Žrtve se tiču svih nas

Kolika je verovatnoća da prošetate centrom Beograda, a da vam ne priđe dete sa pitanjem „imaš neki dinar“? Date li mu koju novčanicu, ili se ponudite da mu kupite nešto da pojede, ili ga ignorišete? Razmišljate li o tom detetu kasnije, u toku dana? Padne li vam na pamet da pozovete službu za socijalni rad i prijavite da dete prosi? Verovatno je odgovor na sva ova pitanja – da, verovatno, isto kao što je moguće da je dete koje vam je tražilo novac eksploatisano i u budućnosti može da postane žrtva trgovine ljudima.

fotografije: milovan milenković

Prema podacima Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, u Srbiji je od 2004. do 2012. godine registrovana 651 žrtva trgovine. Skoro polovinu čine deca (videti okvir „Trafiking u brojevima“).

„Srbija ima visok procenat maloletnih žrtava“, kaže za „Vreme“ Stanislava Vidović, viša projektna menadžerka sa odgovornošću za implementaciju Regionalnog programa „Socijalna zaštita i prevencija trgovine ljudima“ u Srbiji, koji sprovodi Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ). „To posebno zabrinjava. Pre dve nedelje dobila sam preliminarne rezultate istraživanja koje je uradila nevladina organizacija za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja, „Atina“, i prema tim podacima, maloletne žrtve su najčešće deca iz prisilnih brakova, iz disfunkcionalnih porodica, deca romske nacionalnosti, deca strani državljani bez pratnje, deca sa invaliditetom, beskućnici i deca povratnici iz procesa readmisije. Prema podacima Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, samo u prošloj godini 33 dece je prepoznato ili su u procesu identifikacije kao žrtve trgovine ljudima.“

Prema njenim rečima, ova deca su izložena različitim oblicima eksploatacije: od prosjačenja, do prinudnog braka i prostitucije.

„Deca koja rade i žive na ulici su u mogućem riziku da postanu žrtve trgovine ljudima“, objašnjava Stanislava Vidović i dodaje da Projekat „Socijalna zaštita i prevencija trgovine ljudima“, u saradnji sa nevladinom organizacijom Centar za integraciju mladih (CIM) u poslednje dve godine realizuje veliki broj aktivnosti usmerenih na zaštitu te dece.

„Radimo na tome da se unaprede identifikacioni mehanizmi i da se rade programi na terenu tako što mladi volonteri posećuju, najčešće romska naselja, rade sa decom i pružaju podršku i njima i njihovim porodicama. Zajedno sa CIM-om podržavamo i njihov dnevni centar. Deca tu mogu da dođu da pojedu nešto, da se okupaju, da dobiju podršku za obrazovanje, zdravstvene usluge i slično.“

Beograd je prvi grad u Srbiji u kome je, na inicijativu projekta „Socijalna zaštita i prevencija trgovine ljudima“, formirana gradska radna grupa za prevenciju trgovine maloletnim licima. Počela je da funkcioniše prošle godine i okuplja sve institucije i pojedince koji su za grad Beograd bitni na ovu temu: policiju, gradski i opštinske centre za socijalni rad, organizacije civilnog društva i druge relevantne institucije na lokalnom nivou.

„Pre svega, pokušavamo da preventivno zaštitimo tu decu da uopšte postanu žrtve. To znači da radimo na tome da se poboljšaju strukture kojima bi se pojedinci osvestili da taj problem postoji, da ga ne ignorišu i da, kada prepoznaju slučaj, to prijave nadležnim institucijama. Drugi korak je da podržimo OCD kako bi se osnažile potencijalne žrtve – deca i njihove porodice. Takođe, lobiramo kod institucija da sarađuju da bi se unapredio rad na individualnim slučajevima, kako se žrtve nakon identifikacije ne bi ponovo našle u mreži trgovine ljudima“, objašnjava sagovornica „Vremena“.

PSIHOLOGIJA ŽRTVE: Porast maloletnih žrtava trgovine ljudima, međutim, nije jedini trend koji prati Srbiju. Do pre deset godina Srbija je važila, uglavnom, za tranzitnu zemlju, a žrtve su mahom bile državljanke i državljani zemalja Istočne Evrope. U protekloj deceniji, pak, među žrtvama trgovine ljudima prednjače srpski državljani, a naša zemlja je od tranzitne postala zemlja porekla, tranzita i destinacije za ovaj vid kriminala. Sagovornica „Vremena“ objašnjava da je razlog tome, između ostalog, činjenica da državljani zemalja Istočne Evrope, zbog viznih olakšica, sada mogu lakše da putuju u zemlje Evropske unije, nego u Srbiju koja je nekim zemljama uvela vize. Sa druge strane, i ekonomska situacija i povećanje siromaštva u zemlji doveli su do toga da ljudi na razne načine pokušavaju da izađu iz problema.

U riziku su posebno mladi bez perspektive, koji žive na marginama društva. U vremenu društvene neizvesnosti oni kao jedini izlaz često vide crno tržište rada, što može biti prvi korak ka eksploataciji i može dovesti do trgovine ljudima.

