Nedavno je holivudska filmska zvezda Ketrin Zita Džons boravila u Srbiji. Došla na poklonjenje predsedniku Srbije. Bilo bi lepo da se poklonila i publici na jednom od najprestižnijih filmskih festivala u zemlji, Festu. A, da, Fest nije održan.
Zbog jednog drugog umetnika, svetski poznatog reditelja i aktiviste Mila Raua, nije održan 58. Bitef. Milo Rau postao je neprijatelj jer je govorio protiv iskopavanja koja truju zemlju i ljude. Oni koji su omogućili da Rau otvori 57. Bitef smenjeni su sa funkcija.
Primeri ovo dvoje umetnika ukazuju na različit tretman stranih umetnika i mogućnost njihovog učešća u kulturnom životu Srbije. Tako se postavlja okvir međunarodne saradnje. Nije dovoljno što se sredstva za kulturnu razmenu drastično smanjuju, već se za selekciju programa i učesnika umesto umetničkih, uvode politički kriterijumi, tj. podobnost. Podobnost se uvodi i za publiku, te na koncert muzičara iz Mađarske mogu da uđu samo potvrđeni lojalisti.
POVRATAK U SVET
Nekada je bilo “Beograd je svet” (parola koju su nosili studenti tokom protesta 1996/97). Od tog sveta su ga u poslednjoj deceniji prošlog veka udaljile sankcije, ratovi, beda, opšta izolacija.
Povratak u svet počeo je 2000. godine. O prvim godinama tog povratka mogu da svedočim kao učesnik i odgovorna za kulturu u Skupštini grada Beograda, ali i članica Nacionalne komisije za Unesko, čiji je predsednik od 2001. bio Jovan Ćirilov, a stalni predstavnik Srbije pri Unesku ambasador Dragoljub Najman.
Srbija je postala članica UNESKA 20. decembra 2000. godine. Do tada, na Uneskovoj listi svetske baštine iz Srbije (u sastavu Jugoslavije) nalazili su se Stari Ras (od 1979) i Studenica (od 1986). Velikim zalaganjem srpskih službi zaštite i ambasadora Najmana, godine 2004. posle pogroma izvršenog nad srpskim narodom i svetinjama na Kosovu, na listu Uneska kao spomenici u opasnosti uvršćeni su Pećka patrijaršija, Gračanica, Dečani, a 2006. dodata je i crkva Bogorodica Ljeviška. U obnovi ovih spomenika učestvovali su Savet Evrope, Evropska unija i druge međunarodne oranizacije. Deo radova na crkvi Bogorodica Ljeviška nije završen, država Srbija trebalo je da uloži ostatak novca. To se ni do danas nije desilo.
Godine 2007. na Uneskovu listu uvršćeno je arheološko nalazišta Gamzigrad u blizini Zaječara. Od tada do danas desilo se samo još jedno proglašenje i to ‒ srednjovekovni nadgrobni spomenici-stećci na teritoriji Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije.
Pored ovih nepokretnih kulturnih dobara, u registar Uneskove liste “Pamćenje sveta” uneto je 2005. Miroslavljevo jevanđelje, a 2006. i lična arhiva Nikole Tesle. Od tada do danas beleži se još jedan unos 2015. a radi se o ultimatumu koji je Austrija uputila Srbiji uoči Prvog svetskog rata.
U prvih nekoliko godina posle 2000. ustanove i manifestacije Grada Beograda postale su članice različitih evropskih i svetskih organizacija i asocijacija. BEMUS je 2002. primljen u Evropsku asocijaciju festivala; Jugoslovensko dramsko pozorište najpre u Evropsku teatarsku konvenciju, a ubrzo i u najprestižniju, Evropsku teatarsku uniju (2006); Dvorana Kulturnog centra Beograda primljena je u Evropa sinema, mrežu evropskih umetničkih bioskopa; Srbija je 2004. primljena u članstvo Međunarodne organizacije folklornih festivala; posle višegodišnje pauze Muzička omladina uključila se u rad Međunarodne muzičke omladine. Gradski sekretarijat za kulturu priključio se 2001. Asocijaciji administratora kulture u kojoj je preko 200 gradova i regija, kao i Evropskoj mreži centara za obrazovanje u kulturi.
Sekretarijat za kulturu je uspostavio direktnu saradnju sa brojnim gradovima u svetu: Bečom, Firencom, Napuljom, Parizom, Amsterdamom, Gracom, Helsinkijem, Moskvom… U saradnji sa Odeljenjem za kulturu Beča, 2002. godine održani su “Dani Beograda u Beču”, koji su trajali 12 dana i na kojima su organizovane izložbe, koncerti, pozorišne predstave, književne večeri. U Beogradu je predstavljen program “Grac prestonica kulture 2003.”, a za uzvrat je Umetnička asocijacija “Remont” predstavljala Beograd u Gracu. Posebno je bila značajna saradnja sa Firencom i Venecijom u okviru koje su predstavnici beogradskih muzeja i Zavoda za zaštitu spomenika učestvovali na studijskim seminarima iz oblasti zaštite i konzervacije. Slična saradnja je ostvarena i sa ustanovama zaštite iz Španije i Francuske. U okviru projekta “Pariz ‒ Beograd, srodnost po izboru”, 2006. godine predstavljeni su naši i francuski umetnici po kustoskoj koncepciji Erika Korna, uz sučeljavanje francuskog reditelja Pjera Kulibefa i Marine Abramović.
