Vrlo srpski, kako god

Prošlo je, eto, i to.

Finalno veče Eurosonga pokazalo je da, kako se ovih dana komentariše, „i mi možemo, samo kad hoćemo“. Spektakl koji je dobro izgledao i „uživo“ i na TV-u, pratilo je ukupno 100 miliona gledalaca u 50 zemalja, pri čemu nije bilo nikakvih skandala, smetnji i većih problema.

Dvadesetak hiljada gostiju u miru se razišlo, svetski mediji uglavnom se bave problematičnim sistemom glasanja, a posebnu pažnju privukla je najava dugogodišnjeg britanskog komentatora Evrovizije Terija Vogana da će se zbog toga verovatno povući i da mu je beogradsko finale bilo poslednje. Jedna od glavnih tema takođe je pobednička ekipa Rusije, u čiji je nastup, kako se priča, uloženo ukupno 10 miliona evra.

Što se tiče domaće scene, najvažnija priča još ne može da bude ispričana: ukupan finansijski bilans biće poznat tek kroz dvadesetak dana, s tim što se dugoročna korist neće ni moći izračunati. Prema onome što za sada pominju zvaničnici, grad je u organizaciju Eurosonga uložio približno dva, a RTS osam miliona evra. U svakom slučaju, imajući u vidu koliko je ljudi pratilo ovu manifestaciju i s kakvim je imidžom Srbija ušla u čitavu stvar, sve uloženo sigurno se isplatilo. Ključnu tezu u tom smislu izneo je Aleksandar Tijanić u intervjuu za „Blic“: „Korist za Srbiju u medijskom i turističkom smislu, pa i političkom ako hoćete, meri se stotinama miliona evra. Drugo su plaćeni oglasi, a prvo je kad vam na dve nedelje dođe tri hiljade stranih novinara i, praktično, niko ne napiše ružnu reč.“

Tijanić je zaista u pravu: u izveštajima iz Beograda nema loših reči na račun organizacije. Međutim, loše reči na račun nekih drugih stvari ipak mogu da se nađu.

BOŽIĆ, ĐUBRE I OSTALO: Najoštrija u ocenama bila je Keli Limonova, gošća iz Estonije, koja je napisala jedini u potpunosti negativan blog o Beogradu. „Većina ljudi piše o pticama i pčelicama na Evroviziji – dozvolite mi da ja budem ta koja će Beogradu oduzeti sliku veselog, prijateljski nastrojenog, mirnog i prelepog mesta na ovoj planeti“, piše Limonova, nastavljajući pričom o tome da su „naši prijatelji iz poljske i britanske delegacije bili pretučeni u centru grada“. (Priča je, inače, bila sveprisutna u novinarskim kuloarima, ali kako o događaju niko nije izvestio, red je pretpostaviti da je bilo reči o tuči niskog intenziteta, odnosno bez „diplomatske težine“). Pored tuče, Limonova pominje kako joj je mnogo puta doviknuto „nećemo vašu Evropu ovde“ ili „odlazite, Evropljani“. Koliko god bili skeptični spram ovog bloga, gošći iz Estonije lako je poverovati – zahvaljujući ovim ili onim okolnostima, u Beogradu je teško izaći na ulicu, a da čovek (bio on stranac ili domaći) ne naleti na neku frustriranu personu koja čezne za psihijatrijskim tretmanom. „Mislim da je država koja prihvati odgovornost za organizaciju Evrovizije obavezna da obrazuje i kontroliše svoje građane, pošto je to jedina šansa da Srbija dokaže svetu da je normalna, evropska država s pravim vrednostima“, piše Limonova. Ona se takođe osvrće na činjenicu da u Beogradu živi mnogo siromašnih ljudi, da grad izgleda „prljavo“ i da „loše miriše“, da je na ulicama mnogo beskućnika i pasa lutalica. Konačno, Limonova zaključuje: „Evrovizija je najbolja stvar koja se ovoj zemlji dogodila tokom jako mnogo vremena, pa stoga razumem zašto svi kelneri i taksisti naplaćuju duplo i troduplo – to im je valjda jedina šansa za duži period. Neka ovo bude njihov Božić.“

