Univerzalni odbojkaš

Možemo da zamislimo Aleksandra Boričića kako se na brzinu sprema i odlazi iz svog superstana u elitnom beogradskom naselju tik iznad stadiona Crvene zvezde. Odlazi i putuje dalje, jer to je čovek koji je preuzeo na sebe brojne obaveze pa mu ubitačni ritam, čak i u ove letnje dane, ne dozvoljava da udahne malo više svežeg vazduha koji se spušta sa Banjice na padinu na kojoj je i njegov dom.

Nije prošao niti jedan dan od „još jednog finala za pamćenje“ u Beogradskoj areni koje nije donelo prvo mesto reprezentaciji Srbije i ček na milion dolara za Odbojkaški savez, a Boričić, čuvar trona u srpskoj odbojci, odlazi dalje u susret novim izazovima. Dok se ekipa bude kratko odmarala i pokušavala da se oporavi od poraza u finalu Svetske lige i dok vešto spinovana priča o „najvećoj poseti ikada na odbojci i sporskom događaju u istoriji“ bude nalazila svoje mesto u medijima, Aleksandar Boričić će se posvetiti nekim drugim obavezama koje podrazumevaju odlazak iz grada. Iako je reprezentacija izgubila, forsiranje priče o velikom događaju nadilazi priču o još jednom porazu. Za ovako dobar tretman u medijima „zaslužan“ je Odbojkaški savez sa Boričićem na čelu.

Ovaj šezdesetjednogodišnjak predstavlja verovatno najuspešnijeg „sportskog radnika“ koji se pojavio u Srbiji (uz Dragana Džajića, naravno). Kada pitate ljude u Savezu od koje je godine on na mestu predsednika, niko ne zna tačno da vam kaže, ali su sigurni da je „gospodin Boričić tu dugo i da je jako uspešan“. Nekadašnji odbojkaš Crvene zvezde, danas jedan od „visokih funkcionera“ onoga što se zove Sportsko društvo Crvena zvezda, poslednjih dvadesetak godina vodi odbojkašku organizaciju na način koji je ovom sportu prvi put omogućio da bude prepoznat kao „nacionalna vrednost“ i da bude i na ulici i u školskom programu tretiran kao važna stvar u životu dece i omladine u Srbiji.

Dugogodišnje upravljanje nečim što je bilo veoma malo i u zapećku, a posle osvajanja olimpijskog zlata 2000. godine u Sidneju postalo važna stvar i u državnim poslovima, učinilo je da Boričić ima i opoziciju, malu ali bezobraznu, koja ga s vremena na vreme dovede u vezu sa nekim „nepravilnostima u načinu trošenja novca“. Aleksandar Boričić se retko osvrtao na ovakve optužbe, ostajući iznad polemike i izvan svake javne rasprave o tome kako vodi firmu koja svake godine donese neku medalju Srbiji. Njegovi protivnici su izbrojali da je u jednom trenutku on sedeo na 17 stolica – što u odbojkaškim forumima što u organizacionim odborima, pa do mesta predsednika filatelista Beograda, ali to pripada tipično domaćoj navici prebrojavanja funkcija, navici koja je preneta iz sfere srpske politike. Sportski menadžment poznaje situaciju u kojoj je neko ko je eminentan pozvan da sedi u mnogim drugim forumima i odborima. U tom kontekstu, Boričić je uporediv sa komesarom NBA lige u SAD Donaldom Šternom, koji vodi tu organizaciju od 1984. godine.

„Srpski Štern“ je još po jednoj osnovi nalik svom dugovečnijem američkom parnjaku: kao što se Šternov dolazak na čelo NBA poklopio sa pojavom Majkla Džordana, čoveka koji će značaj ove lige globalizovati i napuniti džepove mnogima oko sebe, tako je menadžerska karijera Aleksandra Boričića povezana sa generacijom odbojkaša koju najbolje predstavlja Nikola Grbić, živa legenda svetske odbojke, koji od 1995. godine i prvenstva Evrope u Atini, svake godine donosi medalju u Beograd i održava selekciju Srbije među tri najbolje na svetu.