Beograd je bio domaćin brojnih međunarodnih konferencija iz oblasti kulture, kao što su: Druga međunarodna dunavska konferencija za umetnost i kulturu, Kulturni forum evropskih gradova, Prva konferencija mladih menadžera u izvođačkim umetnostima…
Kulturne ustanove Beograda su pre svih državnih institucija uspostavljale pokidane veze između bivših jugoslovenskih republika. Kontakte je najpre obnovilo pozorište Atelje 212 na čijem čelu je bio Svetozar Cvetković. Prva predstava iz Beograda koja je igrana na teritoriji neke od bivših republika je Oleana pozorišta Atelje 212. Bilo je to 5. maja 1995. godine, u Mariboru, u Sloveniji ‒ ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini još uvek su bili u jeku. Oleanu Dejvida Memeta prevela je i režirala Vida Ognjenović, a igrali su Svetozar Cvetković i Nataša Čuljković. Gostovali su u Mariboru, u Slovenskem narodnem gledališču (SNG). “Atelje” je zatim, u vreme dok je na čelu ovog pozorišta bio Svetozar Cvetković, prvo iz Srbije gostovalo u Sarajevu (1998), a potom 2000. i u Hrvatskoj. Toj saradnji su se ubrzo priključila i ostala pozorišta, kao i druge ustanove kulture.
IVO JOSIPOVIĆ U BEOGRADU
Od 2001. krenula su gostovanja, razmena programa, koprodukcije. Obnavljao se nekad jedinstveni kulturni prostor u kome se nije postavljalo pitanje nacionalne pripadnosti i političkih opredeljenja. Beogradska pozorišta su gostovala širom Hrvatske, Slovenije, BiH, Makedonije, osvajala nagrade. Gudači “Svetog Đorđa” su već 2001. imali turneju po Sloveniji, Hrvatskoj. Dom omladine Beograda je pokrenuo muzičke manifestacije “Beograd‒Ljubljana ekspres” i “Ples na Balkanu”. Kulturni centar Beograda 2002. organizuje izložbe u Sarajevu. Kao metafora tog umetničkog razumevanja može da posluži primer Beogradskog gudačkog orkestra “Dušan Skovran” koji je 2007. u sali Beogradske filharmonije održao koncert “Kompozitorski dijalog” izvodeći kompozicije naše Ivane Stefanović i hrvatskog kompozitora Ive Josipovića.
Ivo Josipović je početkom 2010. postao predsednik Hrvatske, a već u julu došao je u zvaničnu posetu Srbiji. Kako je sa Josipovićem dolazila i grupa eminentnih umetnika iz Hrvatske, mene su iz kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića pozvali da okupim jedan broj naših umetnika. Upriličen je prijem u restoranu “Kalemegdanska terasa”. Tadić i Josipović su do restorana došli pešice Knez Mihailovom. Bio je to nezaboravan susret stotinak prijatelja, saradnika, sjajnih umetnika i dva pristojna, kulturna predsednika država. Taj susret budio je nadu da smo postali normalno društvo, da su nam razumevanje i saradnja budućnost. Posle nekoliko godina nada nas je napustila.
Ivo Josipović je bio u Beogradu i 2013. godine. Posle zvaničnih susreta sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, sam, bez ikoga od domaćina, Josipović je došao na 45. Bemus na kome je te večeri izvođeno delo Dve glave i devojka Isidore Žebeljan. Bila je to poslednja poseta Ive Josipovića. Bilo je to i poslednje delo Isidore Žebeljan izvedeno na nekoj zvaničnoj državnoj manifestaciji. Isidora sve do svoje prerane smrti 2020, a njena porodica i posle njene smrti, nije dozvolila da se njena dela ili bilo šta u vezi sa njom igde koristi “zbog sistematskog uništavanja morala, načela stručnosti i znanja. Predsednik je pretvorio Srbiju u mafijašku ludnicu”.
Isidora Žebeljan je bila najmlađi član SANU, redovna članica Svetske akademije umetnosti i nauke, a 2009. godine proglašena je za jednu od deset najperspektivnijih ličnosti na svetu. Njena dela su izvodili svetski ansambli, različite organizacije poručivale su joj kompozicije, a ona je kao autor muzike, dirigent, ponekad i pijanista, nastupala širom sveta. Posebno ističem operu Zora D, prvu domaću operu koja je premijerno izvedena u inostranstvu, u Amsterdamu, potom na Bemusu 2004. godine, zatim na brojnim inostranim scenama.