Za razliku od Limonove, koja se u Beogradu našla prvi put i čije su impresije „na prvu loptu“, kolumnista ljubljanskog „Dela“ Boris Jež bavi se tezama koje veze nemaju ni s Eurosongom, a ni s Beogradom. Kako prenosi „Politika“, Jež ističe kako se spektakl dogodio u zemlji u kojoj „penzioneri čeprkaju po kantama za đubre, a humorista Čkalja nije bar deceniju mogao sebi da priušti nove cipele“. „Sve to Srbi, majstori samoprevare, sakriju vatrometima, šarenim kulisama i razuzdanim žurkama kao da je država sam samcat karnevalski festival a la Rio de Žaneiro. U toj bizarnoj predstavi učestvuju države koje su donedavno bile takoreći na kraju sveta, a sad smo saznali da su Evropa. Azerbejdžan, Jermenija… I posvuda tamo navodno se zabavljaju prema našim, zapadnjačkim običajima, bar tako izgleda na Evrosongu“, piše iznervirani Jež, inače nekadašnji dopisnik „Dela“ iz Beograda.

Nasuprot slovenačkim kolegama, hrvatski novinari bili su krajnje umereni – ocene Beograda kao domaćina lišene su „jakih“ prideva kojima inače obiluju izveštaji u srpskim medijima, baš kao što je i direktan prenos finalne večeri bio lišen bilo čega što bi se moglo smatrati neukusnim ili zlonamernim. Očigledno je, međutim, da su međususedski odnosi u nekim (muzičko-političkim) tačkama i dalje problematični: gledaoci HRT-a su, tokom nastupa Gorana Bregovića i Orkestra za svadbe i sahrane, gledali reklame.

LJUBAV NA ULICE: Jedan od najintrigantnijih tekstova o Eurosongu, nad kojima bi nadležni itekako mogli da se zamisle, objavio je Rojters 19. maja. Pod naslovom „Gej Srbi vide tračak nade u Evrovizijskom sjaju“, Eli Zorzi piše da su „poslednji put kada su izašli na ulice Beograda, homoseksualce, naočigled policije, prebile nacionalističke bande“ i da oni zbog toga, u pratećim događajima Eurosonga, „vide šansu da budu glasniji i da imaju više samopouzdanja nego ranije“. Ona se takođe osvrće na činjenicu da se u Srbiji homoseksualnost smatra „izlečivom mentalnom bolešću“, kao i da su se „nadležni zalagali za policijsku pratnju gostiju homoseksualne orijentacije, da bi se zatim opredelili samo za pojačano obezbeđenje širom grada“. Zorzi je primetila i ono što mnogi ovdašnji mediji nisu: akciju organizacije „Kvirija“, odnosno „diskretne postere s fotografijama istopolnih parova s natpisom „Ljubav na ulice, huligane u zatvore“. Rojtersov prilog završava apelom gej aktiviste Predraga Azdejkovića: „Mi možemo samo da zamolimo našu vladu: molimo vas da, ako štitite gej strance, takođe zaštitite i gej Srbe. Stranci će ovde biti nedelju dana i zatim otići, ali oni imaju slobodu o kakvoj mi možemo samo da sanjamo.“ Iako ova tema svakako nije jedna od najvažnijih u vezi s Eurosongom, Rojters je ipak podsetio da se u Evropu ne ulazi samo sa sjajnim binama i dodatnim turističkim aktivnostima. Za razliku od novinara ugledne svetske agencije, na taj „detalj“ zaboravili su komentatori RTS-a. Usred direktnog prenosa, osvrćući se na nastup jednog od prethodnih izraelskih učesnika, transvestita, istakli su kako je ovogodišnji predstavnik Izraela „zdrav i prav“. (Da u evrovizijskoj Srbiji važe pravila koja važe u drugim zemljama, komentatorski dvojac bi zbog toga zglajzao ako ne na osnovu etičkih kodeksa profesije, a ono bar na osnovu važećih zakona koji se tiču širenja svih vrsta diskriminacije u medijima.)

