Da ispričate nekom kako je juče jedan magarac u supermarketu bio neljubazan? Ili kako vam se ukočio vrat pa boli glava? Možda koliko je ovaj svet nenormalan kad kvadrat stambenog prostora košta kao polugodišnja plata?
Svi tu i tamo imamo potrebu da se izjadamo. Da se žalimo na stvari koje nas nerviraju, od banalnih do temeljnih.
O tome dobra i loša vest. Dobra je da je kukanje zdravo. Loša je da je zdravo samo u umerenim dozama.
„Ljudi su društvena bića. Imamo potrebu da svoj subjektivni svet proveravamo i delimo sa drugima. To nas povezuje“, kaže Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„Drugi ljudi su nam referentni okvir, pomažu da sagledamo stvari drukčije. Dovoljno je i već da nam pruže podršku, empatiju, razumevanje, da nam pokažu da nismo sami u nekom problemu“, rekla je ona za naš njuzleter Međuvreme.
Jadanje za smirenje
Nije samo reč o tome da olakšamo dušu. Jadikovanje je često i diskretni način da zatražimo pomoć, savet možda. Ili da u sagovornicima nađemo ogledalo u kojem bolje vidimo moguće rešenje.
Stvar je i biološka. Neka istraživanja pokazuju da žalopojke u malim dozama aktiviraju prefrontalni korteks, deo mozga odgovoran za planiranje i donošenje racionalnih odluka.
Zar vam se nije desilo da biste nekad nekoga zadavili? A da onda, čim se izjadate nekome od poverenja, počnete na problem da gledate hladnije, racionalnije? Pa onda nikoga ne zadavite.
Dakle, u potrebi da se požalimo čak i na sitnice nema ništa loše, naprotiv.
„Površne stvari možemo da delimo i sa površnim krugom poznanika. Ali biramo kome ćemo reći dublje lične probleme, gde hoćemo poverljivost. Pa je to i provera koliko su nam ti ljudi značajni i bliski i prilika da još učvrstimo odnos“, kaže Džamonja Ignjatović.
Ja pa ja
Naličje kukanja je, kao i kod mnogih stvari u životu, u preterivanju.
Znate i te ljude – ništa im ne valja. Sve opanjkavaju. Kažete im da vas boli noga, oni preuzmu razgovor i ispričaju vam celu svoju istoriju bolesti i kako je njima gore nego vama.
„Već je neadekvatno kad na nečiji problem reagujete deljenjem sopstvenog problema“, kaže profesorka Džamonja Ignjatović. „Kad vam neko saopštava ličnu muku nije poenta da li vi imate veći ili manji problem nego da ga saslušate, čujete, razumete.“
Ali, ljudi obično ne mogu iz svoje kože. Postoje sebičnjaci. To je, kaže profesorka, obično crta karaktera, a ređe ozbiljniji poremećaj.
„Mnogi ljudi su egocentrični i ne mogu da se defokusiraju sa sopstvene pozicije. I tako idu kroz život. To ne mora da znači tešku patologiju, mada u gorim slučajevima može biti narcistički poremećaj. Većina je pak u opsegu ispod toga.“
Druga mogućnost kod preteranog kukanja nije da ste egocentrični, već da ceo život vidite kao gusto tkanje problema i muka. Crno bez imalo belog.
To vodi u životni cinizam – ne samo da primećujemo negativne stvari, već ih svuda i kod svakog tražimo.
Poruka bi mogla da glasi: Kukajmo, ali u zdravim dozama!