Isidora Žebeljan je svojevremeno imala poverenja u ovu zemlju. Imao ga je i Milorad Mišković, jedan od najvećih svetskih baletskih umetnika. Uprkos poštovanju koji je uživao u Francuskoj, zemlji u kojoj je živeo, spakovao je svoja dokumenta i sećanja u 54 kutije i predao ih Istorijskom arhivu Beograda (tada direktorka Branka Prpa). Tim povodom organizovana je svečanost u Skupštini grada Beograda.
Mogle bi se ispisati stranice da se samo nabroje gostovanja naših ustanova, organizacija i asocijacija u svetu, kao što bi bio predugačak spisak umetnika koji su gostovali u Beogradu. Tako je npr. 2006, pre dvadeset godina, na deset kulturnih manifestacija čiji je osnivač Grad, učestvovalo više od 1600 umetnika i stručnjaka iz inostranstva.
PORUKA STOJANA NOVAKOVIĆA
Posebno je važno što se na gostovanjima naših ustanova i manifestacija u svetu insistiralo na prezentovanju dela domaćih autora. Kada je u organizaciji “Jugokoncerta” Beogradska filharmonija 2006. godine imala turneju po Švedskoj, izvodila je dela Zorana Erića. Završni koncert na toj turneji održavao se u Koncerthausu u Stokholmu. Koncert se završio ovacijama. Filharmonija, kao i uvek, na bis izvodi Marš na Drinu. Posle prvih taktova cela sala ustaje na noge i tapše. Gosti iz Beograda se zgledaju: “Da li je moguće da su svi u sali Srbi?” Kasnije dobijamo objašnjenje: švedska grupa The Spotnicks je 1964. u svom aranžmanu objavila Marš na Drinu i ta kompozicija je dugo bila na švedskim top listama. Publika je prepoznala popularnu melodiju.
Osim turneja i nastupa po svetu naših poznatih muzičkih ansambala i solista, posebno je bio važan Fond za mlade talente zahvaljujući kome je od 2001. godine svake godine stotinak mladih muzičara učestvovalo na najznačajnijim festivalima sa kojih se uvek bar desetak njih vraćalo sa nagradama i medaljama.
Ustanove kulture Beograda predstavljale su svetu projekte i programe kojima su promovisane izuzetne vrednosti i ličnosti. Muzej “Nikole Tesle” je 2006. bio nosilac obeležavanja 150 godina od Teslinog rođenja. Tim povodom organizovano je 26 izložbi, objavljena su četiri monografska dela i šest kataloga. Osim domaćoj publici, 11 izložbi Muzeja predstavljeno je u Hrvatskoj (u tri grada), Makedoniji, Mađarskoj, Češkoj, Francuskoj, Republici Srpskoj, Austriji, Kanadi… Likovni stvaraoci iz Beograda učestvovali su na brojnim manifestacijama, ali su imali i samostalne izložbe širom Evrope, Amerike, Azije…
Posle prvog međunarodnog Oktobarskog salona i autorskog projekta “Kontinentalni doručak” Ande Rotenberg, Oktobarski salon je predstavljen u Varšavi i Istanbulu, a 47. Salon u Kelnu, Kaselu, sledeći u Sent Etjenu.
Danas se Oktobarski salon urušava, kao i celokupna savremena umetnost. Stotine hiljada evra daju se na aukcijama za otkup dela Paje Jovanovića. Nesporno je da je Paja Jovanović jedan od najvećih srpskih slikara. Njegova najvažnija i najpoznatija dela nalaze se u muzejima Srbije. Ono što se sad otkupljuje i suvim zlatom plaća su slike malog formata iz njegovog orijentalističkog ciklusa koje je Paja Jovanović radio za tržište po narudžbi engleskog galeriste Tomasa Volisa. Inače, najvažnija dela orijentalističkog perioda Paje Jovanovića već se nalaze u njegovom muzeju, u okviru Muzeja grada Beograda. Očigledno da ih privatni vlasnici nekih od tih slika sada prodaju, Ministarstvo kulture Srbije kupuje i hvali da se tako čuva kulturna baština.
Vlast u Srbiji nipodaštava savremenu umetnost, a forsira etno sadržaje, pravoslavlje, svetosavlje, na način da i tu tradiciju degradira. Vladajuća stranka ni po čemu ne baštini nazore nekadašnje Srpske napredne stranke, čiji je predsednik, veliki državnik, književnik Stojan Novaković 1887. godine prilikom otkrivanja spomenika knezu Mihailu Obrenoviću rekao: “Mihailo je predvodio sve težnje da od Srbije prostonarodnih sabora, gusala i naravne prostote, načini državu reda, Srbiju slobode, Srbiju pravde, Srbiju književnosti, Srbiju umetnosti, Srbiju obrazovanja. Da se u Srbiji umotanoj u prostoti razvija Srbija škola, pitomog života, Srbija evropska”.
“Možda su ga zato i ubili”, izgovara 2001. godine Zoran Đinđić navodeći Mihaila Obrenovića kao uzor koji je težio modernizaciji Srbije.
Danas je više nego očigledno da moderna, evropska Srbija nije cilj stranke na vlasti. Naprotiv, svojim delovanjem sve nas više udaljava od tog cilja.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
