Zakon dana i zakon noći

Počasni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga, Rumunija, predstavlja više od 30 autora čije su knjige prevedene na srpski jezik. Jedna od novih je roman Gaudeamus Mirča Elijadea, koji je ove jeseni objavila Geopoetika u ediciji “Retro premijere”.

Elijade je pisao Gaudeamus dve nedelje u februaru i martu 1928. godine. Pisao je o nestalom svetu, o životu studenata Bukurešta kasnih dvadesetih prošlog veka. Elijadeov glavni biograf Mak Linskot Rikets smatra da je Gaudeamus “dragoceno svedočanstvo o jednoj fazi Elijadeovog ličnog duhovnog puta. Takođe se može čitati kao dokaz (pozitivan ili negativan?) Elijadeovog književnog statusa, razvoja njegovog razumevanja istorije religija, njegovog odnosa prema antisemitizmu i njegovog nesrećnog seksizma”. A kritičar Euđen Simion smatra da je u Gaudeamus–u “autorova teza da je posleratna generacija predodređena da traži Boga i da su iskupljeni samo oni uvrnuti, to jest oni koji beže od sentimentalne i cerebralne osrednjosti, od iluzije ugodne sreće”.

Mirča Elijade je, uz Emila Siorana i Ežena Joneska, jedan od najpoznatijih Rumuna prethodnog veka, pre svega zahvaljujući radovima o istoriji religije i filozofije.

Rođen je u Bukureštu 1907, a umro je 1986. u Čikagu. Sa diplomom književnosti i filozofije na Univerzitetu u Bukureštu, 1928. otišao je u Indiju gde je u Kalkuti tri godine studirao sanskrit i jogu. Tu je napisao doktorsku tezu o jogi, a odbranio je u Bukureštu 1931. Zatim je tamo bio asistent na univerzitetu, a potom i profesor. Od 1940. Elijade je bio ataše za kulturu u Londonu, a zatim i u Lisabonu. Kad je nakon Drugog svetskog rata njegova domovina postala članica istočnog bloka, Elijade se odselio u Pariz, tamo je predavao na Sorboni, a potom je otišao na Čikaški univerzitet i postao šef Katedre za istoriju religije koja je 1985. godine nazvana njegovim imenom. Poslednjih godina je s grupom saradnika radio na Enciklopediji religija u petnaest tomova, koja je objavljena posthumno 1987. u Londonu. Njegovi najpoznatiji radovi su iz oblasti komparativne istorije religija, ili – kako je on više voleo da kaže – iz fenomenologije, ili morfologije religija. Kompletna bibliografija na svim jezicima Mirče Elijadea ima oko tri hiljade jedinica.

Joan Petru Kulianu, profesor istorije religija na Univerzitetu u Čikagu, Elijadin rumunski učenik, zabeležio je da su na komemoraciji “umesto hvalospeva, Sol Belou, Pol Rikuer, Vendi O’Flaerti i dole potpisani (Joan Petru Kulianu) čitali odlomke iz dela Mirče Elijadea na tri jezika na kojima je pisao do kraja života: rumunskom, francuskom i engleskom”.

Dušan Pajin, jedan od naših poznavalaca Elijadeovog dela, uradio je intervju sa Elijadeom i početkom 1986. objavio ga u časopisu Kulture Istoka, nekoliko meseci pred njegovu smrt. To je zapravo bio i poslednji intervju Mirča Elijadea.

U uvodu Dušan Pajin navodi sledeće: “Moglo bi se reći da su istraživanja istorije kulture koja je sproveo Mirča Elijade tokom svoje duge karijere bila, pre svega, obeležena traganjem za svetim, u najrazličitijim vidovima – u rasponu od šamanizma do monoteističkih religija. Na to su ga navele krize 20. veka, a njegov osnovni motiv bio je da se ukaže da je izlaz iz nevolja i ćorsokaka istorije u tome da se obnovi zaboravljena i potisnuta dominacija svetog u životu ljudi”.

Osvrćući se na svoj spisateljski raspon (proza i teorija), Elijade je u pomenutom intervjuu rekao: “Neko je primetio da čovekovim životom upravljaju ‘zakon dana’ i ‘zakon noći’. Ja osećam da je tako sa mnom, uz napomenu da se ta dva aspekta stvaranja dopunjuju i da su deo istog duha. U nekom smislu, ja nemam moć da time vladam. Kad mi dođe da pišem neku priču ili roman, ja ne mogu da se bavim akademskim radom, čak i ako znam da od ovog poslednjeg materijalno zavisim. Nije uvek, naročito ne u početku, bilo lako otići kod izdavača koji očekuje rukopis nekog naučnog rada i tražiti produženje roka radi pripovedaka koje sam morao da pišem (i to na rumunskom). Naravno, biva i obrnuto. Meni se čini da je to iskustvo mnogih stvaralaca i intelektualaca. Važno je da se ja mogu prepoznati i u jednim i u drugim delima”.