„Različiti su uzroci zašto neko postaje žrtva trgovine“, kaže Stanislava Vidović. „To su najčešće socijalna isključenost, diskriminacija, nasilje, siromaštvo i nezaposlenost. Kada govorimo o fenomenu trgovine, govorimo o različitim oblicima eksploatacije. Govorimo o prinudnom radu, prinudnim brakovima, trgovini ljudima radi usvojenja, prinudnom prosjačenju, seksualnoj eksploataciji, prinudnom vršenju krivičnih dela, trgovini organima i korišćenju u oružanim sukobima. Radna eksploatacija je takođe u porastu te su stoga pre svega nezaposleni muškarci iz ekonomski slabog socijalnog miljea danas sve češće žrtve trgovine.“

Drugi trend je taj da se u Srbiji beleži porast broja žrtava trgovine ljudima i da su te brojke veće od onih kojima raspolažu zemlje u regionu. Od početka ove godine Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima identifikovao je ukupno 65 žrtava i potencijalnih žrtava trgovine ljudima. Prošle godine identifikovano je 79 žrtava, pretprošle 88, 2009. godine 127.

Realna situacija je, nažalost, daleko gora.

„Identifikovani broj slučajeva je samo vrh ledenog brega i to ne samo u Srbiji. U Bosni i Hercegovini je prošle godine utvrđeno 39 žrtava, od toga je 19 maloletnika. To je broj koji su utvrdili državni organi, ali kada pričate sa organizacijama civilnog društva, koji se bave problemom trgovine ljudima, oni izveštavaju o mnogo većem broju“, kaže Katrin Adams, viša savetnica na projektu. „Mislim da je veoma važno da zaista identifikujemo žrtve, ali još je važnije da pomognemo onima koji pokušavaju da se integrišu u društvo. Ovo nije nimalo lak zadatak“, navodi Katrin Adams. Mnoge žrtve su istraumirane, neobaveštene su o svojim pravima i/ili ne znaju kako da ih ostvare, socijalne usluge im često nisu dostupne ili ne znaju kome da se obrate za pomoć.

„Nekad, kad vidim kako ti procesi teku, ne mogu da se ne zapitam kako je toj žrtvi u trenutku procesa, ali i nakon svega, jer će njen zlostavljač otići u zatvor na nekoliko godina, a žrtva treba da nastavi sa svojim životom. Ali žrtvama nije lako da se vrate u društvo i mi naglašavamo potrebu da im se u tome pomogne.“

„Ukoliko uporedite broj identifikovanih žrtava i prijava, vidite da ponekad nema slaganja“, kaže Stanislava Vidović. „Da bi se situacija promenila nabolje, neophodna je saradnja svih ključnih aktera, dakle i policije, i centara za socijalni rad, i nevladinih organizacija. GIZ je prepoznao neophodnost saradnje tih institucija i naročito preventivni aspekt njihovog delovanja, tako da od samog osnivanja Projekta ‘Socijalna zaštita i prevencija trgovine ljudima’, to jest od 2011, nastojimo da umrežimo i osnažimo sve te institucije i u tom cilju imamo veliki broj projekata.“

Ključni cilj Projekta je, kako ističu sagovornice „Vremena“, rad na unapređenju socijalne službe i zaštita potencijalnih i identifikovanih žrtava trgovine ljudima. „Razmišljali smo o tome šta se dešava sa tim ljudima kada ih otkriju kao žrtve i šta je sa onima koji još nisu identifikovani i zaključili smo da moramo dosta da radimo na socijalnoj zaštiti. Glavni fokus ovog projekta je da unapredimo socijalne usluge i da ih učinimo rodno i starosno osetljivima.“

NAPREDAK U REDOVIMA DRŽAVNIH INSTITUCIJA: Srbija je od 2001. godine do danas postigla veliki napredak u borbi i suočavanju sa fenomenom trgovine ljudima. Krajem te godine rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova imenovan je koordinator za borbu protiv trgovine ljudima, a zatim je formiran Savet za borbu protiv trgovine ljudima. Od maja 2002. postoji Republički tim za borbu protiv trgovine ljudima, koji ima četiri radne grupe. OEBS je od 2007. počeo sa obukama stručnih timova. U aprilu prošle godine formiran je Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima kao potpuno nova institucija u okviru sistema socijalne zaštite i njegova osnovna delatnost je usmerena na sveobuhvatnu zaštitu žrtava trgovine ljudima. U tom smislu sarađuje sa MUP-om Srbije i centrima za socijalni rad i jedina je institucija u zemlji koja nekome može da dâ status žrtve trgovine ljudima. U ovom trenutku u vladinoj proceduri je nova Nacionalna strategija za prevenciju i suzbijanje trgovine ljudima i zaštitu žrtava, a na usvajanje je dat i Akcioni plan koji pokriva aktivnosti za 2014. i 2015. godinu.

