Zadržano bekstvo nadstvarnosti

U Njujorku, u Muzeju umetnosti Metropoliten, prošlog ponedeljka, 11. oktobra, otvorena je izložba „Nadrealizam bez granica“. Na njoj su izložena i tri rada iz Srbije: Zadržano bekstvo nadstvarnosti, fotografija Nikole Vuča iz kolekcije Muzeja primenjene umetnosti, i dva crteža iz serije Le cadavre exquis, grupe nadrealista iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti. Muzej primenjene umetnosti je obavestio javnost da je njihov eksponat izložen u Njujorku, a Muzej savremene umetnosti – nije. Informacija da i oni učestvuju na ovoj međunarodnoj izložbi dostupna je na trejleru Metropoliten muzeja. Februara iduće godine, izložba će biti prikazana i u Londonu, u Tejt modern galeriji. Namera njenih autora je da nadrealizam, jedan od najznačajnijih pokreta prošlog veka, predstave kao dinamičan pravac koji se preneo van granica Francuske u kojoj je nastao, i razvijao se mimo inicijalne grupe u okviru nacionalnih i lokalnih osobenosti različitih delova sveta.

Nadrealizam je došao do Srbije neposredno pošto je ozvaničen u Francuskoj: pet nedelja nakon objavljivanja Bretonovog Manifesta nadrealizma u Parizu 15. oktobra 1924. godine, Marko Ristić je u Beogradu tekstom u časopisu „Svedočanstva“ obnarodovao srpski nadrealizam, koji je u Srbiji delovao do 1936. godine zahvaljujući aktivnosti 13 umetnika, a pre svega Marka Ristića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Salmona Monija de Bulija, Vaneta Bora, Aleksandra i Nikole Vuča. Sarađivali su sa francuskim nadrealistima, Bretonom, Dalijem, dopisivali se s njima, kontaktirali. „Upoznao sam i Dalija, koji je fizički jeziv i idiotski se raskomotio u Elijarovom stanu sa belim čarapama i crnim lakovanim papučama…“, pisao je Vane Bor. „Dosta je neprijatno što takva ličnost, koliko god ona bila sjajna u proživljavanju, može da ima uticaja na generalnu orijentaciju nadrealizma.“ Bretona je najviše zainteresovao Bulijev roman u crtežima Vampir, objavljen u časopisu „Svedočanstva“. Preveden na francuski, Bulijev roman se iste 1925. godine pojavio u pariskom „La Rèvolution surrèaliste“, ilustrovan crtežom Pabla Pikasa. Decembra 1926. godine Milan Dedinac je objavio poemu Javna ptica, i nekoliko primeraka odmah je poslao Polu Elijaru, Bretonu, Luju Aragonu i Marku Ristiću, koji je tada bio u Parizu. Ristićev tekst o Javnoj ptici ima formu nadrealističkog programa. On smatra da je Dedinčeva poema „van literature“ te da „ne podleže književnoj kritici“, da donosi „mračne armije snova“ i da u njoj treba videti „dijalektički razvoj iracionalne misli“ kojom se preti licemernom i pragmatičnom građanskom društvu. Poema nije ilustrovana vinjetama i crtežima i prvi put donosi, što naročito ističe i Ristić, halucinantne fotomontaže – tri Dedinčeve slike, nastale po istom principu kao i poetske slike.

Almanah „Nemoguće – L’impossible“, ključna publikacija nadrealista i prva kojom su definisani stavovi trinaestorice, bio je avangardni multimedijalni časopis koji je pomerao granice književnosti i likovne umetnosti. U njemu fotografija nije bila samo ilustracija teksta, već su tekstualni i vizuelni rad bili izjednačeni. „Nemoguće“ je proistekao iz saradnje i razmene radova francuskih i naših nadrealista, pa je dvojezičnost u naslovu razumljiva – Breton je ovde objavljivao svoje stihove u prozi, a Andre Tirion je učestvovao u grafičkom oblikovanju almanaha.