VIDOVDANSKO ORO: Pošto se Srbija nalazi u situaciji u kojoj se nalazi, a imidž joj je i inače slaba tačka, u gomili pozitivnih evrovizijskih izveštaja bilo je neizbežno da se nađe makar jedan usmeren isključivo na politiku. Za to se pobrinuo londonski „Telegraf“ koji se 24. maja detaljno bavi tekstom pesme Oro koja je predstavljala Srbiju. Pod naslovom „Srbija peva evrovizijsku pesmu namenjenu Kosovu“, Heri de Kvetevil piše kako je Oro pesma o dvoje zaljubljenih koja završava stihom „probudi me na Vidovdan…“, gde se „Vidovdan, dan kada su se 1389. Srbi borili protiv Turaka…, smatra temeljnim simbolom srpske religije i nacije“. Iako autor dozvoljava tumačenje po kojem je Vidovdan „povezan s legendom po kojoj će se devojke koje na taj dan sanjaju svog voljenog, za njega i udati“, finale teksta potpuno je jasno: „Ali, ovo nije prvi put da Srbija koristi Evroviziju u političke svrhe. Kada je njena pesma dobila 12 poena od Bosne, prošlogodišnja pobednica Marija Šerifović, predstavnica Srbije, podigla je tri prsta – nacionalistički gest poznat iz srpskih ratnih pohoda na Balkanu.“

Imajući u vidu da se ovakvi i slični napisi nalaze tek posle dugotrajne potrage, da nisu privukli veću pažnju i da su uglavnom posledice višedecenijskih stereotipa ili pojedinačnih loših iskustava (a takvih uvek mora da bude), Tijanićeva ocena s početka ove priče potpuno je tačna: Beograd je tokom protekle dve sedmice imao više nego dobru reklamu u svetskim medijima. Pritom, nisu tu samo priče s „jakim“ pridevima: ima i pravih novinarskih bisera, crtica koje znače mnogo više od opisa bine, pres centra ili turističkih atrakcija. Tako novinar londonskog „Telegrafa“ (ali ne onaj koji analizira tekstove i legende) opisuje atmosferu u jednom beogradskom klubu: „Zakucate na vrata običnog stana, u običnoj stambenoj zgradi, neko vam otvara i upućuje vas da siđete u podrum, gde su ljudi ugodno zavaljeni na ljubičastim sofama, a dim je toliko gust da vam tera suze na oči. Sve je tajnovito, sve je ‘na ivici’, više nego zavodljivo. Vrlo srpski.“

S druge strane, iz BBC-ja, stiže reklama koju nikakva marketinška kampanja ne bi mogla da prevaziđe. Novinarka Fiona Prajer vodila je neku vrstu dnevnika u kojoj je opisivala svoje beogradske dogodovštine, a u belešci od 22. maja navodi: „Upravo sam upoznala taksistu čiji je engleski verovatno bolji od mog. Tokom kratke petominutne vožnje, ispričao mi je da je njegov otac bio inženjer mašinstva koji se bavio hidrauličnim mašinama. Rekao mi je i da mu posao dobro ide od kada je grad pun, kao i da veruje da je srpska pesma dovoljno jaka da opet pobedi…“ Čitalac koji prati njen dnevnik već je ranije uvučen u magični svet zemlje čuda i samo dobronamerno može da se zapita kakvo je to mesto na kojem taksisti govore perfektan engleski, kakvo je to mesto na kojem se isti taj taksista sit ispriča s mušterijama i da li je moguće da je to mesto isto ono o kojem se decenijama pisalo u sasvim drugačijem kontekstu.

Kako bi rekao novinar „Telegrafa“, sve je to vrlo zadimljeno, vrlo „na ivici“, vrlo zavodljivo. Vrlo srpski.