Šefovi big tech kompanija imaju genijalan model za razvoj veštačke inteligencije – osloniće se na javni novac i na znanje celog čovečanstva. A profit će zadržati za sebe. Koga briga što pride uništavaju planetu
Sem Altman, direktor OpenAI, nedavno je pokušao da odgovori na kritike da AI ima negativan uticaj na životnu sredinu. Izabrao je čudan ugao.
„Nije fer kada ljudi porede koliko energije je potrebno da se istrenira jedan AI model u odnosu na to koliko je potrebno čoveku da uradi jednu upitnu operaciju“, izjavio je Altman u intervjuu koji je dao na marginama India AI Impact samita, jer, kako kaže, „potrebno je mnogo energije da se istrenira i čovek“. Konkretno, 20 godina života, kaže Altman, plus „sva hrana koju pojedeš tokom tog vremena pre nego što postaneš pametan“.
Ne zaustavlja se tu: „Bila je potrebna i evolucija sto milijardi ljudi koji su ikada živeli, da nauče kako da ne budu pojedeni od strane predatora, kako da shvate nauku i sve ostalo, da bi se stvorio – ti. Ako postaviš pitanje ChatGPT‑u, koliko energije je potrebno – jednom kad je model istreniran – da odgovori na to pitanje, u poređenju sa čovekom?“
„Mereno na taj način“, tvrdi Altman, „AI je, verovatno, već dostigao ljude po energetskoj efikasnosti.“
„Fantastično!“, odgovara voditelj.
Stvarno fantastično. Onomad su ovce pojele ljude. Sada to čini AI. Jer iz vizure kapitala čovek je sredstvo za sticanje profita – bilo kao radnik ili potrošač. Sve u svemu – nužno zlo.
Ali, iza grotesknosti, bizarno zvuči kada Altman kaže da je za jednog čoveka koji ukuca zadatak svom AI alatu bila potrebna čitava evolucija čovečanstva. Kao da se AI samostvorio. Zapravo ceo big tech se ponaša kao nekakav deus ex machina, koji se naprosto pojavio.
To što je čitava internet tehnologija nastala zahvaljujući masovnim javnim investicijama je još jedna nelagoda savremenih milijardera. Šta tek reći o tome da je Altmanova kompanija trenirala svoje „velike jezičke modele“ na podacima koji predstavljaju neplaćeni kolektivni rad i znanje čitavog društva. Tehnološki giganti su „ogradili“ i besplatno prisvojili celokupan digitalni rad čovečanstva – kodove, forume, knjige, umetnost…
Nepobitna je činjenica da je prvobitna akumulacija podataka, kao i upotreba javnog novca svih građana, otišla za izgradnju jednog važnog alata koji je monopolizovan od strane malog broja ljudi.
U istom intervjuu Altman, manje zapaženo, govori o tome da će, zbog potreba kompanija, biti nužna još jača saradnja sa državom.
„Mislim da se tech industrija bazirala na libertarijanskom pogledu ‘ne trebamo državu, država ne treba nas’. To se u velikoj meri promenilo u prethodnih par decenija, kako su kompanije rasle“, rekao je Altman i zaključio da saradnja sa državom nikada do sada nije bila toliko važna, imajući u vidu obim infrastrukture koji je kompanijama potreban.
Big tech, dakle, računa na javni novac kao resurs. Recept je ustaljen: novcem poreskih obveznika gradi se baza, gubici se socijalizuju, a profit prisvajaju kompanije.
Da bi jednačina bila potpuna, treba naglasiti i da je u pitanju novac realnih poreskih obveznika, onih siromašnijih, koji izdvajaju nekoliko desetina procenata svojih prihoda u javnu kasu, a ne milijardera poput Altmana koji plate 0,1 odsto, ako i toliko.
Jer, iako je njegovo bogatstvo procenjeno na dve milijarde dolara, Altmanova plata iznosi tričavih 75.000 dolara godišnje. Kako je sistem dizajniran na način da oporezuje rad, a mnogo manje kapital, milijarderi praktično ne plaćaju ništa. Ali koriste javni novac i javne resurse za svoje preduzetničke avanture.
Od javnog novca kompanije se neće osamostaliti, ali se postavlja pitanje mogu li se modeli AI potpuno osamostaliti od čoveka kao izvora novih informacija, uzimajući u obzir da je postojeće kolektivno znanje već apsorbovano. Time bi bio zatvoren krug vrednosti u kojem tehnološke korporacije poseduju i „učitelja“ (podatke) i „učenika“ (model).
Možemo izneti pretpostavku da, ukoliko modeli počnu da uče isključivo iz sintetičkih podataka, oni ulaze u proces autoreferencijalne proizvodnje u kojoj se gubi veza sa društvenom stvarnošću i realnim potrebama čovečanstva. Rezultat može biti hiperprodukcija informacija koje su potencijalno potpuno beskorisne za ljudsku emancipaciju, ali služe održavanju dominacije tehnoloških monopola.
