Prošle nedelje pažnju ljudi širom sveta zadobio je sedmomesečni makaki majmun Panč iz zoološkog vrta Ičikava u Japanu. Panč je prevremeno rođen prošlog jula i majka ga je odmah odbacila. Čuvar mu je kupio krpenu igračku orangutana i mladunče se odmah vezalo i za čuvara i za lutku. Kada su pokušali da ga združe sa drugim odraslim majmunima, oni su ga odbili: više puta je snimljeno kako ga vuku i jure unutar ograđenog prostora zoo-vrta.
Snimci su ga prikazivali kako nespretno luta sam držeći za šapu dvaput veću igračku od sebe, ili kako se njome pokriva tražeći zaštitu dok ga stariji majmuni maltretiraju i tuku. Naučnici su objašnjavali da nije u pitanju maltretiranje ili bilo kakvo abnormalno ponašanje, već da je reč o uobičajenoj dinamici među ovim životinjama, o hijerarhiji i prilagođavanju. Nismo u to poverovali, zabolelo nas je što slabiji pati, kao da to inače nije slučaj u svetu. Ceo svet je navijao za Panča.
Čitavu noć sam gledala jedan za drugim te snimke plačući. Meni je Panč bio personifikacija svega što se dešava u svetu. Ne znam šta mi je bilo potresnije, Panč koji toliko strpljivo nastoji da se zbliži sa drugima ili društvo moćnih koje ga uporno odbacuje.
Svi smo osetili olakšanje kada su se kasnije pojavili snimci na kojima ga stariji orangutan grli, te se niko nije ni usudio da proverava da li je u pitanju VI jer smo želeli hepiend.
Ruskom invazijom na Ukrajinu počeo je rat koji je 24. februara ušao u petu godinu, rat koji je, po procenama Associated Press-a, odneo više od pola miliona života, milione pretvorio u izbeglice, dok je materijalna šteta više stotina milijardi dolara. Slušamo svakog dana da je to najveći rat u Evropi od Drugog svetskog rata – a pravimo se da to ne znači kako je na starom kontinentu izazvao osećaj da istorija nije završena i da suverenitet u 21. veku nije zagarantovan.
Povodom i za vreme ovog rata, Evropska unija je prvi put u svojoj istoriji finansirala masovnu vojnu pomoć jednoj zemlji u ratu, a Finska i Švedska su se priključile NATO savezu. Amerika je obilato pomagala. Neki savesni ljudi u Rusiji su odlučili da ne učestvuju u tom ratu i napustili su zauvek svoju zemlju, ostavili prijatelje i imovinu. Snimljeni su neki zastrašujući dokumentarni filmovi koji su postali svedočanstva epohe, Černov je dobio nagradu Oskar za 20 dana u Mariupolju.
I tako, dok su deca godinama zatvorena u skloništa provodila život bez očeva, bez dnevnog svetla, svežeg vazduha, trčanja za loptom, bez školske nastave, novogodišnjih jelki, lišeni svake privatnosti i nezaštićeni pred izlivom svačije tuge, besa i straha, počeli su neki drugi još krvaviji ratovi i svetu odvukli pažnju od Ukrajine.
U Ukrajini sam bila zahvaljujući Krokodilovom centru, u Užgorodu, na treću godišnjicu rata. Milena i Vladimir su od prvog dana rata dostavljali pomoć svake vrste u Ukrajinu i organizovali brojne umetničke programe posvećene ukrajinskoj zajednici u Srbiji. Oni su zapravo kao onaj čuvar u japanskom zoo vrtu koji je majmunčetu poklonio lutku.
Ne znam da li me je podilazila jeza zbog višečasovnog zadržavanja na granici ili zbog velikog plavog bilborda na kom je pisalo “USAID”. Tad smo već mesecima znali da USAID više nikoga ne podržava. Dok EU navodno razmišlja o dvadesetom paketu sankcija Rusiji, stvari ostaju manje-više nerešene, sve se više o ratu priča samo kao okidaču za hiperinflaciju i o neminovnoj potrazi za alternativnim izvorima energenata, a sve ređe kao o tragediji stvarnih ljudi.
