulture, Institut Francuske, koji obuhvata pet akademija: Francusku akademiju, Akademiju nauka, Akademiju humanističkih nauka, Akademiju lepih umetnosti i Akademiju moralnih i političkih nauka. Institut je osnovan 1795. sa ciljem da okuplja naučnu, književnu i umetničku elitu, da radi na usavršavanju nauke i umetnosti, razvija nezavisno mišljenje i savetuje organe javne vlasti, na neprofitnoj osnovi. Obišli smo salu u kojoj se sastaju akademici – svakog dana u nedelji druga akademija ima sesiju, kao i biblioteku. Pohvalio sam se da je ovde sedeo i Vladimir Veličković, slavni srpski slikar i francuski akademik. Zanimljivo je da su francuske akademije u svoje članstvo počele da primaju žene tek posle 1970. i da je u njihovom članstvu danas manje od 10 odsto žena. Francuska akademija je ove godine izdala Rečnik francuskog jezika, 9. izdanje, a promovisao ga je ovog novembra predsednik Makron. Prošlo, 8. izdanje objavljeno je 1935. a prvo – Le Dictionnaire de l’Académie françoise, predizdanje u Frankfurtu na Majni 1687.

Osim ovih razgledanja, saznali smo i neke zanimljivosti o našem domaćinu. Tako nam je Emanuel Etjen, pomoćnik direktora zadužen za baštinu i arhitekturu pri Ministarstvu kulture, pričao kako država vodi računa o arhitektonskoj baštini kako u evropskom delu Francuske tako i u njenim prekomorskim departmanima. Ono što Francusku, kada je reč o čuvanju arhitektonske baštine, razlikuje od većine zemalja u svetu, a važno je i za shvatanje poimanja same katedrale Notr Dam, jeste da su katoličke crkve na njenoj teritoriji, kao posledica revolucionarnih dostignuća – u vlasništvu države! Manje poseduje lokalne samouprave, one veće i značajnije Peta Republika.

Valeri Brise, zamenica direktora za kulturnu, obrazovnu i akademsku diplomatiju u Ministarstvu spoljnih poslova, govorila nam je o mreži francuskih instituta širom sveta – postoje u 110 zemalja i zapošljavaju čak 5.000 ljudi. Samo u Kini, gde je ona ranije radila, Francuski institut ima više od 400 zaposlenih koji rade na širenju “meke moći” svoje zemlje. Veoma im je važan proces restitucije, povrata umetničkih dela koja su tokom kolonijalnog perioda završila u nekom od francuskih muzeja. Taj program je 2017. pokrenuo predsednik Makron i on se postepeno i veoma pažljivo realizuje kroz veliki broj bilateralnih ugovora kojima se umetnička dela vraćaju pre svega u afričke i azijske zemlje koje su nekada bile deo francuskog kolonijalnog carstva. U suprotnom pravcu putuju umetnine koje im na čuvanje daju zemlje zahvaćene ratom. Tako je nedavno u Francusku stigao veliki broj veoma vrednih ukrajinskih ikona. Francuska finansira i veliki broj arheoloških misija širom sveta, trenutno ih je čak 160.

Osvanula je i subota 7. decembar, dan kada će svečano biti otvorena katedrala Notr Dam.

Odmah nakon otvaranja o ceremoniji i svemu oko nje pisao sam na portalu “Vremena”, pa je suvišno da ponavljam. Reći ću samo da se za razliku od odlične sedmodnevne ture posvećene kulturnoj baštini za nas četvoro novinara, Jelisejska palata koja je bila zadužena za ceremoniju ponovnog otvaranja Notr Dama nije baš proslavila. Naime, iz dela grada južno od Sene gde smo se nalazili, nije bilo moguće preći je i otići na mesto događaja. Posle sat šetanja od Pont Saint-Michel preko Pont Neuf do Petit Pont Cardinal Lustiger (bar sam im naučio imena), ne znam kako ni zašto, ali jedna policajka se smiliovala i pustila me na ostrvo u Seni na kojem se nalazi čuvena katedrala. Smestio sam se u deo određen za novinare koji je imao “nadzornike” zadužene da vas opominje da ne ustajete (kada svi ostali u crkvi ustaju), da ne snimate (kada svi ostali u crkvi snimaju) i slično. Naravno da sam pre početka zvanične manifestacije u 19 sati otišao iz tog zabrana do mesta gde su kasnije sedeli Makron, Tramp, princ Vilijam i drugi državnici.

Dan kasnije, u francuskoj, kao i štampi širom sveta, više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio a kome ne baš, ko je od državnika došao a ko je poslao zamenu, nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali. Čak su na mreže postavljani i prilično uverljivi veštačkom inteligencijom generisani “snimci” tuče Donalda Trampa i Džil Bajden u prvom redu u katedrali. Ali to je verovatno duh vremena u kojem živimo, a koje se razlikuje bitno čak i od onog sveta u kojem je 2019. katedrala gorela.

U nedelju su stigle vesti da je u bivšoj francuskoj koloniji Siriji oboren Asadov režim i Notr Dam, njena zvona i zvonari otišli su tamo gde su ranije i bili – u turističke vodiče, filmove i knjige. I tu im je verovatno i udobnije nego na naslovnim stranama i u storijima na društvenim mrežama.