Fotografija Zadržano bekstvo nadstvarnosti Nikole Vuča koja je izložena u Njujorku, nastala je 1929. godine, a Muzeju primenjene umetnosti ju je poklonila gospođa Jelena Jovanović iz Beograda, sestričina Marka Ristića, kao deo njegove zaostavštine. Jelena Perać, kustos zbirke fotografija Muzeja primenjene umetnosti, podseća da su tri godine pre ove nastale prve Vučove fotografije, Krov nad prozorom i Betoven I i II, i da „predstavljaju, pored kolaža Marka Ristića, prva vizuelna dela srpskog nadrealizma. Vučo je koristio različite postupke u izgradnji fotografske predstave nadrealnog – isecao je predmete iz sveta realnosti, udvajao ih je i multiplikovao, preklapao fragmente predmeta i uvećavao ih do granica prepoznatljivosti, gradio je sliku unutar slike, koristio postupak dupliranja. Na taj način, ostvario je dela koja se mogu porediti sa najznačajnijim fotografskim ostvarenjima nadrealističkog pokreta u svetu. Zadržano bekstvo nadstvarnosti nastalo je postupkom duple ekspozicije – na istom negativu dva puta je, spreda i otpozadi, Vučo je snimio istu žensku figuru s rukama na ušima, i tako je kreirao jednu od antologijskih fotografija srpskog nadrealizma, čija inscenirana i nadrealna vizuelna struktura predstavlja potvrdu i sublimaciju osnovnih ideja i programskih načela ovog pokreta. Kao takva, fotografija je dobila privilegovano mesto u almanahu ‘Nemoguće – L’impossible’. Objavljena je dva puta, na početku i na kraju almanaha, simbolično kao njegova alfa i omega: na naslovnoj strani i u okviru programskog teksta beogradskih nadrealista Uzgred budi rečeno, čineći deo idejne celine – vizuelni program srpskog nadrealizma.“

U grupi nadrealista, autora dva crteža izložena u Njujorku, jesu Marko Ristić, Ševa Ristić, Andre Tirion, Aleksandar Vučo, Vane Živadinović Bor i Dušan Matić. U Muzeju savremene umetnosti čuva se 19 crteža Le cadavre exquis, svi iz 1930. godine. Le cadavre exquis predstavlja metod kolektivnog umetničkog delovanja, gde grupa umetnika zajedno stvara delo dodavanjem delova u zajedničku celinu. Nastali su kada je među pripadnicima beogradskog nadrealističkog kruga kružio presavijeni komad papira sve dok svako od prisutnih ne bi dodao svoj deo crteža, ne gledajući šta su prethodnici nacrtali. Crteži su deo Legata Marka, Ševe i Mare Ristić koji su ovom Muzeju ostavile ćerka i supruga Marka Ristića.

Najveća zasluga za „otkrivanje“ nadrealizma u ovdašnjoj javnosti pripada prof. dr Milanki Todić, nekadašnjem kustosu Muzeja primenjene umetnosti, ističe Jelena Perać. „Zahvaljujući njenoj inicijativi, Nikola Vučo je poklonio Muzeju svoje originalne negative 1988. godine, koje je nedugo potom dr Todić predstavila (putem savremenih fotografija izrađenih sa negativa) domaćoj i inostranoj javnosti na izložbi’ Nikola Vučo – fotografije’, koja je održana najpre u Muzeju Reaty u Arlu 1990, a zatim u Muzeju moderne umetnosti u Beču 1990–1991. i u Muzeju primenjene umetnosti 1991. godine.“ Nakon ove izložbe, a naročito nakon izložbe „Nemoguće – umetnost nadrealizma“ 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti, ovdašnja javnost je počela da uvažava ovaj pokret (vidi „Vreme“ br. 619). Milanka Todić, autorka te izložbe, tada je objasnila da je prevazilaženje tradicionalne estetike učinilo da nam nadrealizam odgovara. „Naime, nadrealizam je naklonjen eksperimentu, ne priznaje nikakve tradicionalne okvire niti medijske podele, interdisciplinaran je i veruje u individualnu kreativnost. Nadrealisti nisu očekivali da čovek bude perfekcionista u zanatskom smislu, smatrali su da je umetnost vrsta saznanja koja može čoveku da pruži ideju o njegovom unutrašnjem životu, snovima, vizijama, o drugoj dimenziji realnosti. Zato nadrealizam savremenom umetniku nudi slojeve na raznim nivoima.“

Na sajtu Metropoliten muzeja, u najavi izložbe (traje do 30. januara) piše da je nadrealizam povezivao umetnike 45 zemalja sveta tokom osam decenija, i da ih je spojio isti interes: sloboda i neograničenost.