Kad si jedina visoka, i još strankinja u gužvi Kineza, a tvoj spas je Google prevodilac i molitva da ne zakasniš
Železnička stanica u Čangžou nije velika, ona je ogromna. Više liči na aerodrom nego na ono što mi u Srbiji podrazumevamo pod „stanica“.
Čelik, staklo, svetle table koje bljeskaju crvenim slovima, desetine izlaza, uniformisani radnici… a oko mene ljudi. More ljudi. Milion Kineza. I ja.
Jedina strankinja.
I to ne bilo kakva, viša od svih, bela kao zid, sa rancem i očima koje prestravljeno traže bilo šta napisano latiničnim slovima.
Foto: Marija Konatar Kina
Ljudi su me gledali kao da prvi put u životu vide stranca. Deca su na mene otvoreno pokazivala prstom. Stariji su šaputali. Neki su me i slikali, ne baš suptilno.
Međutim, bio je to već moj peti dan u Kini, pa sam se navikla na poglede i na to da sam glavna atrakcija na ulicama Čangžoa.
Kinezi ne pričaju engleski
Engleski? Zaboravi. Nemoguća misija je naići na Kineza koji govori engleski. Pitala sam radnicu da li zna gde se nalazi moj izlaz, međutim vrlo brzo sam odustala i prevodila sve preko telefona.
Smeškala sam se jer je to bio jedini način komuniciranja sa njima. Nema veze što mi je puls bio 150.
Foto: Marija Konatar Kina
Tada me je uhvatio prvi od nekoliko mini nervnih slomova tog jutra. Osećaj kad znate da kasnite, ne znate gde da idete, a svi vas gledaju kao vanzemaljca. E pa to, u pojačanoj kineskoj verziji.
Želim da kupim kartu, naravno potrebni su pasoš i svi mogući dodatni podaci. Želim da platim kešom, radnica obrće očima kao da ću joj nešto ukrasti, a ne dati novac. Navikli su da sve plaćaju ne čak ni karticama, već QR kodovima, imaju posebne aplikacije za plaćanje, nešto što još nisam videla kod nas.
Foto: Marija Konatar Kina
Vraća mi kartu koja je pogodite, na kineskom. Bože, zašto je ovde sve toliko komplikovano?
Ne znam kako su se ljudi snalazili bez Google prevodioca, ali to je bio moj jedini spas. Panika me hvatala kada ostanem bez baterije, mislila sam izgubiću se i nikada se neću vratiti kući jer me niko neće razumeti.
Ipak voz
Konačno sam pronašla peron. Voz je već stajao. Ogroman. Bele boje sa plavom linijom. Ušao je gotovo nečujno, ali ostavio snažan utisak. Lako sam našla sedište. Sa Kinezima nema guranja, sve je kao pod konac.
Unutra mir. Tišina. Udobna sedišta. Klima. I pogled. Voz je krenuo. Ubrzanje skoro da nisam ni osetila, ali kad sam pogledala kroz prozor već smo jurili pored ogromnih zgrada, reka i polja.
Foto: Marija Konatar Kina
Brzina je bila oko trista na sat. Sve napolju izgledalo je kao razmazana slika, ali i dalje sam mogla da razaznam sela, fabrike, plantaže, mostove dimenzija kakve sam prvi put u životu videla.
Do mene je sedela devojka sa maskom, koja je celu vožnju gledala u telefon i jela nudle. Pogledala me je jednom, kratko. I odmah skrenula pogled.
Kao da ne zna šta da radi kada ugleda stranca, da zna možda bi i rekla neku englesku reč poput „hello“, ali sam navikla da ljudi ovde čak ni to ne znaju, pa sam ja naučila da kažem „njihao“.
Šangaj na vidiku
Šangaj se pojavio kao hologram. Najpre siluete nebodera, pa onda toranj koji kao da dodiruje oblake. Grad se približavao kao scena iz filma, sve svetli, sve se pomera, sve bruji. Autoputevi, mostovi u tri nivoa, reklame veličine zgrada.
Voz je stao, bez trzaja. Izašla sam i opet more ljudi. Samo što je sada sve bilo još veće, brže, jače. Stanica u Šangaju kao mali grad, desetine izlaza, roboti koji čiste pod, znakovi uglavnom samo na kineskom, Kinezi i ja.
Foto: Marija Konatar Kina
Sve funkcioniše. Bez ijednog objašnjenja, kao da sam se ubacila u sistem koji već zna šta da radi sa mnom, odjednom ni kineski znakovi koje naravno ne razumem nisu problem.
Stojim nasred stanice, potpuno nevidljiva i potpuno upadljiva u isto vreme, sa rancem i osmehom jer sam preživela kineski voz. I stigla u grad iz budućnosti.
Autorka je studentkinja sportskog novinarstva na Fakultetu za sport Univerziteta Union – Nikola Tesla
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Uprkos sve izraženijim posledicama klimatskih promena koje pogađaju i Srbiju, klimatska pismenost među građanima, ali i institucijama, je nedovoljno razvijena. Kako to promeniti?
Posle Tomsonovog polumilionskog nastupa u Zagrebu, hrvatski nacionalisti su ponovo krenuli da „čiste“ zemlju od Srba – ovog puta od Bajage i Lepe Brene. Rambo Amadeus nije ostao dužan
Jedanaestog dana pošto je u rad puštena nova deonica autoputa Miloš Veliki od Pakovraće do Požege, stiže vest da će lekari i medicinske sestre iz čačanskog doma zdravlja i užičke bolnice početi da dežuraju ispred jednog od dva tunela
U slučajevima gde je politička represija organizovana od strane države, ona predstavlja državni terorizam, politicid, zločin protiv čovečnosti, čak i genocid nad sopstvenim narodom. Karakteristična je za totalitarne države koje su po definiciji diktature. U savremenoj Evropi ima je u pojedinim zemljama bivših SSSR i SFRJ
Mitropolit žički Justin otvoreno je stao na stranu studenata i upozorio vlast da “moć nije data radi nasilja, nego radi služenja“. Šta je to trebalo arhijereju poznatom po tome da se kloni sukoba
Kao što je Šešelj početkom devedesetih potezao pištolj na tadašnje studente, tako Vučić na njihove pobunjene kćerke i sinove danas poteže svoje batinaše. Ista je to politika, samo prilagođena vremenu
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić abolira siledžije i ludake koji prebijaju i gaze studente, dok iste te studente hapsi. Narodu u pobuni više ni goli život nije zagarantovan – ali ceh će na kraju platiti ovaj režim
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