Nema sumnje da AI donosi impresivne tehnološke skokove. Međutim, problem nastaje kada se alati sa ovakvim civilizacijskim potencijalom zatvore u privatne ruke.
Naime, tehnološki giganti se pozicioniraju kao moderni rentijeri čiji je cilj postavljanje „naplatnih rampi“ na pristup opštem znanju zasnovanom na javnim resursima i evoluciji onih sto milijardi ljudi koje pominje Altman.
Njihov poslovni model svodi se na iznajmljivanje infrastrukture drugim kompanijama. Te kompanije zatim koriste AI kako bi dodatno pojačale eksploataciju i izvukle profit – smanjenjem cene rada, masovnim otpuštanjima – i maksimizaciju naplate od krajnjih potrošača. Na kraju ciklusa se ogroman deo isceđenog bogatstva sliva na račune nekoliko big tech kompanija, kroz licence i pretplate.
U međuvremenu je ekspanzija veštačke inteligencije dovela do toga da se tokom 2025. godine u atmosferu ispusti količina ugljen-dioksida – procena je čak 80 miliona tona – jednaka onoj koju emituje ceo Njujork.
Potrošnja vode povezana sa sistemima AI procenjuje se na 765 milijardi litara, i premašuje celokupnu svetsku potražnju za flaširanom vodom. S obzirom na to da je pomama za izgradnjom data centara tek počela, očekuje se da će se do 2030. godine potrošnja električne energije više nego udvostručiti.
Najveći data centri koji se danas grade trošiće pojedinačno struje koliko i dva miliona domaćinstava skupno, pri čemu SAD prednjače u ukupnoj potrošnji (45 odsto), praćene Kinom (25 odsto) i Evropom (15 odsto).
Trenutno sve ove astronomske troškove snosi društvo, a ne tehnološke kompanije, što nas vraća na centralno pitanje pravednosti: ukoliko isključivo kompanije ubiraju profit i benefite od ove tehnologije, zbog čega ne bi snosile i njen stvarni trošak?
Kada se podvuče crta, big tech su, u stvari, big takers – veliki ekstraktori vrednosti.
Na pitanje voditelja kakav bi savet dao Si Đi Pingu, Modiju, Putinu i Trampu o jednoj stvari koju bi trebalo da urade za budućnost naroda u kontekstu AI, Altman odgovara: „Rekao bih svima isto da treba da demokratizuju tehnologiju i stave je u ruke naroda, ali, očigledno, neće svi poslušati.“
Zvuči plemenito. Ako zaboravimo da je u pitanju osoba koja čoveka svodi na energetsku efikasnost inferiornu spram algoritma, a javne (demokratske) resurse bez zadrške koristi za sopstveno bogaćenje.
Autor je sociolog, istraživač i urednik bloga Rupture, koordinator programa u Centru za politike emancipacije
Propisi o braku našli su se među prvim zakonskim aktima donetim sa namerom da se iskoreni nazadno i uspostavi poredak koji bi Srbiju približio idealu “hrišćanske i uljudne Evrope”, o čemu priča knjiga Brak u modernoj Srbiji
Na elitnim američkim univerzitetima vlada epidemija “posebnih potreba”. Po trećina studenata, navodno, ima “dijagnozu”. Barem deo toga može da se objasni modom ovog vremena i imetkom roditelja
U podrumu Železničke stanice Milano Centrale je Peron 21 sa kojeg je u Aušvic odvedeno 1200 Jevreja iz severnih delova Italije. Tu je 2013. otvoren jedinstveni muzej – Memoriale della Shoah
Nemački list "Frankfurter rundšau" pita se da li će nove prepirke izbiti zbog Zejnine pesme „Jugoslavija“, ako se plasira u Beč
“Zamislite dete koje posle škole nosi futrolu instrumenta kroz kraj u kom se retko viđa nešto svečano. To dete ne nosi samo instrument. Nosi dokaz da se njegova budućnost ne završava na mestu na kom je rođeno. I nosi jednu novu naviku: da istraje, da bude deo nečega većeg od sebe”
U Beograd konačno stiže Brent Sadler koga na N1 i Nova TV očekuju kao glavnog cenzora. Da li su dani profesionalnog novinarstva na televizijama koje kidaju živce Vučiću odbrojani
Zašto su naprednjački nasilnički eskadroni tri puta palili cvećaru „Imela“ Jovana Nenadića. Šta im je bio cilj? I zbog čega se ovo nedelo odnosi na sve građane Srbije
Aleksandar Vučić nudi da Srbija uđe u EU i bez prava veta. Takva trgovina – geopolitički interes EU za interes režima da večno vlada – bila bi pogubna po građane Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
