U orlovom gnezdu

Dvadesetak automobila je rano ujutru stajalo u koloni na graničnom prelazu između Makedonije i Albanije kraj Ohridskog jezera. U njima uglavnom mlađi svet, sa decom ili bez njih. Na registarskim tablicama oznake Struge, Gostivara, Tetova. Poneko je iz Ohrida. Među svima njima i troje Beograđana u zelenoj „ladi nivi“. Tišina u „nivi“ je trajala četrdesetak minuta, koliko joj je bilo dovoljno da se nađe s druge strane granice. A tamo, samo stotinak metara od napuštene karaule JNA (koja je sada na ničijoj zemlji), prvi susret sa najpoznatijom albanskom atrakcijom – bunkerima. Tri mala i jedan veći, valjda komandni. Tih četiri i još 750.000 drugih bunkera razbacanih po celoj državi bile su deo vojne doktrine odbrane socijalističke Albanije (prilično nerazumljive jer ih ima na najneverovatnijim mestima), i komunističkog režima njenog lidera Envera Hodže.

VODA: Prva albanska reč koja se nauči je lavaž. Odnosi se na perionice automobila kojih ima na hiljade pored svih puteva i ulica u Albaniji. Dok se sa 1100 metara nadmorske visine silazi širokim i krivudavim asfaltnim putem ka dolini reke Škumbin, sa svih strana prska voda iz creva postavljenih tako da prave male vodoskoke i privlače potencijalne mušterije.

Albanija nije siromašna vodom, ali ima užasnu infrastrukturu. Ne samo u vezi sa vodosnabdevanjem, već i sa kanalizacijom, strujom, saobraćajem i svim ostalim što može da se zamisli. Na primer, Tirana, prestonica od milion ljudi, nema centralno grejanje. Sve stambene i poslovne zgrade, hoteli, javne ustanove, imaju ogromne dizel generatore ukoliko žele da imaju nesmetano snabdevanje električnom energijom. Sve kuće i stanovi imaju rezervoare sa vodom, obično instalirane na ravnim krovovima. I pored toga, na sve strane curi voda iz česmi i creva, ne samo u perionicama, već i na plažama, gradilištima, restoranima.

VOŽNJA: U Albaniji se ubrzano grade autoputevi. Doduše, nemaju prave pristupne saobraćajnice, nije neobično ako naiđete na pešački prelaz i običnu raskrsnicu bez semafora. Za preko hiljadu pređenih kilometara u Albaniji viđena su samo dva semafora, oba u Sarandi. Nisu radila. Međutim, skoro svi ostali putevi su nedavno asfaltirani i odlično obeleženi saobraćajnim znacima.

U ovoj zemlji plodnih dolina i surovo strmih planina putevi potpuno prate prirodnu konfiguraciju terena. U planinama nema vijadukta, nema tunela, nema ničega što bi skratilo, ispravilo ili ubrzalo put. Ima oštrih krivina, serpentina i nagiba kakve sigurno niste videli nigde na Balkanu. No, to nije prepreka da se vozi brzo, pretiče tamo gde ne treba i zastane, ama baš na svakom mestu koje vam padne na pamet. Ako su vas učili da svojom vožnjom ne ugrožavate sebe i ostale učesnike u saobraćaju, ovde je logika potpuno suprotna. Svi se oslanjaju na veru da će drugi na vreme primetiti da ste vi ušli u makazice, da pretičete na krivini, da nemarno ulećete u kružni tok, da ste stali nasred planinskog puta, iza oštre krivine, i da ste, pritom, širom otvorili vrata dok čekate da vaša supruga odvede dete u WC.

ŠITET: Kada se prođe Elbasan nailazi se na varošicu Rogozinu smeštenu u široku dolinu Drima. Dalje, prema Ljušnju, Fijeri i Valoni saobraćaj je prilično usporen. Pejzaž se smenjuje u pravilnim razmacima. Njive kukuruza i požnjevene pšenice, industrijski objekti, sela i varoši. Kuće su prostrane, najviše na jedan sprat, uglavnom nove i skoro sve omalterisane. Kažu da Albanci imaju velike dnevne sobe, zato zidaju tolike kuće. Deluje kao da se mnogo radi: na sve strane magacini, postrojenja. I druga reč koja se brzo nauči – šitet (na prodaju), reč koja je ispisana na mnogim tablama uz obavezni broj mobilnog telefona. Prodaje se sve i na svakom mestu: zemlja, placevi, kuće, prodavnice, industrijski objekti, čak i cele zgrade. Da li su se albanski građani i poslovni ljudi „preinvestirali“, ili je, jednostavno, u pitanju kriza, u svakom slučaju šitet je najčešći natpis na putu od Elbasana do Sarande.

