U čast vedrog duha

Ako je tenis beli sport, onda se može reći da je srpski tenis zavijen u crno vešću o smrti Jelene Genčić. Titulu našeg najcenjenijeg teniskog trenera Jelena Genčić nije dobila samo zato što je bila prvi trener Novaka Đokovića. Pre njega ona je trenirala Moniku Seleš, Ivu Majoli, Mimu Jaušovec, Gorana Ivaniševića… Kao savezni kapiten Jugoslavije svih ženskih teniskih reprezentacija, osvojila je četvrto mesto na Federejšen kupu u Sao Paulu, a ostvarila je uspeh i kao trener naših igračica koje su bile u reprezentaciji, ali su nastupale individualno. Bila je potpredsednica Teniskog saveza Jugoslavije i Teniskog kluba Partizan, a potom i predsednik Kraljevskog teniskog kluba pod patronatom princa Aleksandra Karađorđevića.

Pre nego što je postala trener, Jelena Genčić je i sama bila teniserka, prvak Jugoslavije 32 puta u svim kategorijama tenisa.

Trag je ostavila i u rukometu. Kao rukometašica, bila je golman reprezentacije u velikom rukometu – koji se igrao na fudbalskom terenu – a kao reprezentativka Jugoslavije na Prvom svetskom prvenstvu u malom rukometu, koje je 1957. godine održano na Tašmajdanu, osvojila je bronzanu medalju. Nacionalnu penziju je dobila kao rukometašica.

Iako je bila sportista do srži, sport nije bio jedino polje njenog interesovanja.

Završila je srednju muzičku školu na odseku za klavir, a po obrazovanju je istoričar umetnosti. Svoje interesovanje za filozofiju ona je objašnjavala rečima da „nije želela da joj neko nešto objašnjava“. Na Televiziji Beograd je radila od njenog osnivanja, a stigla je kao član Kino kluba „Beograd“. Na televiziji je radila kao asistent režije i režiser na svim emisijama, od Dnevnika do dokumentaraca. Radila je i u školskoj redakciji – ali nikada u sportskoj.

Za svoj najveći uspeh Jelena Genčić je uvek smatrala otkriće Novaka Đokovića. U intervjuu za „Vreme“ (Čiji si ti, mali, „Vreme“ br. 1066, od 9. juna 2011) ona je opisala kako je izgledao njihov prvi susret u teniskom kampu na Kopaoniku.

„Radila sam sa decom na terenima i videla dečaka koji visi na ogradi oko terena i posmatra šta radimo. Bila su tri terena jedan do drugog i ja sam primetila da dečak kruži i sluša šta objašnjavam igračima. Na kraju sam mu prišla i pitala ga da li zna koji je sport u pitanju, a on mi je rekao da je to tenis. Kazao mi je i da je već držao reket u rukama. Zapitala sam ga da li bi želeo da nam se pridruži, na šta je on odgovorio: ‘Čekao sam da me to pitate.’ Izašli smo na teren i radili, i istog dana sam shvatila da je rođen za tenis. Zatražila sam da me upozna sa svojim roditeljima. Mislila sam da su oni gosti na Kopaoniku, a ne da tu žive. Đokovići su sportska porodica. Novakov otac i majka su skijaši i oni su na Kopaoniku otvorili palačinkarnicu tako da su mogli da budu na planini tokom zime i dva letnja meseca da bi skijali i trenirali. Rekla sam im da posle Monike Seleš nisam uočila nijednog igrača kao što je njihov sin i da mislim da će on sa 17 godina biti među prvih pet u svetu. Bili su začuđeni mojim tvrdnjama, a sada kad razmislim, mora da su mislili i da nisam normalna.“

Za Jelenu Genčić tenis je bio veoma ozbiljna stvar i ona to nikada nije krila. Od onih koje je trenirala zahtevala je maksimum. Govoreći za „Vreme“ o tome kako je trenirala Novaka, rekla je: „Radili smo krvnički, ali smo se i igrali. Njegov idol bio je Pit Sampras i on je hteo da kopira elemente njegove igre. Hteo je i Edbergov servis i volej, kao i Agasijev agresivni forhend. To i nije bilo baš lako postići, ali smo radili na tome. Mislim da njegove imitacije načina igre drugih tenisera, koje danas publika toliko voli, potiču iz tog doba. Terala sam ga da uđe u teren oko pola metra pod izgovorom da je još mali, ali sam to u stvari radila jer sam smatrala da će u budućnosti, kada bude igrao, tenis biti mnogo ofanzivniji nego što je bio tada. Bila sam u pravu jer je danas tenis ofanzivan, pa i siledžijski. On je bio jako mršav, ali mu nisam dozvoljavala fitnes sa tegovima. Objasnila sam mu da to ne sme da radi pre kraja puberteta jer će tako smanjiti rast, kao i da će mu fitnes doneti volumen mišića, ali smanjiti brzinu i elastičnost. To što je on danas visok, vretenast i brz pokazuje da sam bila u pravu. Insistirala sam i da, bez obzira na vremenske uslove, uvek igra na otvorenom terenu jer je morao da ima svest o terenu i da se saživi s njim. Nikada mu nisam osporavala ono što je dobro uradio, ali sam ga podsticala da to bude još bolje, uz reči: ‘To je dobro, ali hajde da se potrudimo da bude perfektno.’ Pošto smo oboje perfekcionisti, takav pristup je imao uspeha. Cilj kome smo težili bio je osvajanje Vimbldona.“

Proročke reči Jelene Genčić o Novakovoj sportskoj karijeri u potpunosti su se ostvarile. Ipak, njoj je mnogo više od toga što je bila u pravu značilo to što Novak nikada nije zaboravio ono što je učinila za njega, i što je u svojim intervjuima isticao da bez nje ne bi postao najbolji teniser na svetu. Srpska sklonost ka cepidlačenju pokazala se posle Novakovog osvajanja Vimbldona, kada su se u našim medijima pojavili napisi da Novak nije došao do nje da joj zahvali. Jelena Genčić tada je izjavila da je ona sigurna da će on doći kod nje, i da je sasvim normalno da se posle Vimbldona prvo odmori. I tada je bila u pravu, i televizijske kamere su zabeležile njihov susret u Beogradu.

Iako je „Njujork tajms“ konstatovao da je Jelena Genčić jedan od najuspešnijih teniskih trenera na svetu, ona se od toga nije obogatila, jer nikada nije naplaćivala svoje treninge, a u vreme kada se bavila tenisom to je bio amaterski sport i titule su donosile simbolične nagrade. To što je Jelena Genčić živela u vili na Dedinju bilo je zbog toga što potiče iz stare beogradske porodice. Zato se može reći da smrt Jelene Genčić predstavlja i odlazak žene koja je simbolizovala nekadašnji duh Beograda.