Uspon i sunovrat Jugoslovenske narodne armije

Sila

Kopnene snage JNA imale su oko 140.000 aktivnih pripadnika, od toga 90.000 regruta, i mogle su da mobilišu više od milion rezervista.

Tenkovske brigade s ukupno više od hiljadu tenkova sastojale su se od dva ili tri bataljona. Brojčano su dominirali sovjetski T-54 i T-55, oko 70 T-72 i oko 300 domaćih M-84. U rezervi je bilo nešto američkih M-47 („paton“) i veterana Drugog svetskog rata, sovjetskih T-34/85 i američkih „šermana“. Uz tenkove, JNA je raspolagala ogromnim brojem oklopnih transportera.

Artiljerijski pukovi bili su opremljeni sovjetskim (oko hiljadu), američkim (oko 700) i domaćim oruđima velikog kalibra. U artiljeriju spadaju i raketni sistemi YMRL-32 i M-63, četiri lansera za sovjetske nevođene rakete zemlja-zemlja FROG-7 dometa 100 kilometara; ukupno nešto manje od hiljadu oruđa. Samohodna artiljerija raspolagala je s oko 700 oruđa. Na to treba dodati velike količine protivoklopnih oruđa i sredstava.

Velike jedinice JNA raspolagale su obimnom taktičkom protivvazdušnom (PVO) opremom; procenjeno je da je artiljerijskih PVO oruđa ukupno bilo više od 5000. Kopnene jedinice su obuhvatale četiri puka raketa zemlja-vazduh i 11 PVO artiljerijskih pukova. Raketni PVO pukovi bili su opremljeni velikim brojem sovjetskih raketa SA-6, SA-7, SA-9, SA-13, SA-14, SA-16.

Obalska artiljerija je raspolagala i topovima i reketama zemlja-zemlja, sovjetskim SS-C-3 i na kamione postavljenim jugoslovenskim „brom“ protivbrodskim raketama (domaća varijanta sovjetske SS-N-2). Obalska artiljerija obuhvatala je više od 400 topova 88 mm, 122 mm, 130 mm i 152 mm sovjetske, američke, nemačke (posleratne) i jugoslovenske proizvodnje.

Ratno vazduhoplovstvo (JRV) imalo je oko 32.000 pripadnika, uključujući i 4000 regruta; raspolagalo je s više od 700 aviona i 200 helikoptera.

U 12 eskadrila raspoređeni su jurišni lovci domaće proizvodnje za neposrednu vazdušnu podršku (165 aviona Orao-2, Super Galeb i J-21 Jastreb, i stariji P-2 Kraguj). Bili su naoružani s AGM-65 Maverick vazduh-zemlja reketama američke proizvodnje ili sovjetskim AS-7 i AS-9 raketama. U devet eskadrila bilo je raspoređeno 130 sovjetskih MiG-21 presretača, uveliko zastarelih i naoružanih sovjetskim vazduh-vazduh raketama AA-2 i sličnim zastarelim ili nešto savremenijim AA-8 raketama. Tokom 1987. Jugoslavija je dobila 16 MiG-29 presretača. Imala je i dve eskadrile sa više od 30 sovjetskih Jak-40, Antonov An-12 i Antonov An-26 transportnih aviona, sedam eskadrila transportnih helikoptera Mi-8 i domaćih Partizana (francuski Aérospatiale Gazelle proizvođen po licenci).

Ratnu mornaricu (JRM) je činilo 80 fregata, korveta, podmornica, minolovaca, raketnih, torpednih i patrolnih čamaca. Posle Drugog svetskog rata u sastav mornarice ušlo je dosta zarobljenih ili reparacijama dobijenih nemačkih i italijanskih podmornica, razarača, minolovaca i desantnih brodova. Mornarica je modernizovana šezdesetih godina uvođenjem 10 sovjetskih raketnih čamaca klase Osa-I i 4 torpedna čamca klase Šeršen. Tokom 1980. i 1982. mornarica je dobila dve sovjetske fregate klase Koni, još dve su izgrađene po licenci. U 1990. glavne borbene podmorničke jedinice bile su 3 podmornice klase Heroj, naoružane torpedima 533 mm, dve manje podmornice klase Sava uvedene su krajem sedamdesetih a dve klase Sutjeska služile su 1990. za obuku. Proizvođene su male podmornice: 4 klase Una i 4 klase Mala, u upotrebi od kraja osamdesetih. Mornarica je imala amfibijska vozila za prevoz tenkova i ljudi na Dunavu, Savi i Dravi. JRM je imala 10.000 mornara (od čega 4400 regruta i 900 marinaca).