Na svakom koraku nakon te granice sa bilbordom bivala sam prijatno iznenađena njihovim uverenjem u pobedu. Gradove u polumraku obasjava optimizam njegovih žiteljki i dece. Muškarci su godinama već na frontu, od onih najmlađih pa sve do onih koji još uvek imaju puls, samo su žene u gradovima i one brinu o svemu, ne samo o porodici, nego o firmama, poljoprivredi, o veri, o celokupnom društvu. One vode državu, one vode iz senke i ovaj rat. Svakodnevno organizuju humanitarnu pomoć koju prikupljaju na umetničkim programima i pesničkim večerima. Njihov zanos je potpuno nadrealan s obzirom na okolnosti.
Za više hiljada evra prodaju se prva izdanja nekih od savremenih ukrajinskih pesnika, koji bivaju pušteni sa fronta na jedan dan da javno čitaju svoju poeziju, a onda se sa sakupljenim novcem vraćaju ponovo u vojne redove.
Dakle, oni se ne predaju bio svet uz njih ili ne, jer Ukrajinci brane svoju teritoriju napadnuti od višestruko jačeg neprijatelja, napušteni od “majke” ne povlače se pred udarcima, njihova snaga i vera podsećaju me na Panča i nadam se da će da pobede, jer to je isto hepiend koji mora da se dogodi.
Posle će se misliti o tome čijim parama će da se obnove ti porušeni gradovi, i to je najmanje važno. Ali ko će tim ljudima moći da vrati najbliže koje su izgubili, ko će da im vrati godine koje su prošle u hladnim skloništima, koja nevladina organizacija će se baviti delikvencijom maloletnika koji su formativne godine proveli bez očinske figure? Ko će da pomogne tim muškarcima kada se vrate sa ratišta da prihvate nove uloge svojih supruga, koje sad uživaju jedan viši stepen autoriteta u kući, ko će njima da ukaže poverenje koje su zaslužili, koliko će tih brakova da opstane, ko će da im izleči noćne more… ?
A onda shvatite da danas u svetu i od tog rata ima makar još jedan koji je gori od ovog.
Sva deca u Gazi su onaj mali napušteni Panči.
Od njih su svi okrenuli pogled – i Evropska unija, i Amerika, jer neko je rekao da je taj rat završen.
Mnoge je iznenadila izjava Vima Vendersa na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Berlinu da filmovi treba da se drže dalje od politike, dok bi to što on poslednje dve decenije režira samo filmove koji kao da je naručila neka turistička agencija moglo da se pripiše njegovom “doziranju zauzimanja stava”. Međutim, priča se da se Venders nije uzdržavao od politike kada je pre dvadeset godina na nacionalnoj osnovi vređao tehničare koji su postavljali njegovu izložbu u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, dok se njegova supruga izvinjavala za njegovo ponašanje kupujući tim istim tehničarima burek za doručak. Istovremeno, zna se da su neki drugi ljudi 1968. prekidali Kanski festival zbog rata u Vijetnamu, a Godar je čak branio supruzi da ide na more, jer kako neko može da leži na plaži dok negde ljudi ginu…
Na fudbalskoj utakmici amaterske lige u Istanbulu, golman je iz kaznenog prostora snažno ispucao loptu. Ta lopta je u letu pogodila galeba koji je baš tada preletao teren i on je pao na zemlju i nije davao znake života. Kapiten jednog od timova, Gani Katan (Catan), odmah je pritrčao povređenoj ptici i pokušao da je reanimira laganim pritiscima na grudi, nakon čega je galeb ponovo počeo da daje znake života. Puna srca igračima oba tima, (iako je Katanov tim izgubio) aplauz i suze sa tribina.
Kakva je bila verovatnoća za ovaj hepiend?!
Zašto se nismo pomirili da mu je takva sudbina, da galeba mora da pokosi takva smrt? Kako znamo da masiramo srce galebu, a tako nam je teško da zagrejemo ljudsko srce? Zar nije Barak Obama, dok je bio američki predsednik, morao da se izvinjava što je ubio muvu u jednom TV intervjuu? Kako razumemo da Pančiju treba drug, ali nas samo brine odakle dolazi gas i ko će da nam producira sledeći holivudski spektakl? Zašto je empatija selektivna?
Nema odgovora. Eto, zbog toga smo plakali gledajući snimke o malom Pančiju.