Kada se nekadašnja zajednička država raspadala početkom devedesetih, odbojka je bila nešto što smo poznavali kroz zagrebačku Mladost i novosadsku Vojvodinu. Beogradski Partizan i Crvena zvezda su bili fini garnirung u takmičenju u kome su Novosađani dominirali, a jedini uspeh reprezentacije bilo je zlato na Univerzijadi u Zagrebu 1987. Brkovi kršnog Žarka Petrovića, čini se, bili su jedino prepoznatljivo iz sveta odbojke za obične ljude, a ni mediji nisu bili preterano zainteresovani za nastupe reprezentacija i klubova. Odbojka je bila sport poput ritmičke gimnastike, na primer: imamo takmičare pa je red da se i to pomene. Od takvog tretmana, pa do RTS-a danas koji je u vreme svetske lige tretira kao „seriju visoke gledanosti“, odbojka i njeni najbolji predstavnici morali su da se izlome i dokažu više puta, a deo tog uspeha ide i Boričiću, koji je stajao iza kao neki „firewall“ u operativnom sistemu. Od slavlja u Domu sportova u Zagrebu, na takmičenju koje u odbojci ne znači mnogo, pa do 22.000 ljudi u Areni neki dan, prošlo je taman 22 godine i kusur dana, a za silnu promenu u značaju ovog spota najzaslužniji su nekako mlađi brat Grbić i Boričić, koji su predvodili tu stvar poslednju deceniju i po.

Štern i Džordan, Boričić i Grbić – paralela izgleda zgodno. Kada je daleke 1984. godine Štern preuzeo vođenje lige, ona je bila nepoznanica za ostatak sveta. Za dvadeset pet godina ona je postala svetski fenomen, prihodi su uvećani 500 puta, Džordan je popularan kao Majkl Džekson.

Kada je odbojkaška reprezentacije SR Jugoslavije posle ukidanja spoljnog zida sankcija nastupila prvi put na EP-u 1995. godine i odmah se vratila sa medaljom oko vrata, to je bilo veliko iznenađenje. Malo je ljudi uopšte znalo ko su braća Grbić, Vujević, Mešter, Brđović, Tanasković, ko je taj trener Zoran Gajić. Iste godine se košarkaška reprezentacija vratila iz Atine sa zlatom, pevalo se na dočeku ispred gradske skupštine u Beogradu, odbojkaši su bili primećeni, ali daleko od „miljenika nacije“. Neke informacije su se pojavljivale u medijima: saznali smo da većina nastupa u superjakoj italijanskoj ligi, što je bila stvar prestiža sve ove godine. U to doba je na sceni generacija italijanskih odbojkaša koji dominiraju desetak i više godina svetskom odbojkom, tu su Holanđani, uvek nezgodni Rusi, Amerikanci, Brazilci, sve reprezentacije većih i bogatijih saveza i država. Međutim, generacija koju su predvodila braća Grbić na terenu, Zoran Gajić sa klupe i Boričić sa strane, uspela je da u sedam sezona osvoji sve osim Svetske lige i Svetskog prvenstva. Olimpijsko zlato iz 2000. godine verovatno je najveći uspeh srpsko-crnogorskog sporta od raspada nekadašnje zajedničke države, a dve godine ranije zlato na prvenstvu sveta je izmaklo za jotu. Konstantni uspesi i otsudstvo gotovo svake kontroverze doneli su ovom sportu najveću popularnost do sada – Nikola Grbić je ušao u red najvećih srpskih sportista koje prepoznaju i mala deca koja razvlače žice i konopce preko ulica i parkinga i prave prve korake ka svetu profesionalne odbojke. Za izostanak kontroverzi zaslužan je junak ovog našeg prikaza, Aleksandar Boričić, koji je iz pozadine vodio odbojkaški brod „ni suviše blizu, ni suviše daleko od obale“. On je godinama uspevao, naslanjajući se na uspehe reprezentacije, da vodi odbojkašku organizaciju ka boljem statusu u „familiji srpskih sportova“ što je značilo i više novca od države i više novca od sponzora.

Takva strategija je omogućila da se seniorski tim etablira kao redovan učesnik završnice svetske lige, koja je nekada u prošlosti izgledala kao daleko ekskluzivno mesto, što je srpskoj odbojci donelo mesto za stolom na kome se deli novac unutar međunarodnih odbojkaških foruma. Aleksandar Boričić se izborio za visoko mesto u evropskoj i svetskoj odbojkaškoj organizaciji, čime se po uticaju izjednačio gotovo sa neprevaziđenim Borom Stankovićem u košarci. Recept je jednostavan, ali je posledica sreće što nam je „naišla“ dobra generacija: rezultati sa terena donose mesta u upravljačkim telima, a kada imaš tamo ljude, onda je tvoj uticaj kudikamo veći. Boričić je ovaj recept prvo primenio kod kuće: pored odbojke uticajan je u Sportskom društvu Crvena zvezda (predsednik skupštine), što mu je na posredan način donelo podršku biznismena i političara kakvi su Aleksandar Vlahović, a preko Olimpijskog komiteta sa drugim važnim ljudima u Srbiji. U vreme početnih uspeha nacionalnog tima on je bio čovek koji se nije mnogo isticao, ali su svi znali da je njegova poslednja u odbojci, a neki događaji su pokazali da je bio jako uticajan i u Olimpijskom komitetu koji je doskoro bio krovna sportska organizacija u Srbiji. Veština i prolaz kroz razne sportske forume, za koje mnogi i ne znaju šta predstavljaju, govore nešto o Boričiću: on je obezbeđivao svoju poziciju na raznim stranama, utvrđivao se, a u javnosti je bio neko ko se brinuo da superodbojkaši imaju gde da treniraju i da im oprema stigne na vreme.