Književnost Mirča Elijadea otvara novi pravac u rumunskoj prozi između dva svetska rata i približava je velikom evropskom romanu. Sklonost ka metafizičkom i ontološkom, ka ljudskom stanju i mitu, svesnom potkopavanju starih narativnih struktura, novom stanju likova koji postaju protagonisti zanosnih idejnih romana, samo su neke od suštinskih koordinata kroz koje je autor doprineo procesu obnove rumunske međuratne književnosti.

Elijade se na srpski jezik prevodi od 1970. godine. Najnovija izdanja njegovih dela su četiri rana romana objavljena u pomenutoj Geopoetikinoj ediciji “Retro premijera”.

Bengalska noć/Maitreji je najpoznatiji roman Mirče Elijadea. Roman je o zabranjenoj ljubavi između Evropljanina i Indijke, što je povod za priču o različitosti civilizacija, nadmenim predrasudama evropskog intelektualca, ali i o neminovnom kontrauticaju drevne i bogate kulture Indije.

foto: wikipedia

Marijana Dan, profesorka rumunskog jezika i književnosti na Katedri za romanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu ističe da Bengalska noć / Maitreji nije priča o različitosti civilizacija, kako se opisuje u javnosti (Vreme, 1541). “Elijadeova težnja nije bila da razdvaja, već da spaja Indiju i Evropu – što mu se u stvarnom životu dogodilo kao autentično iskustvo putem idile sa pesnikinjom Maitreji Devi, inače glavnom junakinjom njegovog romana, ćerkom filozofa Surendranata Dasgupte, koji je bio njegov mentor u Indiji i u čijoj kući je živeo. Dasgupta, koji je radio prethodno i kao profesor filozofije u Britaniji, uči Elijadea sanskrit i zajedno prevode Upanišade. Maitreji, pod uticajem Rabindranata Tagora, čija je bila miljenica, otkrila mu je duhovnu ljubav vezanu za drveće, vasionu i poeziju.

Dasgupta je prihvatio Elijadea kao sina, navodno i zato što su u Indiji počeli nemiri pa je želeo da se sa porodicom vrati u Britaniju. Elijade, koji u romanu sebe opisuje kao Engleza Alena, pogrešno tumači da bi Dasgupta želeo da se on oženi njegovom ćerkom i dalje se sve dešava kao i u romanu.”

Mladost bez mladosti upućuje na poznatu rumunsku bajku Mladost bez starosti i život bez smrti, o večnoj ljudskoj mladosti. Elijade se bavi idejom biološke regeneracije čoveka i njegove postistorijske egzistencije. Roman je između stila science fiction i mitske proze. Ovo izdanje ima i pogovor Frensisa Kopole, koji je po romanu snimio istoimeni film. “Odmah sam shvatio da je to što tražim nešto što će me spasti od problema sa kojima sam se našao s nedovršenim scenarijima – fabula o čoveku mojih godina, koja me je podmladila i zbog koje imam mogućnost da dovršim ono što sam radio ceo svoj život. I da se zaljubim, ‘poslednji put’. Nisam snimao skoro 10 godina. Kao što biva, u mladosti sam želeo da snimam autorske filmove, umetničke filmove, eksperimentalne filmove – sve te vrste filmova koje niko ne bi želeo da finansira. Shvatio sam da je to nešto što mogu da naučim od svoje ćerke Sofije, koja je otišla u Japan i, radeći na mladalačkom filmu u gerilskom stilu, napravila Izgubljene u prevodu kako je ona htela. Uzbudila me je pomisao da bih možda mogao i da snimim film u ‘mladalačkom gerilskom stilu’. Bio sam siguran da to još mogu. Shvatio sam da bih, poput Dominika Mateja (glavni lik romana), mogao da prigrabim sebi slobodu koja je povezana sa mladošću i zajedno sa tom šansom ponovo postanem mladi filmski stvaralac”, napisao je Kopola.

Dnevnik/Roman kratkovidog adolescenta Elijade je pisao između četrnaeste i osamnaeste godine. To je u pravom smislu bildungsroman u kojem su prikazane sve one teme koje su okupirale mladog Elijadea, pisan u formi dnevnika. Do tada život jednog srednjoškolca i njegovi nemiri nisu bili tema rumunskog romana.

Najnovije delo Mirča Elijadea prevedeno na srpski je već pomenuti Gaudeamus, povod ovom tekstu.

Smatra se da je zajednički imenitelj Elijadeovih književnih dela potreba i namera da dokaže kako su svi ljudi isti. Zato se i suprotstavljao evropocentrizmu i predrasudama.