Drugovi po neprijatelju

U Drugom svetskom ratu saveznički agenti infiltrirali su se i među četnike i među partizane. Obaveštajni podaci o grupama koje aktivno pružaju otpor bili su ključni za uspeh savezničkih misija podrške i snabdevanja, koje su podjednako raspodeljivane tokom 1942. Posle toga, saveznici odustaju od podrške četnicima u korist partizana, po svemu sudeći na osnovu izveštaja britanskog obaveštajca Dikina 1943. godine, kada je zabeležio da su partizani pretrpeli teške gubitke u borbama sa nemačkom Prvom planinskom i 104. lakom divizijom; bizaran detalj je da je Prva planinska divizija prebačena iz Rusije železničkim linijama preko teritorije koju kontrolišu četnici Draže Mihajlovića – bez ikakvih problema. Prema američkim podacima, između 1. januara 1944. i 15. oktobra 1944. na teritoriji Jugoslavije spasena su 1152 američka vazduhoplovca, 796 uz pomoć partizana i 356 uz pomoć četnika. Tokom rata iz 33 leteće tvrđave oborene iznad Slovenije partizani i civilno stanovništvo spasli su 303 američka i 30 britanskih vazduhoplovaca.

Etničko čišćenje JNA

Cepanje JNA po etničkim šavovima počelo je u periodu između 1968. i 1974, kada je na velika vrata uvedena koncepcija opštenarodne i, zajedno s njom, sistem teritorijalne odbrane (TO). S ustavom SFRJ iz 1974. republike su dobile praktične nadležnosti nad jedinicama TO, regrutnim sastavom i naoružanjem koje će, kako su se tada plašili neki od najviših oficira JNA i kako se pokazalo na početku secesionističkih ratova u Sloveniji i Hrvatskoj, postati jezgro za stvaranje nacionalnih armija.

Nacionalni sastav oficirskog kadra je u predvečerje raspada države često služio kao argument za tvrdnju o JNA kao srpsko-crnogorskoj vojsci. Disproporcije su bile vidljive, ali ne može se reći da je znatno veći broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena na uštrb Hrvata, muslimana, Slovenaca i Albanaca bio proizvod smišljene vojno-kadrovske kuhinje. Obrnuto: JNA se oduvek trudila da kao „vojska svih naših naroda i narodnosti“ obezbedi što proporcionalnije njihovo učešće među epoletama, ne ustežući se ni od pozitivne diskriminacije onih „u manjku“.

Uskraćivanje planiranih regrutnih kontingenata počinje 1988–1990: republike su odbijale ili se bar cenjkale oko upućivanja „svojih“ naroda na odsluženje vojnog roka, istovremeno optužujući JNA da je velikosrpska (i crnogorska).

S druge strane, iz perspektive JNA Slovenci i Hrvati su postali najpre sumnjivi, potom nepoželjni u slovenačkom (jun–jul 1991) i hrvatskom ratu (1991/92). Oficiri koji su se iz Slovenije i Hrvatske povukli s jedinicama JNA, često s porodicama, bili su izloženi sumnjičenju, uklanjanju s odgovornih funkcija i, najzad, direktnom najurivanju iz službe. Isprva tajno, naređenje kojim se etničko čišćenje JNA intenzivira pravda se uvođenjem „patriotskog kriterijuma“. U slučaju operativnih jedinica – vazduhoplovstva, iz kog je tokom 1991. bilo bar šest „preletanja“ – to se kako-tako možda može razumeti, ali „čišćenje“ Vojnomedicinske akademije u Beogradu nema ni patriotsko ni, naročito, stručno opravdanje.

Povlačenje JNA iz Bosne i Hercegovine obavljeno je uz (ili i zbog) svesti da se nikakva jedinstvena vojska ne može održati u toj „balkanskoj tvrđavi“, naročito kada su etnički konfigurisane političke stranke, SDS, SDA i HDZ, pozvale „svoje“ da se upisuju u „sopstvene“ vojske.