„Kreirani su važni mehanizmi, došlo je do reforme zakonodavstva, edukovani su profesionalci u centrima za socijalni rad i policiji, članovi organizacija civilnog društva su prošli dosta obuka i treninga, ali situacija trenutno još uvek zabrinjava i imamo dosta posla“, kaže Stanislava Vidović.

„Naš projekat realizuje aktivnosti na različitim nivoima. Na nacionalnom nivou osnažujemo različite institucije i ministarstva, a na lokalu radimo sa decentralizovanim ustanovama, podržavamo direktan rad sa žrtvama i civilnim sektorom, a na kraju pokušavamo da ustanovimo regionalnu saradnju. Partneri projekta su Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Kancelarija za ljudska i manjinska prava, kao i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Partneri na lokalu su nam centri za socijalni rad, policijske uprave, kancelarije za mlade. Kada je reč o civilnom sektoru, sarađujemo sa organizacijama civilnog društva ‘Atina’ i Centrom za integraciju mladih. Sa ‘Atinom’, na primer, radimo projekat ‘Jačanje lokalnih zajednica u borbi protiv trgovine ljudima’ koji se pilotski sprovodi u 7 gradova (Novi Sad, Kragujevac, Niš, Subotica, Sremska Mitrovica, Kraljevo, Vranje). Uporno pokušavamo da na jedno mesto dovedemo Nacionalnu službu za zapošljavanje, Centar za socijalni rad, policiju, kancelarije za mlade i sve druge institucije nadležne za ovaj problem“, naglašava Stanislava Vidović. „‘Atina’ razvija strategije, potpisuje saradnje na lokalnom nivou i deluje preventivno, i time nastojimo da se uspostave mehanizmi koji će sprečiti trgovinu ljudima. Između ostalog, ‘Atina’ žrtve osnažuje da učestvuju u sudskom procesu, da daju iskaz i da se suoče sa nekim ko ih je eksploatisao tako dugo. To je za žrtvu jako teška bitka, kao što je i socijalna integracija teška bitka, od opismenjavanja do podrške da završi obrazovanje i da dobije isprave ukoliko ih nema.“

REGIONALNA SARADNJA: Sagovornice „Vremena“ ističu da je saradnja sa svim ključnim akterima dobra, ali i da je trgovina ljudima regionalni problem, te da je, osim njihovog umrežavanja i koordinacije, od izuzetne važnosti i saradnja sa susednim zemljama.

„Ovaj projekat se sprovodi u Srbiji, na Kosovu, u Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Sve ove teritorije imaju sličnu socijalnu strukturu i zajedničko nasleđe; ljudi sagledavaju probleme na isti način, ali svaka od njih ima svoje specifične izazove. Mi savetujemo i podržavamo sve učesnike u procesu, razgovaramo o temama koje su zajedničke svima u regionu, razmenjujemo iskustva i utvrđujemo dobru praksu i izazove“, kaže Katrin Adams. „Na primer, u septembru smo imali regionalni skup na Jahorini na kome je bilo reči o finansijskoj održivosti socijalnih usluga za ranjive grupe, posebno za žrtve trgovine ljudima. Na tom skupu bilo je predstavnika lokalnih vlasti, privatnog sektora i organizacija civilnog društva. Okupili smo, dakle, ljude iz tri različita sektora iz četiri zemlje, da razmene iskustva i vide šta konkretno mogu da urade u svojim sredinama. Različite su perspektive i iskustva u radu OCD-a, države i opština. Razgovarali smo o zajedničkim ciljevima i mogućnostima za saradnju. Tada su mnoge OCD istakle da nemaju dovoljno izvora finansiranja na koje se mogu osloniti, a privatni sektor je govorio o zainteresovanosti za podršku i finansiranje socijalnih inicijativa. Na kraju, odgovornost je na društvu da spasi što više potencijalnih i identifikovanih žrtava trgovine, i stoga je neophodno da pomognu jedni drugima. Mislim da smo svi dosta naučili u ovom procesu. Što se tiče iduće dve godine, nadam se da ćemo implementirati naše ideje i podršku u osnaživanju žrtava i socijalnih usluga na lokalu, uspostaviti bolju saradnju OCD-a i državnih ustanova i održivu strukturu radi bolje zaštite potencijalnih žrtava trgovine ljudima“, zaključuje Katrin Adams.

Ukoliko i dalje razmišljate o detetu sa početka ovog teksta i sumnjate da je žrtva trgovine ljudima, obratite se Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima (063/610-590), ili centru za socijalni rad, policiji ili organizacijama civilnog društva. Pokušajte da i sami učinite nešto za njega.

dodatak u pdf-u

Dodatak „Socijalna zaštita i prevencija trgovine ljudima“ podržala je Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju – Deutche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH. GIZ je javno preduzeće Vlade Savezne Republike Nemačke, koje u ime nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ) podržava Srbiju kroz mnogobrojne bilateralne i regionalne projekte. GIZ je aktivan u 130 zemalja sveta, a pored nemačke vlade radi i za druge aktere kao što su, na primer, Evropska unija, Ujedinjene nacije i Svetska banka.