Višedecenijska tradicija

Od specijalnog dopisnika izveštača iz NSPM–a

Stariji čitaoci to uglavnom znaju, ali hajde da kažem zbog mlađih generacija. Dakle, to je manje-više to. To smo mi. Eto tako smo igrali, a tako smo otprilike i ratovali i politiku vodili. Barem poslednjih decenija. Toplo – hladno. Kreni – stani. Povremeni neočekivani uzleti, a onda propast i saplitanje na manjim preprekama. Malo sopstvena glupost, malo nedostatak sreće, malo potcenjivanje protivnika, malo sudijska nepravda, malo nedoraslo, zbunjeno i neodlučno vođstvo. I tako, kada se sve sabere i oduzme, eto ti poraz i onda kada se čini da je pobeda na dohvat ruke.

Možemo se praviti kao da to nema veze i da ima važnijih stvari – naravno da ima – ali ipak boli. A dok gledate Gance kako pobeđuju Amerikance i odlaze u četvrtfinale da bi se tamo sreli sa, najblaže rečeno, ne nepobedivim Urugvajem, onda nerviranje zbog još jedne propuštene šanse prerasta u gotovo fizički bol. A šta će tek biti dok jedne od njih budemo gledali u polufinalu ne smem ni da pomišljam. U svakom slučaju, teško da će u ovom veku biti bolje prilike da se umuvamo među „četiri najbolja na svetu“, a onda ionako više ništa nije važno. I samo mi nemojte reći kako su, eto, u prvom krugu ispali i Francuzi i svetski prvaci Italijani. Da, ali oni su imali svoje zvezdane trenutke pre četiri, osam, dvanaest godina. A ovaj je, tako se namestilo, trebalo/mogao da bude naš.

U nacionalnom sećanju, urugvajski sudija Larionda će sada polako zauzimati mesto pored zloglasnog Dinsta, Sorensena i drugih ljudi u crnom koji su se svojim sumnjivim odlukama, a katkad i otvorenim krađama, isprečili na našem putu ka slavi. (Pošto je u međuvremenu oštetio i Engleze, sva je prilika da se Urugvajac neće jeftino izvući. A dodatno me raduje to što će Fifina fudbalska mafija nakon ovolikih sudijskih grešaka verovatno teško moći da dalje odoleva pritisku za uvođenje elektronske tehnologije pri razrešavanju spornih situacija.)

Elem, nije da nismo oštećeni. A opet, s druge strane, nema sumnje da smo uglavnom sami krivi za ono što nam se dogodilo. Da, jeste ono bio penal – barem po kriterijumu kakav vlada na ovom svetskom prvenstvu, i kakav je, uostalom, na nama primenjivan u prve dve utakmice (dve nepotrebne ruke i dva penala protiv Gane i Nemačke). Jeste da u meču sa Australijancima nismo imali ni sreće. Ali zaboravlja se da smo je i te kako imali sa Nemcima, kao i barem nekoliko puta tokom kvalifikacija.

Ne izvode se dva najbolja igrača (Jovanović i Krasić) u odlučujućoj fazi odlučujuće utakmice. Šta je bilo sa Kolarovim – nije ga valjda zaista odmarao za četvrtfinale? Da i ne pominjemo što je sa Gojkom Kačarem nastavljena nepisana višedecenijska lokalna tradicija sa velikih takmičenja po kojoj u tom trenutku najbolji – i u najboljoj formi – mladi fudbaler obavezno greje klupu dok po terenu loptu mrcvare „iskusni“, „uigrani“ i „zaslužni“. Nekad Zlatko Vujović, nekad Savo Milošević, a danas – stegnimo svoja zvezdaška srca – verovatno Deki Stanković.

No, gore i od samog poraza jeste usađivanje gubitničkog mentaliteta oličenog u kvazirealističnom i optimističkom („život ide dalje“) tonu koji danas emituju selektor Antić i deo tzv. konstruktivnih i „državotvornih“ medija. „Pa, dobro je“. „Važno da se nismo obrukali“. „Moglo je i gore“. „Setimo se Nemačke“. „Nismo bili inferiorni“. „Nismo imali sreće“. Ne, nije dobro. Sem na mahove, opet smo igrali ziheraški, bojažljivo i ružno. A kad je počelo da gori pod nogama, onda i neorganizovano i smušeno. Naravno da je moglo gore. Ali je moglo i moralo bolje. I po kvalitetu igračkog kadra – a bogme i po selektorskoj plati.

Doduše, u poslednje dve decenije veliki sportski uspesi su po pravilu praćeni nekim državnim i nacionalnim katastrofama. Kada su fudbaleri Zvezde postali prvaci Evrope – raspala se zemlja i izbio građanski rat. Kada je košarkaška reprezentacija osvojila Prvenstvo Evrope u Atini 1995. usledila je „Oluja“, pad Krajine i progon nekoliko stotina hiljada Srba. Pa tako sve do Čavićevih plivačkih uspeha i proglašenja kosovske nezavisnosti. Ko zna šta bi nas, eventualno, snašlo sada da su, kojim slučajem, naši fudbaleri odigrali kako se očekivalo i kako, teoretski, mogu? Ko zna zašto je ovo dobro? Možda smo zahvaljujući Lariondi i Antićevoj taktici za dlaku izbegli neku novu državnu i nacionalnu pogibelj? Oluju na severu Kosova, ili nestanak Republike Srpske? Nikad se ne zna. Zato, „ćuti“, „dobro je“, nismo se obrukali“ itd.