Važno je biti, a ne imati

Svuda u svetu o Romima važi stereotipna slika da su srećan i bezbrižan narod, bez obzira na usud koji ih prati vekovima da su Bez doma i bez groba, kako je predstavio romsku sudbinu književnik Rajko Đurić u istoimenoj pesmi. Da li su Romi zaista srećan narod i šta je za njih istinska sreća? Šta u njihovoj kulturnoj baštini ukazuje na elemente sreće? Pokušaću da odgovorim na to pitanje koristeći zbirku usmene romske poezije Bacila sam jabuku u peć, čiji sam autor.

Sreća u životu Roma zauzima centralno mesto, ona se priziva od rođenja pa do kraja života. Romi veruju u sudbinsku predodređenost ljudskog života. Odmah po rođenju deteta, nakon sedam dana, dolaze Urme, odnosno suđaje, koje detetu proriču sudbinu. Po narodnom verovanju, Urme žive po tri u grupi. Prva je zaštitnica čoveka i naziva se Lačhi Urma – dobra Urma, druga Urma se zove Šudri Urma – hladna Urma i ona je posrednica između prve i treće, a poslednja je Bilačhi Urma – zla urma koja donosi čoveku zlo i nesreću tokom života. Naravno, od urmi se očekuje da predodrede srećan život detetu, pa se zato određenim postupcima odobrovoljavaju. Na primer, majka sedme noći nakon rođenja deteta ne sme da zaspi kako se ne bi uspavala sreća deteta, a peva im se i ova pesma: Dođi, dobra Urmo i pomozi! / Vatro, vatro, brzo gori, / I zaštiti malo dete. / Dozovi dobre Urme / Da blagosiljaju dete./ Ovde na zemlji, ovde na zemlji,/ Treba da bude srećno, srećno. / Dobra Urmo, dođi brzo /Da se pomogne majci! U tradiciji Roma, u ovim životnim trenucima žena se izdvaja iz porodice kao veoma važan član, koji ravnopravno učestvuje u porodičnim obredima te se njena uloga kao žene i majke ističe, što za nju predstavlja sreću i najlepše trenutke u njenom životu.

Simboli sreće mogu biti različite stvari, od biljaka (detelina sa četiri lista) i metala (potkovica), do ličnih imena kao što je na primer Bahtijar (Srećko) ili različitih amajlija poput crvenog konca oko ruke, koji je ujedno i zaštita od zlih sila. Sreća i zdravlje se potenciraju u blagoslovima najčešće kada se polazi na put:

Baxtalimasa, thaj sastimasa!/ Sa srećom i u zdravlju! Dakle, sreća je jednako što i zdravlje. Osim zdravlja, sreća su i deca kao najveće bogatstvo, što se u svakoj prilici ističe. Imati decu je preduslov i simbol sreće, o čemu su mi pričale intervjuisane Romkinje. „Moj najsrećniji period u životu je kada sam dobila dva sina, a kasnije kada sam dobila i prvo žensko unuče…“, rekla je jedna od njih, ali i sve ostalo lepo vezano za decu. Tako druga ispitanica navodi da joj je najsrećniji trenutak u životu „kad mi se prvi sin oženio!… Ja sam kazala mužu, koliko god da košta, pravićemo svadbu, ne pitam za pare… tu je bila svadba u šatoru od dvanaest metara u dvorištu… skoro dva dana se održavala svadba“.

U jednoj lirskoj ljubavnoj pesmi mladić veruje da je za sreću potrebna ljubav voljene žene i zdravlje, a ne pusto bogatstvo. Ja je volim, ne mogu je prežaliti / Aj, ja ne tražim veliko bogatstvo / Neka me Bog čuva i neka da sreću i zdravlje. Da Romi ne izjednačavaju bogatstvo sa srećom, vidi se u pečalbarskim i porodičnim pesmama u kojima je uočljivo nezadovoljstvo bogatstvom stečenim u tuđini, jer je zbog njega ostavljena porodica, stari roditelji ili voljena žena: Krenuo sam u Nemačku, / Ostavio svoju siromašnu kolibu, / svoga oca starog, svoju majku staru… O istom govori i pesma u kojoj stari otac priča sinu o svojoj usamljenosti i bolu: Srce me puno boli / otkako si ti, sine, otišao, / što sam ostao sam, sam i bolestan… / imali smo jednu kuću malu / ona nam je bila sretna, / ne treba mi kuća velika, / u njoj ću umreti sam, sam i bolestan. Sreću čini i porodica: Kad bih oca imao / Ruke da mu vidim / Njima da me grli / Sretan bih bio.

U jednoj pesmi sve stečeno bogatstvo se daje na ponovnu ženidbu zato što je ljubav važnija od para. Ta pesma je interesantna i zato što otkriva da se olako prelazi preko ljubavi prema tek preminuloj ženi. Muškarac pita pticu kakve mu vesti donosi, ona mu kazuje da mu je žena umrla, na šta on odgovara: Ostavi je nek je mrtva! / ja još imam šest volova / dva ću dati po crkvama / dva ću dati na sahranu / dva ću dati na ženidbu! Pored nesumnjivog negativnog odnosa prema ženi, ovde je prisutan i naglašen vitalizam zajednice koja se prevashodno okreće životu, potiskujući i brzo zaboravljajući smrt.

Pojam sreće je opevan i u pesmi Najbogatiji ja sam čovek iz pomenute zbirke, u kojoj se budući svekar razmeće bogatstvom i ličnom srećom jer ima sina za ženidbu i ćerku za udaju što ga čini najbogatijim čovekom. Pesma je puna životnog optimizma i radosti i ukazuje i na to da Romi malo traže od života i uživaju u njegovim darovima: radu, porodici, materijalnoj sigurnosti i božijoj zaštiti: Najbogatiji ja sam čovek, / Na svetu / Šta da radim imam sve, / Šta god ja hoću. / Dušmani šta misle / Njima neka bude. / Svoj posao ja radim /Pomaže mi dragi Bog./ Moj sin je porastao / Svadbu da napravim. /Pomozite mi, ljudi,/ Snaju ja tražim. / Prijatelje ja da nađem / Dogovor sa njima da napravim./ Velike pare ja ću dati / Snaju da dovedem.

Sreća se, prema verovanju, ne može ostvariti mimo onoga što je sudbinski predodređeno, kako su Urme odredile. U filozofiji romske kulture suština života je biti, a ne imati, što se drugim narodima može činiti kao „životarenje od danas do sutra“ te stoga potiču i stereotipne slike o Romima da su uvek srećni i veseli bez obzira što žive u bedi. Da li je baš tako?