Ukaz za sunce – zauvek leto

Podmoskovske večeri od sada počinju sat vremena kasnije. Sa novim sistemom računanja vremena, Moskva postaje evropska prestonica gde će obdanica ujutru počinjati najkasnije i isto tako, s večeri, najkasnije se završavati – tokom zimskih meseci, jutro u ovom gradu svitaće tek u 10 sati pre podne.

Naime, početkom prošle nedelje, predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev doneo je odluku o konačnom ukidanju sezonskog pomeranja sata koje u ovoj zemlji iz nekog razloga već trideset godina izaziva velike polemike. Time je, uz Island, Ruska Federacija postala jedina zemlja u Evropi u kojoj se časovnici neće pomerati napred i nazad u martu i novembru.

Danas na svetu čak 110 od 192 države koristi takozvano letnje ukazno vreme (daylight saving time). Ono se ne koristi u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost. No, u većem delu razvijenog sveta ovaj dogovor se smatra zgodnim načinom da se u letnjim mesecima, kad sunce prirodno izlazi kasnije, dnevna svetlost duže zadrži.

DNEVNA SVETLOST: Zbog pomeranja sata popodneva imaju više dnevnog svetla nego prepodneva, ljudi svoje aktivnosti obavljaju po danu pun sat duže, zbog čega su uglavnom i srećniji. No, to nije jedini razlog. Neke analize u SAD pokazuju da se pomeranjem časovnika štedi između 500 miliona i milijardu dolara godišnje.

fotografije: reuters

Uz više dnevnog svetla, trgovački lanci i ugostitelji ostvaruju bolji promet, dok istovremeno raste broj sportskih aktivnosti i turističke organizacije beleže dodatan prihod. Zanimljivo je i da se broj saobraćajnih nesreća smanjuje za oko jedan odsto. Neka lokalna istraživanja pokazuju i veće smanjenje, što se objašnjava dužim periodom bolje vidljivosti.

Uz to, manje energije se troši na osvetljenje i grejanje, čime se tokom dužeg perioda, a prema istraživanju američkog ministarstva energije (DOE), postižu energetske uštede između 0,5 i 1 odsto. No, kako se takav efekat ne bi izgubio zimi, kad sunce ponovo počne ranije da izlazi, svuda je do sada bilo ustaljeno i da se potom, u zimskim mesecima, sve vrati na prirodno, zimsko računanje vremena.

GOSPODAR VREMENA: Prošlonedeljnim predsedničkim dekretom, tradicionalno „zimska“ Rusija je sad, paradoksalno, postala zemlja bez zimskog vremena. Protivnici dogovornog ili ukaznog, letnjeg vremena u Rusiji već dugo kritikuju štetne posledice pomeranja časovnika. Medvedev, međutim, nije zbog toga ukinuo ukazno vreme, nego je doneo odluku da ono ostane trajno.

Kad se u noći između 26. i 27. marta ove godine časovnici budu pomerili sa dva na tri sata ujutru, biće to poslednja promena vremena u Rusiji. Na jesen se satovi više neće vraćati i Rusija će, nakon toga, zauvek ostati u letnjem vremenu.

Jutra će zbog toga počinjati kasnije tokom cele godine, putnici koji iz Evrope dolaze u Rusiju različito će podešavati satove zimi i leti, senke više ni zimi neće biti najkraće tačno u podne, nego u jedan sat, a praktično svi sunčani satovi će uvek pokazivati pogrešno vreme, budući da su oni oduvek bili građeni prema zimskom vremenu.

Medvedev je već postao poznat po svojim intervencijama u organizovanju merenja vremena – nedavno je prekrojio složeni ruski sistem vremenskih zona, tako da je umesto nekadašnjih 16, koliko ih je bilo od evropske Rusije do Kamčatke, sveo broj časovnih zona na devet.

Vođen logikom da pojednostavi stvari, sada je rešio da zavede red sa prilagođavanjem časovnika trajanju obdanice. Ta dva poteza su dovela do toga da mnogi ruski gradovi sada imaju standardno vreme koje se za puna dva sata razlikuje od sunčevog, astronomskog vremena, kao što je slučaj sa Sankt Peterburgom.

KRAVLJI STRES: Zašto se Medvedev uopšte odlučio na ovakav korak? Predsednik, koga u zapadnim medijima već nazivaju „vremenskim gospodarom“, otvoreno se zalaže za onu školu mišljenja da je šteta od periodičnog pomeranja sata veća nego ekonomske uštede.

Zagovornici biološkog sata smatraju da sezonsko pomeranje vremena narušava nacionalno zdravlje (videti okvir). U izveštaju Ruske akademije medicinskih nauka se navodi da prelazak iz zimskog u letnje računanje vremena povećava broj srčanih udara za 1,5 puta, učestalost samoubistava za 66 odsto, a broj poziva hitnoj pomoći je znatno uvećan. Kao i u celom svetu, zbog promene vremena ruski energetski sektor godišnje štedi oko 3kWh električne energije po stanovniku, ali ruski mediji navode da zbog stresa to zapravo uvećava ekonomske gubitke.