VALONA: „Od Valone do Sarande idite putem uz obalu. Prelepo je!“, preporučio je kolega koji je pre nekoliko godina letovao u Albaniji. Trebalo je tek stići do Valone kroz gužvu, vrućinu, znoj i zastoje na svakoj raskrsnici. U svoj toj gunguli, u gradiću Fijeri, na parkingu ispred jednog restorana muškarac odeven u nošnju sa visokim kečetom na glavi, smirenim i elegantnim pokretima ruku, dostojnim Jovana Bulja (vidi „Vreme“ 997), pozivao je namernike da svrate u kafanu. U Valoni mnoštvo novih, visokih zgrada sa šarenim fasadama, ima i onih koje se prodaju. Ako je u Beogradu donedavno bilo zabranjeno zidati objekte više od sedam spratova, ovde izgleda kao da je propis da zgrade moraju da budu više od toga. Centar je lepo uređen sa spomenicima albanskim borcima za nezavisnost, ali samo nekoliko stotina metara dalje, prema plaži vodi prašnjava i izrovana ulica koja je nekad bila asfaltirana. Posle ritualnog fotografisanja ispred stadiona fudbalskog kluba „Fljamurtari“ i podsećanja na Sokolja Kuštija, koji je golom u Beogradu izbacio Partizan iz prvog kola Kupa UEFA 1987. godine, bilo je vreme da se krene za Sarandu.

ĆIKA: Put za Sarandu i ne ide baš uz obalu. U stvari, malo ide, pa se onda uskim i krivudavim tragom sa nula metara nadmorske visine popne do polovine planine Ćika, koja je visoka 2044 metra. I tako još dva puta do Sarande. „Lada niva“ se uspinjala i spuštala kao magarac. Krivine, serpentine, nagibi puta od deset odsto, put širok pet metara, ali potpuno nov kolovoz. „Prelepo je!“, odzvanjale su kolegine reči dok se „niva“ borila s planinom. „Što ne uključiš redukciju?“, dosetio se suvozač u nekom času. Ova „niva“ je videla i blata i snega, ali to je bilo prvi put da se vozi asfaltom pod redukcijom.

Na nekoliko mesta čobani sa velikim stadima koza. Nasred planine, na preko hiljadu metara, mnoštvo kafana u gustoj borovoj šumi. I parkirani autobusi. Kako li se oni voze po ovoj vrleti? Na jednom odmorištu puca pogled na Jonsko more, dok su iznad narogušene sivo-smeđe planine. Zbog velike strmine sve nekako izgleda veće, surovije i strašnije. Kroz izmaglicu, kao da se nazire italijanska obala. Zaista je prelepo.

SARANDA: Dvanaest sati je trajalo putovanje od Ohrida do Sarande. Tu skoro da nema privatnih kuća. Kao i u Valoni, većina zgrada je nova. Mnoštvo hotela, apartmana, započetih građevina, iskopanih temelja, zauzetih placeva. I mnogo onih na kojima piše: šitet. Saranda ima oko 30.000 stanovnika, skoro četvrtina su Grci. Čini se da turista ima još najmanje 50.000, ali i mnogo turističkih objekata koji nisu popunjeni.

Grad je nastao u tri faze, postepeno su osvajana strma brda koja ga okružuju. Ali, izgleda da je Saranda prosto eksplodirala u poslednjih deset godina. Pritom, utisak je da se građevinski bum dogodio bez nekog velikog plana, a možda i bez dozvola. Ulice su uske, na sve strane rade generatori struje, vode uvek ima jer su je svi već skupili u rezervoarima. Morate dobro da se pomučite da nađete kante za đubre ili kontejnere, ali, za divno čudo, grad je neverovatno čist. Sve plaže su odlično uređene, suncobrani i ležaljke se iznajmljuju ove godine za 500 leka (oko tri i po evra). Potražnja je velika, pa usluge poskupljuju svake godine. Ipak, cene su na nivou beogradskih – nije baš jeftino, ali nije ni preskupo. Restorani i lokali sa brzom hranom su, bukvalno, u svakoj zgradi. Ponuda je, uglavnom, meso sa roštilja, paste i pice, riba koja je često spremljena u rerni. Interesantno je da su plodovi mora jeftiniji od ribe. U većini restorana može se dobro jesti za sedam, osam evra.

BARI: Domaćin apartmana, čiji je vlasnik srpski biznismen, zove se Bari. Nizak, nabijen i ćelav Albanac od šezdesetak godina, poreklom iz Gostivara u Makedoniji, odrastao je u Ripnju, kraj Beograda. Njegov deda se tu doselio 1923. godine i otvorio prvu (i jedinu) poslastičarnicu. Tačno pedeset godina kasnije, Bari se posle maltretiranja, poniženja, pretnji i rafala u izlog svoje poslastičarnice odselio u porodičnu kuću u zavičaju.

„Tek kad sam stigao u Gostivar saznao sam zašto me je otac punih godinu dana ubeđivao da odem. Njemu su neki dripci stavili bombu, kašikaru, u usta. Ja to nisam znao“, kaže Bari i dodaje da ga ni rodbina u Gostivaru nije najbolje prihvatila. Otišao je u Drač, kupio stan i lokal i tamo živeo.