Koncepcija i kontracepcija

Naslednica JNA, Vojska Jugoslavije je 1992. najavljena kao profesionalna, uz regrutni rok ograničen na najviše šest meseci i uz služenje u matičnoj republici, aktivni oficiri dobro i redovno plaćeni, vojni penzioneri takođe, a vojne škole privlačne.

Prvi javni zahtevi za služenje vojnog roka u „svojoj“ republici potekli su iz Slovenije početkom osamdesetih godina, istovremeno sa tada nezamislivim predlogom za uvođenje civilnog odsluženja i uvažavanje prigovora savesti u odnosu na rukovanje oružjem. Odgovor se tada sastojao ne samo u generalnom odbijanju – što su neki vojni obveznici plaćali višekratnim robijama i dosluženjima – nego i kratkotrajnim, na neuspeh unapred osuđenim pokušajem da i žene služe vojsku. Krajem osamdesetih, pred raspad SFRJ, u Sloveniji i Hrvatskoj su zahtevi da regruti ne napuštaju republičku teritoriju postali obavezna politička parola. S početkom krvavog raspada – koji je najteže platio „regrutni kontingent“ iz marta 1991. – javno i nejavno obustavljanje slanja regruta u vojsku pretvorilo se u poziv na dezertiranje, s jedne, i odbijanje učešća u građanskom ratu, s druge strane.

Pred raspad SFRJ vojska se odlučila na profesionalizaciju u obliku angažovanja vojnika po ugovoru, a u leto 1991. pozvala je pod oružje i dobrovoljce. Efekti uvođenja profesionalnih vojnika javno nisu nikada analizirani, a o ulozi, učešću i upotrebi dobrovoljaca u ratovima 1991–1995. već je napisano mnoštvo patriotskih memoara, ali i neke haške optužnice.

U raspadu Jugoslavije JNA je upotrebljena u najgorem zamislivom obliku, kao armija građanskog rata – bez ikakvog primetnog opiranja armijskih vrhova. Njena naslednica na teritoriji „skraćene“ države, Vojska Jugoslavije, opredelila se za profesionalizaciju, depolitizaciju i – podršku režimu Slobodana Miloševića, praktično sve do 5. oktobra 2000.

Kosovo i Slovenija

Drama počinje padom Berlinskog zida 1989. Stvorena i razvijana kao oružana ruka Komunističke partije, JNA je stekla status jedne od tri svete krave socijalističke Jugoslavije: Tito, Partija, Armija. JNA je 45 godina živela u udobnoj kuli od slonovače sivomaslinaste boje, pažena, mažena i plaćana, zaštićena od parlamentarne i javne kontrole, poduprta ideološkom glorifikacijom. Sve karakteristike zatvorene hijerarhijske organizacije bile su tu: okrenutost u sebe, ideološka zadrtost, negativna kadrovska selekcija (pacovska trka), sticanje privilegija kao osnovni životni cilj i potpuni nedostatak zanimanja za civilni – to jest stvarni – život.

Ta je vojska tvrdila da je ništa ne može iznenaditi; ljudi koji su odslužili vojni rok (ali i neki oficiri) donekle su sumnjali su to, ali su bili dovoljno pametni da svoje mišljenje ne iznose javno. JNA je propustila da primeti kako je komunizam na umoru, čak i kad su Rusi to videli. Uzgred, sa Moskvom je uvek postojala posebna, poprečna veza, mimo zvanične strukture partije i vlasti; od Josipa Broza tu vezu su nasleđivali ministri odbrane – Nikola Ljubičić, Branko Mamula i Veljko Kadijević. Bez obzira na svađe, strahove i rezerve, prva zemlja socijalizma uvek je ostajala kao poslednji oslonac režima. JNA ulazi u prve neprilike sredinom osamdesetih, po pitanju Kosova i Slovenije: nevinost gubi na Kosovu, gde je prvi put upotrebljena protiv stanovništva. Kosovska kriza proglašena je – po (Slovencu) Stanetu Dolancu, još 1981. – za „kontrarevoluciju“. U Sloveniji počinje nešto drugo, što na duži rok podjednako brine JNA: otvorene kritike vojnog establišmenta sve su glasnije; status svete krave je izgubljen, „Mladina“ ujeda prvo ministra vojnog Branka Mamulu, da bi uskoro slovenačko javno mnjenje počelo otvoreno da preispituje tabu teme oko odbrane.