„Svake jeseni i svake zime naš bioritam je oštećen. Svi smo ljuti. Ili prespavamo i prekasno stižemo na posao, ili ne znamo šta da radimo s tim viškom slobodnog vremena“, rekao je Medvedev obrazlažući svoju odluku. „Zamislite samo sirote krave i druge životinje koje ne razumeju zašto treba da jedu ili da budu pomužene ranije ili kasnije“, naveo je Medvedev u izjavi za agenciju ITAR-TASS.

Stav ruskog predsednika nije obradovao samo krave, već i dobar deo ruske javnosti. Istraživanja bazirana na internet glasanju pokazuju da je oko 54 odsto Rusa želelo ukidanje pomeranja časovnika zbog štetnosti po zdravlje ljudi i životinja. Opozicija kritikuje odluku, ali većina političara podržava predsednički dekret. Međutim, možda baš jedna od izjava političke podrške baca nedostajuće svetlo na motive ruskog predsednika.

„Najzad je Rusija uradila nešto na svoju ruku, umesto da stalno ponavlja ono što drugi rade“, rekao je Sergej Markov, poslanik vladajuće Ujedinjene Rusije u ruskoj Dumi. On je, u izjavi za agenciju Interfaks, dodao da lično nije bio protivnik sezonskih promena vremena. „Lično mi se sviđalo pomeranje časovnika. Probudite se i, odjednom, oko vas se pokrenuo čitav novi svet“, kaže Markov.

CARPE DIEM: Cela ideja o uvođenju ukaznog vremena zasnovana je na astronomskoj okolnosti da u januaru sunce izlazi oko 8 sati, a zalazi oko 16, dok u julu, kad je dan znatno duži, izlazi pre 5, a zalazi posle 21 sat. Budući da ljudi svoje dnevne aktivnosti započinju u isto vreme tokom cele godine, obično oko 7 sati, sredinom leta se tako „gubi“ skoro dva sata dnevnog svetla.

Ideju da se to vreme nadoknadi prostim pomeranjem sata prvi je smislio Džordž Vernon Hadson (1867–1946), entomolog sa Novog Zelanda, koji je 1895. u radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata. Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da se istog predloga, nezavisno od Hadsona, deset godina kasnije nije dosetio britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet (1856–1915).

Tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, Vilet je u leto 1905. godine primetio kako je sunce odavno izašlo, a veliki broj ljudi još uvek spava. Znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine i da u letnjim mesecima, obdanica počinje ranije, Vilet je pokrenuo veliku kampanju za uvođenje takozvanog „britanskog letnjeg vremena“. Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke liberalne poslanike u engleskom parlamentu, a za njegovu ideju se zagrejao i budući engleski premijer Vinston Čerčil. Međutim, nastradavši u epidemiji gripa, Vilet nije dočekao da ukazno vreme bude ozakonjeno. No, njegov predlog je prihvatila Nemačka i 1916. prva zakonski uvela letnje računanje vremena, podstaknuta ratnom potrebom za uštedama uglja. Britanci su ih sledili 1921. a potom i gotovo sve evropske nacije i SAD.

Ni danas ne postoji jedinstven, planetarni sistem prelaska na dogovoreno vreme i države to obično rešavaju lokalno – uglavnom se tokom izabranog vikenda časovnici pomeraju za jedan sat, ali je u nekim zemljama taj pomeraj samo pola sata. U Evropi, bez Islanda i Rusije, postoji takozvano evropsko letnje računanje vremena, koje se ukazno koristi i u Srbiji. Ono podrazumeva da se časovnici pomeraju svake poslednje nedelje u martu i novembru, prvo sa 2 na 3 sata, a potom, s jeseni, obrnuto.

U većini država, pa i u Srbiji, to odavno ne predstavlja nekakav poseban problem. Međutim, Rusija sa ovim pitanjem, iz nekog čudnog razloga, ima dugu i specifičnu istoriju – tamo je ukazno vreme već nekoliko puta uvođeno i ukidano. U previranjima 1917. godine, tadašnje revolucionarne vlasti su 1. jula proglasile uvođenje letnjeg vremena, gotovo odmah posle nemačke odluke. Međutim, neposredno nakon Oktobarske revolucije, u decembru iste godine, boljševici su ukinuli sezonsko pomeranje vremena. U nizu ukidanja i uvođenja, ukazno vreme je ponovo proglašeno 1930. godine, da bi trajno bilo postavljeno tek 1. aprila 1981. kad ga je proglasio Savet ministara SSSR.

U Solženjicinovom romanu Jedan dan Ivana Denisoviča, u sledu dramatičnih događaja kojima se opisuje život u sovjetskom gulagu, zatvorenik Denisovič primećuje kako u podne sunce nije u zenitu, zaključujući da se i „sunce povinuje njihovim dekretima“. Osam decenija kasnije, čini se da to, po svemu sudeći, nije samo ideološka, već šire ruska stvar – Staljinovih gulaga odavno nema, ali, u jednom sasvim drugom sistemu, bez dekreta sunce ne može da izađe ni leti ni zimi.