Javno zauzeta pozicija „ekonoma“ donela je Boričiću mirno mesto pored terena i tek tu i tamo se dešavalo da ga neko pita o stvarima koje su deo njegove odgovornosti. On ostavlja utisak čoveka koji ne želi da se medijski eksponira. Međutim, činjenica da pre „ovoga“ nije gotovo postojalo ništa u odbojci (a i to što je postojalo oličeno je u priličnoj meri kroz samog Boričića kao nekadašnjeg reprezentativca i Lazara Grozdanovića, srpskog „praodbojkaša“), donela je Boričiću mesto sasvim sigurno, dobro postavljano i podobno za rad kakav želi.

Kada su ga napadali, a to je bilo veoma retko, onda je to bilo na temu trošenja novca: pominjan je u kontekstu bezrazložnog trošenja novca za potrebe organizovanja EP-a u odbojci 2005. zajedno sa Rimom, što je, prema jednoj teoriji, dovelo do toga da se finale igra u Italiji, za šta je naš savez nagrađen novcem, a reprezentacija nije stigla do zlata; pre toga je u njega upereno prstom u kontekstu rada Sportske akademije, ad hoc institucije koja je bez valjane akreditacije poslovala kao fakultet i naplaćivala studentima visoke školarine. Boričić je na sve ovo ostao hladan kao Nikola Grbić kad „kuva“ za odlučujući poen. Jedini njegov javni nastup ispunjen nekom emocijom bio je u trenucima kada se jedna „struktura“ u OKS-a, kojoj je pripadao“ obračunavala sa tadašnjim predsednikom Milanom Jankovićem Cepterom. Kada je odlazio najtrofejniji trener Gajić on je to ocenio kao neminovnost, doveo je drugog trenera, pa trećeg, pa sve do aktuelnog Igora Kolakovića kome je dopalo da radi sa timom kojem predstoji kompletno generacijsko renoviranje.

Sport kojim su se bavile pametne dugonoge devojke koje nisu želele da budu manekenke, a htele su da pre fakulteta održe liniju i hodaju ispravljenih ramena, postao je takođe „nacionalni“ posle nekoliko vezanih uspeha poslednjih godina. Reprezentacija predvođena Zoranom Terzićem, koji je takođe Boričićev „izum“, postala je jedna od najboljih na svetu i najznačajniji ženski srpski proizvod u ekipnim sportovima. Ovog leta su razne medalje dolazile sa raznih strana sveta od raznih reprezentativnih uzrasta što pokazuje da ovaj sport ima budućnost, a kolektivni sportovi posle rukometašice Svetlane Kitić i košarkašice Anđelije Arbutine imaju nekog čije se ime pamti duže od jednog dana.

Pored reprezentacije Aleksandar Boričić može da u svoj životopis upiše i uspehe klubova, a posebno „njegove“ Crvene zvezde. To je jedini klub koji je u isto vreme imao predstavnika u Ligi šampiona Evrope u muškoj i ženskoj konkurenciji, ali se dalje od toga nije moglo. Drugarstvo sa pojedinim srpskim preduzetnicima omogućilo je da Boričić za ženski odbojkaški klub nađe solidnog sponzora u vidu kompanije koja pravi „Smoki“ – Slobodan Vučićević je obezbedio ovom klubu pomoć od 600.000 evra za dve sezone što je omogućilo da se ne rasproda odmah cela ekipa.

Aleksandar Boričić, sa manom koja se prevashodno ogleda u preterano diskretnom odnosu prema javnosti, predstavlja primer sportiste koji se pokazao kao veoma uspešan menadžer. Sportska karijera je ostala u drugom planu posle svih uspeha odbojke koji su se poklopili sa njegovim stolovanjem u odbojkaškoj organizaciji i koji su ovaj sport učinili važnim za ljude u Srbiji. Činjenica da toliko traje na čelu jedne organizacije i sposobnost da umnožava funkcije bili su osnova i za kritike i za pohvale, ali i jedno i drugo nam govori da je on atipična ličnost, sposobna da preživi u različitim okolnostima i da pri tom unapređuje i svoj položaj i položaj svoje branše.

On je, nekako, čovek posebnog kova. Samo još da se pojavi novi Nikola Grbić.