Tokom 1990. savezni premijer Ante Marković pokušava da reformiše jugoslovensku federaciju, ali nailazi na podjednako žestok otpor rukovodstava Slovenije, Hrvatske i Srbije. Sistematska identifikacija Jugoslavije sa socijalizmom prisutna je do kraja kao zvanična dogma JNA: Jugoslavija ne može da postoji ako nije socijalistička. Ono što JNA odbija da shvati jeste priroda izbora koji se pred njom otvara: treba li da spasava svoju državu, Jugoslaviju ili komunizam. U tom oklevanju na kraju ništa spaseno neće biti, a propašće i JNA.

Podela vojnog otpada

Na početku raspada SFRJ u Sloveniji je ostalo stotinak tenkova i samohotki, samo u Varaždinu je ostavljeno 65 ispravnih tenkova (uglavnom T-55A). Nešto kasnije, JNA priznaje da joj je oteto 170 tenkova i 142 oklopna vozila.

Na inventarskim spiskovima JNA i njene naslednice VJ nedostajalo je i mnoštvo „sitnica“ tipa i količine 15.000 pušaka, 600 artiljerijskih oruđa, 2000 protivtenkovskih raketa, 13.000 mina, 550 oruđa raketne artiljerije, 500 puškomitraljeza, 30.000 bombi, oko 10 miliona metaka i neutvrđene (ili neobjavljene) količine eksploziva. Ne zna se – ili je neko pažljivo odabrao trenutak da citirane podatke objavi, pre „predislociranja“ iz BiH – koliko je, koga i čega bivša JNA ostavila na terenu koji je morala da napusti. Nemoguće je, takođe, proceniti „dobitke“ eks-JNA počinjene miniranjem, onesposobljavanjem ili demoliranjem i/ili pljačkom sopstvene imovine (baza Željava i aerodrom kod Bihaća, aerodrom Tuzla, oprema i stambeni fond u Makedoniji, komunikacijske instalacije, eksploziv u onesposobljenim raketama, bombama i minama…).

U tom trenutku s početka devedesetih za krađu i „predaju“ vojno tužilaštvo je podnelo 700 krivičnih prijava protiv stotinak oficira, 50 podoficira, 500 vojnika i na desetine civilnih službenika.

Manjak na popisu

Početkom leta 1992, tadašnji predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić je u Skupštini saopštio da „u Bosni i Hercegovini nema više nijednog vojnika i oficira vojske Jugoslavije, a sva ratna tehnika JNA nije povučena zbog oružanih dejstava hrvatsko-muslimanskih snaga na kasarne i blokiranje saobraćajnica“.

Poređenjem podataka za „ostavljeno“ (Srbima državljanima BiH) i „oteto“ (od strane „muslimansko-hrvatske koalicije“) oružje, upadljivo je bolo oči odsustvo informacije o količinama mobilnog raketnog, minobacačkog i svakovrsnog pešadijskog naoružanja koje je prešlo u ruke Vojske Republike Srpske. Po tadašnjem Ćosićevom izveštaju Skupštini SRJ, JNA/VJ je ostala u Bosni i Hercegovini bez 24 aviona, 20 helikoptera, 531 tenka, četiri raketna diviziona, 87 lakih i teških bacača raketa, oko 5000 minobacača većih kalibara i oko 220.000 komada pešadijskog naoružanja. Ovim brojkama valja dodati objavljene brojeve „manjkova“ oružja JNA/VJ posle rata u Hrvatskoj (15.000 pušaka, 6 aviona, 170 tenkova, 142 oklopna vozila, 500 oruđa raketne artiljerije, 600 topova, 2000 pt. raketa, oko 16.000 komada pešadijskog oružja, 13.000 mina, 30.000 bombi i oko 10 miliona metaka) i Sloveniji (stotinak tenkova i samohodnih i artiljerijskih oruđa, nekoliko oborenih helikoptera, neobjavljene količine drugog naoružanja).