Pre tri godine je nagovorio svog prijatelja Srbina da investira u apartmane u Sarandi. Zgrada je nova, apartman prostran, veliki dnevni boravak, spavaća soba sa ogromnim američkim plakarom, kuhinja od četiri metra, španske pločice i na podu i u velikom kupatilu koje ima, čak, i veš-mašinu. „Ovo nema u Grčkoj!“, ushićeno je rekao suvozač iz „lade nive“. S jedne strane zgrade je luksuzni hotel koji održava plažu udaljenu tridesetak metara. S druge strane, ogromna iskopana rupa, taman za još jednu zgradu, dubine bar šest, sedam metara koja je vrlo brzo dobila nadimak po najpoznatijoj beogradskoj građevinskoj rupi – Mitićevoj. Tu, dole, duboko u Mitićevoj rupi, na jednoj njenoj strani koja se dobro vidi sa ulice, piše šitet i broj telefona.

HAJDE, BRE!: Većina turista u Sarandi su Albanci. Ima Italijana i malo Rusa, Poljaka i Srba. Najveći broj „stranih“ turista su Albanci sa Kosova i Metohije. Na plaži u baru radi mladić iz Tirane koji je ponosno rekao da je prošle godine bio nekim poslom u Pančevu. Naučio je da se pozdravi na srpskom.

Ovaj „Pančevac“ je glasnom muzikom na plaži pokušavao da rastera porodice sa decom. Nije mu uspelo. Čak ni kada je pustio neki kosovski rep gde se u strofi čulo „Prištin, Prištin!“, a u refrenu „Hajde, bre!“ Ako na plaži (na kojima se prodaju i kosovske novine) čujete nekog da kaže „hajde“ možete biti sigurni da je sa Kosova, jer su oni u govornom jeziku (za razliku od svojih sunarodnika iz matice) izgubili albansku reč, pa koriste srpsku. Takođe, ako neko grdi svoje dete na srpskom, opet je reč o kosovskim Albancima.

Nurid je iz Prizrena, ali ne grdi decu. Bari ga je predstavio. Nurid je tu sa porodicom. Na reči: „Ja sam služio vojsku u Prizrenu, još devedesete. Nisam od onda bio tamo“, Nurid spremno poziva: „Pa, što ne dođeš? Obavezno da dođeš kod mene. Najbolje u nedelju. Možemo da idemo na ribu, roštilj ili ćufte.“ Odmah su razmenjeni brojevi telefona i informacije o stanju na putevima u Albaniji. Nurid kaže da njemu treba sedam sati do Prizrena.

DINO: Ove godine, benzin i dizel su malo skuplji u Albaniji nego u Srbiji. Zato je auto-gas jeftiniji za skoro trideset odsto. Na jednoj od dve pumpe u Sarandi gde se može kupiti gas ne primaju kartice, ali hoće evre. Dok se gorivo točilo u „ladu nivu“, na pumpu je stigao pedesetogodišnjak u beloj majici sa plinskom bocom i velikim stomakom. Mladi pumpadžija je uzeo 50 evra i vratio kusur u lekima. Bilo je tu nešto zbunjujuće, nije se uklapao kurs, vraćeni novac ili i jedno i drugo. „Koliko ti je vratio?“, upitao je na srpskom muškarac u beloj majici. „Daj mi te pare ovamo“, dodao je i počeo blagu, skoro očinsku raspravu sa mladićem. Na albanskom, naravno. Sve što je moglo da se razume bilo je dvaput: „Me Šćiptar, me Šćiptar!“ (ja sam Albanac). Bilo je jasno da je spasilac Albanac, ali automobil mu je imao bosanske tablice. Ispostavilo se da je radnik pumpe pokušao da zakine vlasnika „lade nive“ za 400 leka (oko 350 dinara). Albanac koji ga je uzeo u zaštitu je Dino, iz Prizrena.

„Živim u Sarajevu od ‘87. Imam tamo pekaru.“ „Jesi ostao za sve vreme rata?“ „Da“, uzvratio je Dino i dodao, razlažući na slogove: „Na-je-ba-li-smo!“ Dino ima tri pekare u Sarajevu i jednu u Sarandi. To je, sutradan, pojasnio njegov sin, dok se doručkovala zeljanica sa slanim jogurtom.

SAVETI: Ukoliko imate želju da letujete na jugu Albanije, poslušajte sledeće savete:

Putujte preko Makedonije i Grčke. Autoput je sve do Janjine, a odatle ima još 105 kilometara, od čega samo dvadesetak kroz planine. Ali te krivine nisu ni blizu onima sa planine Ćika.

Odbacite sve predrasude. Naučite da stalno odgovarate sa faljaminderit (hvala), jer će svi biti ljubazni prema vama.

Ne idite na put automobilom koji nema klimu.

USPOMENE SA PUTA: Mesto poraza… foto: evica kuč

…i plaža u Sarandi

ALBANIJA ZA POČETNIKE: Tvrđava u Đirokastri,…

…ulični život u Sarandi